Close
Biti i ne biti na jezeru Komo

Biti i ne biti na jezeru Komo

VIZURE / „Komo“ Srđana Valjarevića uveliko je, i možda neočekivano, postao savremeni klasik. Podsećamo se zašto


 

Komo
autor: Srđan Valjarević
Izdavač: Laguna, 2019 (Samizdat B92, 2006)


 

Piše Olivera Mitić

 

Ovaj članak jedan je od pobednika Odisejinog konkursa za recenzije

J
ezero Komo u Italiji zovu i Lario. Sto četredest i šest kvadratnih kilometara nebo plave vode proteže se u obliku slova „Y“ duž gradova Belađo, Menađo i Varena. Po dubini, ono je peto jezero u Evropi. Po lepoti, možda čak i prvo.

Za Srđana Valjarevića, Komo je odredište u kojem se našao slučajno, a koje je, neočekivanom igrom obrta, postalo epicentar njegovog istoimenog dela. Ovaj autor na svega dvestotinak strana niže redove o mesecu provedenom u Italiji, o jednoj vili negde na brdu, o portretima mesta, ljudi i osećanja i duha vremena zauvek uhvaćenog u boci.

Žanrovski odrediti Komo zbog toga je zasigurno teži poduhvat nego što se na prvi pogled čini. Ova je knjiga više putopis nego roman, a više je dnevnik nego putopis. Pred nama je intimna pripovest sastavljena na osnovu ličnih beleški koje je, spojene u celinu, objavio 2006. godine, a koje sve do danas u zemlji i regionu viđamo u raznim izdanjima i reizdanjima. Konkretna radnja i čvrsto utemeljen pravac u Valjarevićevom delu ne naziru se ni na horizontu, a, rečima samog pisca u jednom od ređih intervjua koje je dao za javnost: „Pojedeš dobru klopu, popiješ dobro vino i onda napraviš roman. Ma super.“

No, sve to, ipak, na kraju i nije toliko važno. Nama kao čitaocima, sadašnjim i budućim, dovoljno je da zamislimo gospođe sa velikim „G“ u raskošnoj sali za ručavanje, crtanje u sveščici sa konobaricom Aldom, razgovore o fudbalu sa vlasnikom sportskog bara i traženje zlatnog orla na vrhu Monte San Prima.

Iščitavati bilo kakav dublji smisao između redova ide pre nama na dušu nego Valjareviću. Ako se zaista potrudimo, možemo da kažemo da smo čitali o nesnađenosti jedne posleratne Jugoslavije, o dekadenciji, o vinu i konjaku, o cigaretama i značaju onih prolaznih susreta koji na naše sudbine ostavljaju neznatan trag. Možemo, verovatno, da kažemo i da ovde ima nostalgije, politike, klasizma i sporta i onih duboko zakopanih nezadovoljstava sa kojima ne znamo šta bismo dalje.

Ali Valjarević je prosto pisao o tome kako je gubio vreme u Evropi i trošio tuđ novac na alkohol. Njegovo se delo ne pravi da je nešto što nije. Britko i jednostavno, na sekund šturo, na sekund hladno – Komo je prepušteno samo sebi, a čini se da upravo u tome i leži njegova čar.

Možda i ne znamo zašto nam se ovaj „roman“ dopada. Možda u njemu nekada i ne vidimo poentu. Ali u blagim talasima dokolice o kojima Valjarević piše, u tihim momentima introspekcije i onih retkih trenutaka kada, i pored sveg besmisla oko sebe, u nečemu beskrajnom i mirnom kao što je jezero pronađemo tračak spokoja – onda i u knjigama bez zapleta i razgovorima bez cilja nalazimo obrazloženje da je sasvim u redu samo postojati. Da je dovoljno biti tu, bez razloga i bez pitanja. Da je smisao važan jedino ako mu pridajemo značaja, a da se može živeti i bez njega.

„Baš je bilo lepo“, piše ovaj autor u svojoj knjizi, stilski ogoljeno i neoprostivo jednostavno. Ali stvarno je bilo lepo. — ⊗

Close