Close
40 godina Okupacije

40 godina Okupacije

FILM / Okupacija u 26 slika je i sama postala istorijski dokument. U jednom političkom osvrtu, zašto je ne treba ostaviti u prošlosti


Okupacija u 26 slika (1978)
režija: Lordan Zafranović
prikazan: 14. decembra 2018, Centar za kulturnu dekontaminaciju


piše Nikola Zdravković

Kako je na diskusiji posle projekcije filma u Centru za kulturnu dekontaminaciju rekao reditelj Lordan Zafranović, Okupacija u 26 slika je verovatno jedini film koji je, kada se pojavio u Hrvatskoj na DVD-u, izašao uz reklamni pamflet koji je film – iskritikovao. Nekadašnji bioskopski i festivalski hit je non grata u savremenom podneblju bivše Jugoslavije.

O nasleđu filma govorili su i Filip David, koji je sarađivao na scenariju, glumac Ivan Klemenc i kritičar i esejista Srđan Vučinić, a očigledan lajtmotiv bio je proročki karakter Okupacije, koja je još davne 1978. godine, kroz priču o navodnoj predratnoj idili Dubrovnika koju prekida eksplicitno, gotovo groteskno nasilje fašističke okupacije, posvedočila o nacionalističkom krvoproliću koje će tek uslediti devedesetih. Ali daleko od toga da se film da iscrpiti tim tumačenjem.

Mada je centralna priča o tri druga koji postaju neprijatelji nakon okupacije 1941. (Italijan Toni postaje crnokošuljaš, bogati Hrvat Niko priključuje se partizanima, a Jevrejin Miho bori se da preživi), dominantnu ulogu u filmu zapravo igra panorama. Okupatori i okupirani, Italijani, Hrvati, Srbi i Jevreji, ruska dijaspora pobegla od Oktobarske revolucije, vojnici i lučki radnici, prostitutke i stara buržoazija, propaganda, štrajkovi, parade, venčanja i tajni partizanski sastanci. I sve ih vodi politika – drugi odnosi, od ljubavi do religije, postaju gotovo komično nebitni ispod fašističke čizme.

Ta široka slika Okupacije ne pretenduje ni na kakvu jeftinu neutralnost, ali je perspektiva filma, i to posebno njegove politike, nešto što je danas po svemu sudeći neponovljivo. Tamo gde je on makar donekle uspeo da „smiri ruku“, postavi scenu i sagleda okolnosti okupacije Dubrovnika, sada se nalazi revizionizam, moralizacija i posleratni mitovi bivših jugoslovenskih republika. Zapravo, u široj javnosti nikakve perspektive više ni nema: svaki osvrt na ratni period postao je prekrajanje, oružje sukobljenih nacionalizama. Politički, Okupacija u 26 slika je verovatno svežija nego ikad.

Nisu za to zaslužni samo Zafranović, scenarista Mirko Kovač i ostatak filmske ekipe, već i produkcijske kuće Jadran film i Kroacija film, pa i publika koja je hrlila u bioskope – odnosno celokupno kulturno okruženje tadašnje SFRJ.

Mapirati taj četrdesetogodišnji jaz je teško. Pre nego argument, u pitanju je osećaj: danas je nemoguće napraviti Okupaciju u 26 slika. Nije problem u autorima, već u društvenoj imaginaciji, volji, razboritosti, u nedostatku osvojene političke čistine na kojoj bi se takav film mogao snimiti. A njegova tema bi morala biti, umesto Drugog svetskog rata, raspad Jugoslavije. Ako je neophodno nagađati, glavni razlog je verovatno u tome što smo tada svi bili jedno, što smo delili makar deo političke perspektive. Današnje fragmentisane kulturne scene zavađenih bivših republika nisu više sposobne za ovakve poduhvate.

Close