Close
Da li je korona postala tabu?

Da li je korona postala tabu?

COVID-19 STAV / Mediji na stranu, izgleda kao da se o iskustvima sa bolešću međusobno sve manje govori. Da li nas je sramota korone?

 

Piše Luna Đorđević

 

K
oliko ljudi lično poznajete koji su do sada preležali Covid-19? Koliko ljudi poznajete koji nisu preživeli? Koliko je vas koji ovo čitate, uostalom, bilo bolesno?

Paralelno sa aktuelnim trendom u medijima, insostranim i domaćim, kojima je tema pandemije ubedljivo najdominantnija, gotovo od početka godine – na društvenim mrežama, odnosno među ljudima, vlada jedan drugačiji trend: tišina.

Jedno vreme su bile popularne fotografije ljudi sa maskama, izjave podrške poput „ostani kod kuće, spasi živote“ ili „ne socijalna distanca, već fizička distanca a socijalna solidarnost“, no kako leto odmiče i takvih je parola sve manje. Umesto toga, društvene mreže su preplavljene fotografijama ljudi koji uživaju u letu – idu na izlete, sede u kafićima, u većim ili manjim grupama, prave žurke i okupljanja, pa čak i odlaze na more.

Razumljiva je donekle potreba ljudi, naročito mladih, da ignorišu okolnosti u kojima se zapravo nalaze, u stilu „neće niko da uništi moje leto“. Ali jeste neobično da se očigledno ignorisanje svih mogućih, pa i najprostijih saveta stručnjaka gotovo besramno promoviše na društvenim mrežama. Koja je poruka? Ekvivalent takvom virtuenom ponašanju su ljudi koji uporno, pa i ponosno, odbijaju da nose maske na javnim mestima.

Da li su isti ti ljudi učestvovali na prošlomesečnim protestima, besni na vlast, navodno ne zbog uvođenja novih mera, već zbog laži i obmana o realnoj opasnosti i ugrožavanja javnog zdravlja? Kada smo u maju mesecu nakon proglašenja vanrednog stanja „svi počeli da se ponašamo normalno“, da izlazimo, putujemo i provodimo vreme sa prijateljima, bila je kriva vlast koja nas je uverila (lagala) da je opasnost prošla. Pa ipak, uprkos tome što znamo da opasnost nije zapravo prošla, velika većina se i dalje ponaša isto.

 

Između te dve krajnosti – pojedinaca koji se ponašaju kao da je sve normalno, i medija koji insistiraju na tome da ništa nije normalno – izgleda da je veoma malo onih koji otvoreno pričaju o svom ličnom iskustvu sa bolešću

 

N
e može se tek tako aktivnost na društvenim mrežama, baš kao ni aktivnost u fizičkoj realnosti, isključiti iz globalnog, pa i lokalnog, društvenog konteksta. Svaka objava, svaka fotografija, baš kao i svaki izlazak na ulicu je izlazak u javnost koji šalje nekakvu poruku i deo je društvenog mozaika u kojem se svi nalazimo. Kako se osećaju oni koji su zapravo izgubili nekog, koji su preležali težak oblik bolesti i još uvek se oporavljaju, kada svedoče tome? Kako se osećaju oni koji revnosno poštuju sva pravila, zato što se brinu o nekome ko spada u ugroženu kategoriju, ili su sami ugroženi, ili su prosto odgovorni prema svojoj zajednici? Osećaju li bes, ili nešto drugo? Mi svi delimo isti društveni prostor, ali se čini kao da živimo u paralelnim realnostima.

Sa druge strane, mediji ne prestaju sa svakodnevnim „bombardovanjem“ ne prosto izveštajima i pričama o pandemiji, već horor pričama – o stravičnim uslovima u zdravstvenim ustanovama, potpunom kolapsu sistema, lažnim brojkama, nedostatku opreme, o zastrašujućim posledicama bolesti, kako na lično zdravlje tako i na budućnost čitavog sveta – politiku, ekonomiju, kretanje. Mediji su kao propeler straha: od budućnosti, od neizvesnosti, ali i od bolesti i bolesnih.

Između te dve krajnosti – pojedinaca koji se ponašaju kao da je sve normalno, i medija koji insistiraju na tome da ništa nije normalno – izgleda da je veoma malo onih koji otvoreno pričaju o svom ličnom iskustvu sa bolešću. A ima ih, ima nas, jako mnogo. Zbog čega je to tako?

Ja imam oko 500 „prijatelja“ na Fejsbuku. Znam relativno veliki broj ljudi koji je preležao koronu, sa težim ili blažim simptomima. Znam i one koji su izgubili voljene osobe. Pa ipak, nisam gotovo nijednu od tih priča čula neposredno – uvek mi je neko drugi javio, i to onako „među nama“, „da li si čula za…“, gotovo šapatom, kao tajnu ili glasinu.

Naravno da ne očekujem da mi svako ponaosob javi kada se razboli, ali uzevši u obzir način na koji se informacije na društvenim mrežama dele, koliko slabe filtere privatnosti ljudi imaju (ne mislim na programska podešavanja, već lična), neobično je da u moru prilično intimnih podataka, slika, objava, gotovo niko ne spominje svoje lično iskustvo sa bolešću. U jeku pandemije nezapamćenih razmera, bar u skorijoj istoriji, konkretna, individualna i neposredna svedočanstva deluju gotovo nepostojeća. U istoj meri u kojoj je u medijima Covid-19 sveprisutan, u javnosti društvenih mreža je takoreći tabu. Umesto toga, imamo pregršt „svedočanstava“ ljudi sa kolektivnih roštilja, piknika i letovanja.

 

Što manje pričamo o tome, to je veće neznanje i veći strah – a posledica toga je, ironično, zatvaranje u nekakve lične mehure u kojima se osećamo bezbedno i nedodirljivo

 

D
a li je u pitanju nekakav strah od osude ili stigmatizacije? I ako jeste, kakva je priroda te stigmatizacije – da li se ljudi koji su se zarazili koronom stide svog neodgovornog ponašanja, toga što su olako shvatili upozorenja i ignorisali pravila? Ili se plaše da će biti izopšteni iz normalnog toka društvenog života, ili onoga što se smatra „normalnim“? Opet iz neke druge ruke, čula sam za osobe koje su krile da su bolesne samo da ne bi bile isključene iz društvenog života i „primorane“ na karantin. Evidentno je da postoji jedan strah od bolesnih, ali i strah od nekakve ekskomunikacije, odnosno (samo)izolacije.

Dijalog o pandemiji u javnosti postoji, to nije sporno, naročito medijski – ali da li je on dovoljan? Da li dobijamo realnu sliku o stanju u kom se nalazimo ako se ne osećamo slobodni da otvoreno delimo lična iskustva? Što manje pričamo o tome, to je veće neznanje i veći strah – a posledica toga je, ironično, zatvaranje u nekakve lične mehure u kojima se osećamo bezbedno i nedodirljivo („neće meni ništa biti“), ignorisanje medijskog zastrašivanja i, na kraju, guranje glave u pesak. Dokle god su mediji i glasine jedini izvori informacija, opasnost od bolesti je „negde tamo“, a bolesni nismo „mi“ već „oni“, neki drugi, koji nemaju veze sa nama i nema mesta za njih na našem roštilju, pikniku ili letovanju. Bolesni nisu među nama, jer smo mi očigledno zdravi i uživamo u našem letovanju, kao što naše fotografije svedoče. Postoji jedan stakleni zid između nas – mi se vidimo, donekle, ali ne delimo isti prostor.

Problem je u tome što to nije istina, ne postoje „mi“ i „oni“, „zdravi“ i „bolesni“, „čisti“ i „prljavi“ – to smo sve „mi“, sedimo u istim kafićima, kupujemo u istim prodavnicama, odlazimo na iste piknike – ignorisanje samo stvara veći jaz. Na osnovu čega možemo verovati tuđoj odgovornosti kada se mi sami ne ponašamo odgovorno – jer mislimo da ne moramo, da smo među „našima“.

Nije sramota biti bolestan, nije sramota razboleti se i pričati o tome, ali jeste sramota biti nesolidaran i društveo neodgovoran. Možda bi trebalo i o tome više pričati.

 


Odisejino izveštavanje o pandemiji Covid-19 podržao je European Endowment for Democracy

Close