Close
Carstvo telesno

Carstvo telesno

Tragom homoseksualnosti u srpskim srednjovekovnim crkvenim spisima

Piše: Nikola Zdravković

 

Ovaj tekst je prvi put objavljen u Odiseji #02

S
reli smo se u holu zgrade SANU. U sred radnog vremena, kada nema simpozijuma i prijema, zdanje je gotovo prazno, uključujući i klub na spratu u koji smo seli, prostranu sobu visokih plafona, širokih drvenih stolica i velikih prozora koji gledaju na ulicu Đure Jakšića, tik pored Knez Mihailove. Mada smo bili izolovani, činilo mi se kao da on ipak povremeno spušta ton, što ne čudi: svejedno da li vas neko čuje ili ne, u pitanju je mesto koje je simbol nacije i koje grandiozno odiše patrijarhalnom tradicijom. Koliko god vas vodila naučna radoznalost, ne možete tek tako pričati o masturbaciji i analnom seksu.

Njegovo ime je Stanoje Bojanin. Radi kao viši naučni saradnik na Vizantološkom institutu i iskreni je zaljubljenik u društvenu istoriju ovog podneblja, odnosno u razumevanje realnog, svakodnevnog života iz prošlosti, van dvorova i bojnih polja. Mene je zanimalo nešto vrlo konkretno: Homoseksualnost u srednjovekovnoj Srbiji, njegovo istraživanje objavljeno u zborniku Među nama, koji je 2014. godine objavio Hartefakt Fond. U pitanju je kuriozitet, članak koji je verovatno jedini pripadnik svoje vrste u Srbiji, u kojem se Bojanin, u potrazi za slikom srednjovekovne homoseksualnosti, okrenuo crkvenim spisima.

Istorija srednjevekovne misli je istorija tumačenja Biblije. „S muškarcem ne lezi kao sa ženom, gadno je“, kako kaže u prevodu Đure Daničića Levitski zakonik, Treća knjiga Mojsijeva. Upućene muškarcima, zapovesti starozavetnog boga su mnogobrojne, decidne i vrlo precizne. Zabrana muške homoseksualnosti dolazi posle zabrana „otkrivanja golotinje“ svojih roditelja, sestara, ćerki, strina, tetki i snajki, kao i zapovesti da se „seme ne odnosi Molohu“, odnosno da se ne masturbira.

I to je otprilike to. Suprotno popularnom shvatanju, epizoda sa Sodomom i Gomorom ne ulazi ni u kakve detalje grehova njihovih stanovnika; poreklo reči „sodomija“ dolazi iz kasnijih tumačenja. U Novom Zavetu, koji pomera smisao religije od pokornosti ka spasenju, u Poslanici Korinćanima, Sveti Pavle navodi da nepravednici, uključujući „muželožnike“, neće naslediti carstvo božije. Taj hrišćanski zaokret ka spasenju oblikovaće shvatanje homoseksualnosti u Srednjem veku.

 

Bezgrešan nije mogao da bude seks na praznike i u vreme posta, kada je trebalo da svi vernici budu posvećeni Bogu; u mnogim zajednicama, supružnicima je bio zabranjen odnos nedeljom, a ponekad i subotom

 

„I
straživači često zanemaruju telesno“, kaže mi Bojanin. Tek su se u poslednjih par decenija, a to u društvenim naukama i nije tako dug period, istakle istraživačke tendencije koje, umesto društvenih obrazaca na širem planu, kao početnu tačku uzimaju ponašanje, doživljaje i neposredno, telesno iskustvo svojih ispitanika. Naravno, da bi se takva jedna metodološka odrednica primenila u izučavanju istorije i ljudi koji su davno umrli, potrebna je i poprilična doza mašte.

Telesno, a sa njim i seksualno, tokom Srednjeg veka značilo je ono suprotno duhovnom – ono prolazno, grešno, pa i odvratno, nasuprot večnoj, lepoj i čistoj duši. Zapravo, i sama vera u raj i spasenje duše oblikovala se u odnosu na shvatanje tela. „Čak je i seksualni odnos između supružnika morao da bude opravdan prokreacijom kao ciljem“, kaže Bojanin, „sve ostalo bilo je zabranjeno, sramotno“.

Kako je 80-tih godina prošlog veka pisala američka istoričarka Iv Levin u knjizi Seks i društvo u svetu pravoslavnih Slovena, 700-1900. godine, uslovi za bezgrešan seksualni odnos između bračnih partnera bili su vrlo uzani. Bezgrešan nije mogao da bude seks na praznike i u vreme posta, kada je trebalo da svi vernici budu posvećeni Bogu; u mnogim zajednicama, supružnicima je bio zabranjen odnos nedeljom, a ponekad i subotom. „Pretpostavka je bila“, piše Levin, „da se božje dete ne može začeti u nedoličnom trenutku“. Apstinenciju je, naravno, trebalo da praktikuju i žene u toku menstruacije.

Kada bi se pogodili vremenski uslovi i time optimizovala verovatnoća da će se odnosom začeti „božje dete“, pažnja se morala posvetiti adekvatnim pozama. Po crkvenom shvatanju, pravilan odnos je onaj koji danas zovemo misionarski. Naime, žena ne treba da bude odozgo jer time, preuzimajući dominantnu ulogu, prkosi božjoj volji, a seks otpozadi („skotski“) bio je nalik životinjskom, ili čak homoseksualnom odnosu među muškarcima, posebno ako je bila uključena analna penetracija.

Sve u svemu, bilo je lako biti grešnik.

U takvim okolnostima, u kojima je greh bio gotovo neminovan, ali spasenje uvek moguće, crkvena pravila bila su usmerena ne ka zabranama ili kaznama, već ka iskupljenju, koje je trebalo biti dostižno za svakoga, pod uslovom da se pokaje. Greh je, drugim rečima, bio nešto nalik bolesti, a sveštenik nalik lekaru – osim što je, u hrišćanskom viđenju, umesto prizemnog i prolaznog tela lečio svetu, besmrtnu dušu. Propisanu terapiju neophodnu za iskupljenje uglavnom su činile privremene zabrane pričesti, post, dnevni pokloni, milostinja; međutim, da bi se došlo do adekvatne terapije, lekar je morao da zna šta muči pacijenta. Bila mu je potrebna anamneza. Kako piše Stanoje Bojanin u svom istraživanju, „stoga, kao jedini postojeći kanal koji nam omogućava da navedenu tematiku pobliže razmotrimo… jeste ispovednička i penitencijalna praksa srednjovekovne crkve. Seksualno ponašanje trebalo je ispričati drugom, i to na tačno propisan način, i ne bilo kome“.

 

Duhovnik je trebalo da upita muškarca da li je imao seksualni odnos sa drugom, da li je u tom odnosu bio pasivni ili aktivni učesnik, da li je stvorio (učinio) ili je on tebi stvorio ili je, možda, upražnjavao uzajamnu mušku masturbaciju (u ruku svoju da li si učinio ili u drugarevu ruku ili svojom rukom drugom)

 

D
elikatna je to stvar. Sveštenik je morao da uživa poverenje svoje zajednice, i da zna da u toku ispovesti dobije čitavu sliku greha, da od osobe iscrpi i najintimniji detalj. Rizikovala se ni manje ni više nego duša čovekova, koja je jedino ispovešću i pokajanjem bila oslobođena. Za te potrebe pisala su se uputstva za vođenje ispovesti, kao što je Čin svete tajne ispovesti, deo trebnika (bogoslužbene knjige za monahe) iz 14. veka, sačuvanog u rukopisnoj zbirci manastira Dečani.

Ovi vodiči bili su, razumljivo, vrlo detaljni. Kako piše Bojanin, za ispovest greha tzv. muželoštva (homoseksualnog odnosa) „duhovnik je trebalo da upita muškarca da li je imao seksualni odnos sa drugom, da li je u tom odnosu bio pasivni ili aktivni učesnik, da li je stvorio (učinio) ili je on tebi stvorio ili je, možda, upražnjavao uzajamnu mušku masturbaciju (u ruku svoju da li si učinio ili u drugarevu ruku ili svojom rukom drugom)… Od pokajnika se izričito tražilo da učinjeni greh vremenski odredi, da ukaže na njegovu učestalost i da ga detaljno opiše“.

U jednoj drugoj vrsti dokumenta, tzv. penitencijalnom nomokanonu koji se u srednjem veku pripisivao Jovanu Posniku, carigradskom patrijarhu iz 6. veka, homoseksualni greh opisan je kroz tri oblika, i danas vrlo dobro poznata: aktivni, pasivni i obostrani (aktivni i pasivni). Razlikovanje homoseksualnih uloga bilo je važno jer se u odnosu na ulogu određivala težina greha, a u zanimljivom obrtu u odnosu na savremeniju, ali i antičku homofobiju, mada se obostrano učešće smatralo za najveći greh, za najmanje grešno zapravo se smatrala pasivna uloga. Aktivni muškarac bio je taj koji je, u očima crkvenih očeva, izvršavao seksualni čin, pa je njegov greh samim tim bio veći.

Tako jasno razvrstane po težini, grehove bi, nakon ispovesti, pratile adekvatne i propisane crkvene kazne. Zapravo, one su danas najbolji vodiči za rekonstrukciju hijerarhije seksualnih grehova u Srednjem veku. Nomokanon Jovana Posnika i dečanski trebnik propisivali su relativno slične kazne za ispovedani homoseksualni čin: tri, odnosno dve godine zabrane pričesti, post i 200 poklona dnevno. Kazne bi se potom korigovale po različitim olakšavajućim i otežavajućim parametrima, od starosti grešnika i bračnog statusa, preko učestalosti greha, do tipa odnosa koji se odigrao. Analna penetracija uvek je bila najteža, dok je za međusobnu masturbaciju kazna tipično iznosila samo 80 dana posta sa 50 dnevnih poklona, a ljubljenje muškarca bilo je gotovo jednako grešno kao i ljubiti ženu van braka.

Drugim rečima, homoseksualnost je po težini bila gotovo izjednačena sa grehom preljube, smeštena negde iznad samostalne masturbacije, ali ipak ispod incesta u hijerarhiji seksualnog greha.

„O lezbejskom seksu gotovo da nema izvora“, nastavlja Bojanin u klubu zgrade SANU. U međuvremenu smo dobili po šoljicu turske kafe, a dalje iza nas je sela grupa ljudi sa kojima će se kasnije pozdraviti. „To nije neobično, jer je ženska seksualnost uopšte bila skrajnuta. Tamo gde se spominje, seks između žena shvatao se kao vrsta masturbacije, pa su i kazne za žene bile blaže.“ Nedostaje čak i terminologija: ne postoji ženski ekvivalent „muželožniku“, jer među ženama, makar u mašti srednjevekovnih duhovnika, nije mogla postojati penetracija.

Razgovor o ženskoj telesnosti podsetio me je na jednu epizodu iz romana Ime ruže Umberta Eka, u kojoj stariji monah objašnjava mlađem zašto žena ne treba da bude privlačna:

„Lepota tela se zaustavlja na koži. Kad bi muškarci mogli da vide šta se krije ispod kože… zgadili bi se od pogleda na ženu. Sva ta lepota sastoji se od sluzi i krvi, bala i žuči. Ako razmisliš o tome šta je sakriveno u nozdrvama, u grlu i u stomaku, naći ćeš samo prljavštinu. Ako ti je gadno da prstima dodirneš sluz i izmet, kako možeš želeti da zagrliš vreću u kojoj se taj izmet krije.“

Na neki način, u pitanju je i uputstvo: kako odagnati strast?

 

Mada je nemoguće proceniti koliko se „Gradski zakon“ poštovao u praksi, činjenica je da je svetovno pravo bilo daleko nemilosrdnije prema seksualnim (i drugim) grešnicima od crkvenog

 

Z
a razliku od crkvenih, svetovne kazne koje su najčešće sprovodili lokalni feudalci bile su značajno oštrije, pa su u mnogim delovima Evrope podrazumevale i smrtnu kaznu za homoseksualce. Kako piše Bojanin, istorijski izvori govore da je takav slučaj bio i u srednjovekovnoj Srbiji.

Naime, mada homoseksualni odnos nije našao svoje mesto u npr. Dušanovom zakoniku, po uspostavljanju dinastije Nemanjića u Srbiji je preveden i usvojen niz zakonodavnih dokumenata iz Vizantije, među kojima je bio i „Gradski zakon“, prevod vizantijskog Prohirona, carskog zakonika iz 9. veka, u kojem je za sve učesnike homoseksualnog čina, i aktivne i pasivne, predviđena smrtna kazna „u vidu pogubljenja mačem“, koja se u kasnijem periodu preinačila u smrt na lomači. Po težini kazne, homoseksualnost je u svetovnom zakonodavstvu bila izjednačena sa incestom, i to sa incestom između bliskih srodnika, dok su drugi seksualni prekršaji podrazumevali „samo“ fizičko kažnjavanje.

Mada je nemoguće proceniti koliko se „Gradski zakon“ poštovao u praksi, činjenica je da je svetovno pravo bilo daleko nemilosrdnije prema seksualnim (i drugim) grešnicima od crkvenog. To je bila praksa širom srednjevekovne Evrope, pa je najpoznatiji primer spaljivanja jeretnika na lomači posle crkvenog suda bio posledica toga što bi crkva odlučila da grešnike „preda“ svetovnom sudu lokalnog plemstva ili grada, umesto da im presudi sama.

Kada je u pitanju pravoslavna Srbija, takve prakse ostaju u domenu spekulacije, a sa njima i sudbina homoseksualaca tog doba. Kako piše Iv Levin, neke specifičnosti pravoslavnog sveta mogu se samo nazreti čitanjem „između redova“. U odnosu na Zapadnu Evropu, a pod uticajem pravoslavne misli, među Slovenima je ljubav bila gotovo razvedena od požude, a ideja romantičnog odnosa, popularizovanog na Zapadu kroz viteške narative i kasnije poeziju, zaobišla je ove krajeve.

„Ljubav u duhovnom smislu – u smislu u kojem je Hrist voleo crkvu – bila je antitetična seksualnom ispoljavanju“, piše Levin. „Muž i žena koji su zaista bili u ljubavi nisu hteli da izazovu supružnika u demonske aktivnosti.“

U svetu tako ekstremnog ideala čednosti, u kojem je svaka požuda bila greh, pa se homoseksualnost u penitencijalnoj hijerarhiji malo razlikovala od vanbračnog odnosa između muškarca i žene, nije nemoguće zamisliti homoseksualno iskustvo kao gotovo tolerisano, kao samo jedan deo telesnih slabosti od kojih su patili svi, a samo malobrojni se mogli uzdržati.

Close