Close
Blato, krv i telegraf

Blato, krv i telegraf

POGLED / Da li je ljudski um zaista nalik vrlo naprednom računaru, ili je to samo poslednja u nizu metafora kojima smo kroz istoriju objašnjavali svest?

Piše Nikola Zdravković

 

Ovaj članak je prvi put objavljen u Kulturnom dodatku Politike, pod naslovom Šest umova Džoržda Zarkadakisa

M
ada je u međuvremenu izgubila na popularnosti u svetu u kojem su glavne medijske priče Donald Tramp i Kim Džong Un, jedna prošlogodišnja izjava ostaće dragulj savremene apokaliptike: „veštačka inteligencija je opasnija od nuklearnog oružja“. Izgovorio prošle godine Ilon Mask.

Strah od veštačke inteligencije nije nova pojava. On postoji još od onih prvih posleratnih pionira informatike, i od početka je zavisio, zapravo, od optimizma istraživača: što bliže deluje stvaranje veštačke inteligencije, to je on jači. Danas strah (odnosno optimizam) u prvi plan guraju podvizi kao što su samovozeći automobili ili tzv. duboko mašinsko učenje.

„Tvrda“, odnosno „opšta“ veštačka inteligencija, mašina sa svešću nalik ljudskoj, samo je na korak od nas… ili ipak nije. Gde se završavaju „puki“ algoritmi, a gde počinje tvrda inteligencija?

Jedan američki psiholog je nedavno dao svojim kolegama naizgled nemoguć zadatak: da probaju da objasne, koliko je to moguće u granicama savremene nauke, ljudsko inteligentno ponašanje bez upotrebe termina iz sveta informacionih tehnologija. Dakle, bez informacija, podataka, pretrage, algoritama, softvera i hardvera, programa, procesora, pristupa, skladištenja i drugih termina koji imaju naviku da zvuče rogobatno kada se prevedu sa engleskog. U svakom slučaju, nisu uspeli. Probajte sami. Kao što je kopija ljudskog uma cilj istraživača veštačke inteligencije, tako je i računar, kao mašina koja obrađuje podatke i odlučuje na osnovu zadatih parametara, postao dominantni model naše inteligencije.

Međutim, sve je više istraživača koji smatraju da je um-kao-računar odavno prestao da bude samo model, već da je postao nezasita metafora koja je okupirala našu maštu i zatvorila nam granice istraživanja.

„Mozak je možda najjasniji primer toga kako se naučne metafore vremenom menjaju, i to baš kroz dijalog sa tehnologijom“, piše Džordž Zarkadakis, grčki istraživač i autor koji živi i radi u Londonu, u svojoj knjizi Po našem sopstvenom liku (In Our Own Image), u kojoj ukazuje da je um-kao-računar daleko od prve metafore tog tipa. Zapravo, po njegovoj računici, u pitanju je najmanje šesta.

 

Nije slučajno upravo elektricitet bio ključ za „modernog Prometeja“ Meri Šeli, Frankenštajnovo čudovište

 

N
ajranija poznata tehnološka metafora uma je – poljoprivredna. Od mesopotamskih proto-narativa, preko Prometeja do Starog Zaveta, čovek, kao i usevi koje uzgaja, nastaje iz blata.

Vekovima kasnije, u doba helenizma, pre nego što će tehnologiju naslediti Rimsko carstvo, otkriće hidraulične mašine, kao i upotreba vode i pare u mehanici, išlo je rame uz rame sa velikom promenom u ranoj medicini, nastankom tzv. humoralne teorije, po kojoj ljudskim telom, pa i umom, upravljaju tečnosti (humori), i to njih četiri: krv, sluz, i crna i žuta žuč. Kao što danas zamišljamo čoveka kao mašinu kojoj je mozak procesor, stari Grci su ga zamišljali kao mašinu kojom upravlja hidraulika.

Humoralna teorija i hidraulička metafora bile su vrlo dugovečne, a smeniće ih tek, u doba prosvetiteljstva, pre svega kroz Dekartov uticaj i izum mehaničkog sata, nova, mehanička paradigma, zasnovana na oprugama i zupčanicima. Međutim, sam Dekart, kao otac ideje dualizma između tela i uma, koji se po njemu i zove „kartezijanski“, nije se upuštao u mehanička tumačenja ljudskog uma, a kartezijanski dualizam će pronaći svoju adekvatnu metaforu tek par vekova kasnije, kada istraživači budu otkrili da jedna do tada misteriozna, neuhvatljiva sila, zvana elektricitet, pokreće nervni sistem životinja i ljudi. „Biti živ značilo je biti električan“, piše Zarkadakis, a nije slučajno upravo elektricitet bio ključ za „modernog Prometeja“ Meri Šeli, Frankenštajnovo čudovište.

Sredinom devetnaestog veka, dva naizgled nepovezana otkrića dovela su do jedne nove, mada kratkotrajne metafore. Uz pomoć sve preciznijih mikroskopa, otkriveni su dendriti, mnogobrojna tanka vlakna koja povezuju nervne ćelije. Herman fon Helmholc, nemački lekar i fizičar, uspeo je da izmeri brzinu kojom signal putuje kroz nervnu ćeliju, i sasvim prirodno, javila mu se paralela sa jednom, tada revolucionarnom tehnologijom: mozak zapravo radi kao telegraf.

 

Ljudski mozak čini oko 100 milijardi neurona i verovatno preko trilion sinapsi, a svaka funkcioniše uz pomoć oko hiljadu različitih proteina. Po nekim procenama, puko mapiranje ovog sistema od nas je udaljeno vekovima

 

Z
emlja, tečnost, zupčanik, elektricitet i telegraf: svaka od ovih pet metafora, pa i ova savremena, računarska, istovremeno objašnjava misteriju naše svesti i uliva strah u ideju poigravanja sa našim tehnološkim mogućnostima, bio njegov proizvod praški golem, Frankenštajnovo čudovište ili HAL9000.

Sve ovo, naravno, ne znači samo po sebi da veštačka inteligencija neće biti izumljena, ali pogledajte šta kaže neurologija. Ljudski mozak, jedini do sada poznati fenomen koji omogućuje „tvrdu“ inteligenciju, čini oko 100 milijardi neurona i verovatno preko trilion sinapsi, a svaka funkcioniše uz pomoć oko hiljadu različitih proteina. Po nekim procenama, puko mapiranje ovog sistema od nas je udaljeno vekovima, a bilo kakvo razumevanje ili modelovanje dodatno otežava još jedna činjenica: svaki mozak je unikatan. Ne postoje dva muzičara koja, iako oboje znaju da odsviraju istu melodiju, imaju zajedničku strukturu u mozgu u koju biste mogli da uperite prst i kažete: evo je! Iz ugla sinapsi, svako od nas pamti i razmišlja na sopstveni način.

Na osnovu čega onda možemo, kad tako malo znamo o sopstvenom umu, stvoriti veštački?

Neki istraživači zagovaraju napuštanje metafore uma-kao-računara, i već predlažu nove paradigme, od koje su neke, kao npr. „neposredna otelovljena kognicija“, možda i bliže našim savremenim znanjima iz oblasti psihologije i neurologije.

Međutim, ovi istraživači i sami zanemaruju sopstvenu lekciju. Um-kao-računar neće zameniti neka nova ideja samo na osnovu svog naučnog potencijala, već ćemo, po svemu sudeći, za tako nešto morati da smislimo neku novu, snažniju metaforu.

Close