Close
Da li je univerzalni osnovni dohodak moguć u Srbiji?

Da li je univerzalni osnovni dohodak moguć u Srbiji?

ARGUMENT / Sve popularnija, naizgled progresivna ideja lako se može pretvoriti u trojanskog konja

 

Piše Vuk Vuković

 

Ovaj članak objavljen je u Odiseji #06

U
niverzalni osnovni dohodak (Universal Basic Income UBI), kao sredstvo za rešavanje čitave lepeze društvenih boljki, u poslednjih nekoliko godina ušao je u modu, te više nije predlog i zahtev isključivo progresivnih organizacija i pokreta sa leve strane političkog spektra. Uprkos tome, on i dalje izaziva kontroverze jer deluje da interveniše, a vrlo verovatno i prekida, jedan od temeljnih odnosa svih hijerarhijski ustrojenih društava u uslovima materijalne oskudice kao prirodne činjenice: da svako mora živeti od plodova svog rada (izuzev, naravno, privilegovanih slojeva). Ko ne radi, taj ne jede – toj devizi je naše narodno stvaralaštvo posvetilo celu jednu pripovetku, a možemo je verbatim naći i u Drugoj poslanici Solunjanima apostola Pavla.

Nastanak i razvoj savremenih kapitalističkih društava, sposobnih za efikasnu, masovnu proizvodnju izobilja robe i usluga, istovremeno je produbio ovu napetost i uopšte omogućio da se razmišlja o preživljavanju bez privređivanja. Ideja da se može živeti i mimo plodova svog (neposrednog) rada i dalje zvuči radikalno za društva koja u svojoj osnovi svakodnevno koriste materijalno uskraćivanje kao osnovni mehanizam discipline, poretka, pa i vaspitanja. Preovlađujuće konzervativne ideologije, od individualističkog, graničarskog mentaliteta sa zapada SAD pa sve do „oplemenjenih“ evropskih varijanti, počivaju na glorifikaciji „samostalnosti“ koja se stiče sopstvenim radom. Stoga se u nekim društvima – kakvo je, na primer, britansko – sa moralnim prezirom gleda na one koji od „svog rada“ ne žive, a konzervativci sisteme socijalnog staranja svugde dosledno i žustro preuređuju u skladu sa ovim načelom.

Iako univerzalni osnovni dohodak (u daljem tekstu: UOD), u nekom obliku, figurira kao ideja svojstvena utopijskom mišljenju od Tomasa Mora naovamo (Tomas Pejn, Džon Stjuart Mil, Bertran Rasel, Virdžinija Vulf…), za njegovu nedavnu aktuelizaciju i popularizaciju zaslužni su sasvim jedinstveni savremeni problemi. UOD se predlaže kao rešenje ne samo za rastuću nejednakost i nesposobnost razvijenijih društava da izađu na kraj sa relativnim siromaštvom, već i za neprohodnost i velike troškove zvaničnih sistema socijalne podrške, posledice četvrte tehnološke-industrijske revolucije i uznapredovale automatizacije, pokretljivost i fluidnost radne snage i migracije. On u tom pogledu upućuje i na sasvim realan strah od budućnosti. Princip „ko ne radi, taj ne jede“ u automatizovanoj budućnosti (ukoliko nas iz tog slatkog dremeža ne probudi zaglušujuća buka klimatskih promena) može da znači samo podelu društva na dva dela: tanji sloj onih koji imaju „privilegiju“ da im se rad ne može ili ne isplati automatizovati, i znatno brojniji sloj onih koji, hteli – ne hteli, više nemaju pristup tržištu rada. Tamo gde je rad osnovni medijum ne samo materijalnog opstanka, već i moralnog vrednovanja i uključenosti u društvo in toto, hipertehnološka budućnost vesnik je jedino velikog društvenog nazadovanja.

Imajući to u vidu, lakše je razumeti zašto ideja o dohotku koji se bezuslovno dodeljuje svim građanima jedne zemlje, bez obzira na veličinu njihovih prihoda, zvuči tako privlačno. Od postojećih oblika socijalne pomoći UOD se razlikuje, pre svega, po tome što se isplaćuje pojedincima, a ne domaćinstvima, ne zavisi od ostalih dohodaka, kao ni od istorije zaposlenja, niti od spremnosti da se prihvati ili traži posao. Dakle, kroz prozor lete neke od osnovnih komponenti savremenih sistema socijalne pomoći, pa se može govoriti i o određenoj „debirokratizaciji“ tih sistema. S obzirom na to, očigledno je zašto se za neki oblik UOD-a mogu založiti i Andre Gorc, Džeremi Korbin, Janis Varufakis i papa Franja, ali i Ilon Mask, Džef Bezos, Mark Cukerberg i neki nemački demohrišćani.

 

U eksperimentu u Indiji uočen je čitav niz pozitivnih rezultata: veća potrošnja na zdravstvo, higijenu i hranu, veća angažovanost dece u školskim aktivnostima, utrostručivanje privatne štednje i češće osnivanje firmi

 

V
arijanti UOD-a ima taman koliko i njegovih zagovornika. U osnovi se mogu razlikovati tri glavne koncepcije, određene iznosom dohotka:

  1. Minimalni univerzalni dohodak – u ovoj iteraciji, iznos dohotka nije dovoljan za preživljavanje, već se radi o dopunskom dohotku;
  2. Delimični univerzalni dohodak – dohodak iznosi više nego u prethodnom slučaju, ali i dalje nije dovoljan za preživljavanje, iako omogućava veću nezavisnost od tržišta rada;
  3. Potpuni univerzalni dohodak – u ovom scenariju, najamni rad nije ukinut, ali zbog iznosa dohotka koji omogućava određeni životni standard sam po sebi, on gubi svoj središnji položaj i postaje stvar izbora.

Na tom mestu UOD spremno dočekuju kritičari: ako je svima zagarantovan solidan dohodak, ko će onda raditi uopšte, ili barem ko će raditi slabo plaćene, loše poslove? Ostavimo po strani činjenicu da se time prećutno priznaje da je element prinude i ucene materijalnom deprivacijom često jedini način da se obezbedi popuna na takvim poslovima. Razumno je očekivati da bi uvođenje UOD-a u tom slučaju delimično imalo dejstvo čuvene „plime koja diže sve brodove“ i dovelo bi do popravljanja uslova u tim sektorima.

Na pitanju UOD-a očigledno se lome mnoga koplja i ukrštaju osnovne političke i društvene orijentacije i vizije poželjnog društva: o ulozi i veličini države, o individualnom spram kolektivnog, o svrsi rada i obrazovanja, a negde sigurno i o poenti ovozemaljskog života (još ne znamo kakvi su socioekonomski aranžmani u modi s druge strane). Ograničeni pokušaji uvođenja UOD-a i, još više, eksperimenti sa ciljem da se sagledaju posledice takvog predloga u realnom okruženju, uglavnom su bili obojeni tim obzirima. Kratak osvrt na rezultate takvih eksperimenata, koji su u nekom obliku izvođeni još od šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka u Americi i Kanadi, ne daje potporu bojazni o negativnim posledicama UOD-a. U većini opita nije bilo krupnijih negativnih posledica, ponuda radne snage nije značajnije opala, ali su uočeni pozitivni rezultati, uglavnom u oblasti mentalnog zdravlja i samopercepcije učesnika eksperimenta. U jednom takvom opitu u Kanadi 70-ih godina prošlog veka, u rad se usled primanja UOD-a nisu uključile dve grupe ljudi: mlade majke i stariji maloletnici, koji su se umesto traženja posla posvetili obrazovanju.

Zanimljivija su i relevantnija, pak, iskustva na drugom kraju sveta – u Iranu i Indiji. Iranske vlasti su 2010–2011. godine sprovele reformu sistema subvencija domaćinstvima za neke osnovne potrepštine, i umesto njih su uvele osnovni dohodak na nacionalnom nivou u iznosu od oko 40 dolara mesečno po osobi (29 odsto tadašnjeg medijalnog prihoda domaćinstva). Opseg reforme i iznos novca su godinu dana kasnije ipak ograničeni, navodno zbog negativne reakcije javnosti i strahova da ljudi manje rade zbog takvog dohotka. Međutim, kasnija istraživanja nisu mogla da potvrde tu bojazan i, kao u prethodnim slučajevima, nije uočen pad u ponudi radne snage; u nekim slučajevima je čak uočen i rast, proizašao iz dužeg radnog vremena nekih radnika. U eksperimentu u Indiji (izvedenim u saradnji sa UNICEF-om u ruralnim područjima savezne države Madja Pradeš) uočen je čitav niz pozitivnih rezultata: veća potrošnja na zdravstvo, higijenu i hranu, veća angažovanost dece u školskim aktivnostima, utrostručivanje privatne štednje i češće osnivanje firmi, kao i odsustvo potrošnje na stvari kao što su alkohol, duvan i sve ono čega se plaše konzervativni moralisti. Rezultate je u Delhiju 2013. godine saopštio i predstavio Gaj Stending, britanski naučnik poznat po popularizaciji pojma prekarijata, ali i po zagovaranju potrebe za uvođenjem UOD-a.

Iskustva država globalnog Juga i Istoka relevantnija su jer su ujedno u pitanju i siromašnija društva, bez razvijenih socijalnih institucija, bez monetarne suverenosti, sa krupnim problemima u razvoju i često pod pritiskom međunarodnih finansijskih tela, a ponekad i pod sankcijama. Nije isto govoriti o održivosti i uspehu UOD-a u SAD, gde je centralna banka u mogućnosti da dekretom u privredu „upumpa“ bilion dolara, i Iranu u kome izdaci za socijalu zavise od kretanja na tržištu naftnih derivata i koji je u vreme svoje reforme bio pod sankcijama. Čak i one zapadne zemlje koje nemaju tu privilegiju da, rečima jednog bivšeg predsednika američkih Federalnih rezervi, pritiskom na kompjuterski taster „izmisle“ još novca, i dalje imaju monetarnu suverenost i snažniju privredu koja im omogućava znatno veći manevarski prostor u fiskalnoj politici bez rizika od inflacije i gubitka međunarodnog kreditnog rejtinga, tj. povećanja kamatnih stopa na javni dug. Svojevremeno je i Banka Engleske potvrdila da se novac može „stvarati“, posredno potvrđujući zaključke moderne monetarne teorije (MMT).

 

Izdaci za socijalnu zaštitu čine značajan deo nacionalnog budžeta, a ne deluje da se njima postiže neki dugoročan efekat, osim, možda, prevencije totalne socijalne katastrofe

 

K
od nas do sada, nažalost, nije bilo sistematičnije komparativne analize koja bi se pozabavila primenljivošću nekog oblika UOD-a u Srbiji. U pogledu recepcije, ona se uglavnom svodila na nekritičko prenošenje iskustava drugih zemalja, teško uporedivih sa Srbijom (s velikom pažnjom je propraćen finski eksperiment iz 2017–2019. godine), ili na puko prepisivanje medijskih napisa i formula prema kojima se svaki medij ili autor naknadno opredeljivao u skladu sa svojim pogledom na svet. Izazovi koji su podstakli popularizaciju i razradu ideje o UOD-u u svetu i te kako su prisutni kod nas: Srbija se suočava sa visokim stopama kako apsolutnog tako i relativnog siromaštva (skoro četvrtina stanovništva se nalazi u riziku od siromaštva!), stope nejednakosti su među najvećima u Evropi, a korisnici socijalne pomoći i drugih oblika socijalnog staranja suočavaju se sa birokratskim lavirintom čija je poenta verovatno jednim delom da tražioce pomoći obeshrabri u svom naumu.

Već čitavu deceniju, ako ne i duže, najavljuje se izrada tzv. „socijalnih karata“ koje bi trebalo da omoguće pravedniju (pre)raspodelu ovakvih davanja i njihovo usmeravanje ka onima kojima je zaista neophodna, dok se u isto vreme za korisnike socijalne pomoći uvode mere prinudnog rada. Usled nepovoljne demografske situacije (kombinovani uticaj starenja stanovništva i visokih stopa emigracije) smanjuje se osnovica za oporezivanje rada, pa je održivost penzionog sistema dovedena u pitanje, što se delimično pokušava sanirati pooštravanjem uslova za odlazak u penziju. Taj problem dodatno usložnjava i značajan opseg neformalnog tržišta rada. Uporedo s tim, izdaci za socijalnu zaštitu čine značajan deo nacionalnog budžeta, a ne deluje da se njima postiže neki dugoročan efekat, osim, možda, prevencije totalne socijalne katastrofe.

Zato bi se dalo zaključiti da je Srbija plodno tle za uvođenje UOD-a koji bi mogao da reši bar neke od navedenih problema. Ako se ostave po strani tabloidni naslovi o „parama za dž“ u Finskoj, razradom UOD-a kod nas su se bavile uglavnom progresivne organizacije poput Zajedničko.org i druge kojima su u fokusu javna dobra i politike u skladu s takvim pristupom. Sa druge strane, bilo je određene rasprave o tome u akademsko-stručnjačkim krugovima, kao što je slučaj sa organizacijom Monitoring socijalne situacije u Srbiji (MONS), ali ona nije rezultirala sistematičnijim istraživanjima ili trajnijem javnom angažmanu na ovu temu. Do sada nije bilo većeg uticaja na one koji donose ključne odluke u pogledu budžetiranja, potrošnje i socijalne zaštite, a oni sami do sada nisu pokazali da ih tako nešto interesuje. Štaviše, s obzirom na mahnite reakcije predsednika na skromne predloge o zabrani rada nedeljom, sve su šanse da bi takva ideja bila spremno dočekana na nož u ime „radišnosti“, „pregalaštva“ i „uspeha“.

Jedina organizacija koja je otišla korak dalje od teorijske i načelne razrade problema je Razvojni program Ujedinjenih nacija (UNDP). UNDP je 2017. godine okupio tim stručnjaka koji su sproveli istraživanje kako bi procenili uslove za uvođenje UOD-a u Srbiji i podstakli interesovanje javnosti za eventualno sprovođenje ovakvog eksperimenta na domaćem terenu. Kako se navodi u saopštenju UNDP-a tim povodom, „relevantni zvaničnici Vlade i predstavnici NVO-a prisustvovali su prezentacijama ključnih rezultata istraživanja i, zajedno sa UNDP-om, učestvovali na konferenciji o UOD-u koju je organizovala Londonska škola ekonomije i političkih nauka u februaru 2018. u Londonu“.

Istraživački tim je predstavio četiri ciljne grupe i scenarija, koji se prvenstveno fokusiraju na pozitivne i negativne posledice UOD-a na tri ključna aspekta smanjenja siromaštva: učešće na tržištu rada, ishode po zdravlje pojedinaca i finansijsko blagostanje domaćinstva. U saopštenju se navodi još i da se razmatra realizacija eksperimenta nalik onima u drugim zemljama, a u opticaju je bila niška opština kao mesto za takav opit. Međutim, od 2018. naovamo nije bilo dodatnih informacija o ovom projektu, niti je moguće pronaći relevantnu publikaciju UNDP-a. Više informacija o osmišljavanju samog eksperimenta moguće je pronaći u trećem broju zbornika Instituta za urbane politike Ka drugačijem gradu. Ipak, usmerenje na UOD očigledno ostaje jedan od prioriteta UNDP-a, jer je ista organizacija u avgustu prošle godine, u kontekstu pandemije, saopštila da bi upravo privremeni UOD mogao da uspori pandemiju i sanira neke od njenih posledica.

Da li odsustvo „lokalizacije“ UOD-a i nezainteresovanost političkih funkcionera, akademske javnosti i drugih javnih delatnika znači da je UOD u Srbiji nemoguć? Skoro je sigurno da to nije slučaj – ali je isto tako istina da bi UOD bio teško primenljiv u Srbiji, te da možda i nije sasvim poželjno rešenje. Zašto?

 

Ukoliko pođemo od pretpostavke da je verovatnije da bi se kod nas implementirao minimalni ili delimični UOD umesto potpunog, to bi efektivno bio (još jedan) oblik državne subvencije poslodavcima

 

N
a prvom mestu, uvođenje UOD-a podrazumeva povećanje izdataka za socijalnu pomoć i zaštitu. To je tačno, ukoliko se računici priđe isuviše jednostavno: na primer, ako se iznos UOD-a pomnoži sa brojem stanovnika jedne zemlje. Zagovornici UOD-a tvrde da bi se ovo svakako delimično pokrilo ukidanjem, odnosno zamenom postojećih novčanih transfera i oblika pomoći. S obzirom da je prilično izvesno da bi kod nas iznos UOD-a bio mali (u UNDP-ovom potencijalnom eksperimentu u Nišu pominjao se iznos od 15.416 dinara, što je 2017. bila granica relativnog siromaštva), korisnici „targetirane“ socijalne pomoći mogli bi da na kraju dobiju i manje nego što su ranije primali. Jedini scenario u kome bi se ovo moglo izbeći, a troškovi uvođenja UOD-a znatno smanjiti, bilo bi uvođenje istinskog progresivnog oporezivanja, jer bi tada većina građana kroz progresivni porez deo UOD-a vratila u budžet u kratkom roku. Međutim, u Srbiji dohoci mahom nisu progresivno oporezovani, pa je ovakvo rešenje nemoguće bez ozbiljnije poreske reforme, koja je, opet, i sama teško izvodljiva sve dok Srbija učestvuje u trci do dna za stranim investitorima. U vezi s tim, rasprostranjenost sive ekonomije i neformalnih oblika rada otežava dosledniju i efikasniju fiskalnu politiku koja bi mogla podržati uvođenje UOD-a.

Drugo, ukoliko pođemo od pretpostavke da je verovatnije da bi se kod nas implementirao minimalni ili delimični UOD umesto potpunog, to bi efektivno bio (još jedan) oblik državne subvencije poslodavcima. Dakle, pošto bi radnici od države primali neki vid minimalnog dohotka, poslodavci bi, u najgorem slučaju, smanjili zarade u tom iznosu, ili bi, u najboljem, ulagali u druge faktore proizvodnje, a cena rada bi stagnirala ili opadala. Ovakva očekivanja imaju svoje istorijsko uporište u položaju i tretmanu tzv. „polutana“, to jest stanovništva koje živi na selu, a radi u fabrikama. U toku originalnih procesa urbanizacije i industrijalizacije, polutani su industrijalcima odgovarali kao radna snaga jer su mogli da im daju manje nadnice na ime prihoda u novcu ili naturi od poljoprivredne delatnosti; seoski radnik je ipak bio u boljem položaju od gradskog radnika kome je nadnica bila jedini izvor prihoda. Isti izazovi ponovljeni su i kod nas, prilikom posleratne jugoslovenske industrijalizacije, kada su mnogi teoretičari i rukovodioci muku mučili sa ovom klasom ljudi – ni tamo ni ovamo, ni seljaci ni proleteri, uhvaćeni u prelaznom stanju. S obzirom na spremnost aktuelne srpske države da daje subvencije poslodavcima, vrlo je verovatno da bi se UOD pretvorio u neki vid indirektnog subvencionisanja, čime ne bi postigao nameravani efekat.

Treće, vezanost dinara za evro i nešto slabiji kreditni rejting Srbije znače da ne postoje uslovi za heterodoksnu monetarnu i fiskalnu politiku ekspanzivnog tipa koja bi obezbedila novac za UOD od koga bi se zapravo moglo živeti. Svako „doštampavanje“ dinara moglo bi izazvati kako inflatorna kretanja tako i rast kamatnih stopa na javni dug. Ovde nije u pitanju ograničenje samo u pogledu UOD-a, već se radi o opštijoj prepreci za bilo kakvu progresivnu politiku (npr. garantovani posao u javnom sektoru). U tom slučaju, UOD bi se mogao realizovati jedino kroz antisocijalnu politiku oporezivanja široke potrošnje (npr. povećanje PDV-a) ili ukidanje drugih socijalnih beneficija.

Četvrto, u ime jednog neizvesnog koncepta čija je implementacija još neizvesnija, produbila bi se komodifikacija sistema socijalne zaštite – njegovi elementi i prava koja ih garantuju, bar načelno, svakom državljaninu bili bi oduzeti kao osnovna ljudska (socijalna) prava, te bi bili svedeni na nešto izborno, kao što je u mnogim zemljama slučaj sa penzionim i zdravstvenim osiguranjem. Nestalo bi javnog finansiranja ovakvih usluga, a došlo bi do dalje individualizacije kolektivnih sistema podrške, što je ravno njihovom razbijanju i uklanjanju iz društvenog ugovora (kao što je već slučaj sa sindikatima).

Peto, u našim uslovima su sistemi socijalne zaštite politički plen, kao što je i celokupan državni aparat sredstvo za namirivanje političkih interesa i dugova, čime se može objasniti proliferacija i uvećanje represivnih državnih aparata, a zapostavljanje i zanemarivanje onih usmerenih na ljudsko blagostanje. U takvim uslovima realno je očekivati veliki otpor upravljača ovim sistemima: ne nužno zato što bi promena bila loša, već zato što bi ih ona lišila moći i uticaja, iako upravljaju nečim što bi trebalo u potpunosti revolucionisati.

Naposletku, sudbina UOD-a u Srbiji je slična sudbini mnogih drugih predloženih progresivnih politika. O njoj uopšte ne treba raspravljati dok se ne ispune tri osnovna preduslova: razbijanje državnog aparata, povratak monetarne i fiskalne suverenosti i prevrednovanje ekonomskih prioriteta. Do tog trenutka, univerzalni osnovni dohodak će u najboljem slučaju ostati van domašaja, a u najgorem biće sproveden na štetu domaćeg stanovništva, a u korist njegove vladajuće klase. — ⊗

 

 

Close