Close
Da li sam superprenosilac?

Da li sam superprenosilac?

Covid-19 / Poslednja istraživanja (koja konačno objašnjavaju razne COVID-19 misterije) pokazuju da bi superprenosioci mogli biti ključni put širenja koronavirusa

 

Piše Slobodan Bubnjević

 

K
ada kažete „2020. godina“ već ste ispričali priču. Kao i druge istorijske metonimije, kod kojih je datum prerastao u naziv za seriju dramatičnih događaja – poput 1941, 1804. ili 1389. godine – tekuća godina, čuvali se tokom nje od koronavirusa ili pokušavali da umanjite njegov značaj, sve nas je uvukla u dramatični komad koji je malo ko mogao predvideti kad su se, uz druge post-novogodišnje priče, bojažljivo pojavile prve vesti o nepoznatom virusu na vlažnoj pijaci u jednom kineskom gradu. Međutim, mada je do isteka 2020. ostalo manje od dva meseca i isto toliko do ulaska u finale pandemije kad ćemo gledati srećni ili nesrećni rasplet sa vakcinacijom – a na sceni smo već videli maske, gnev, represiju, zlobu, glupost i sve vrste ljudske drame – i dalje postoje nevidljivi junaci koji lutaju oko proscenijuma epidemije, u vilajetima izabinskog prostora, u hodnicima i toaletima, ali nikako da izađu na svetlo pozornice.

Nagoveštaji o njima pojavili su se bojažljivo, u statističkim radovima koji su pre početka leta objavljeni bilo u prestižnim peer-reviewed časopisma, bilo u hitnji i bez recenzije, na repozitorijumima radova. No, u nezapamćenoj oluji nalaza o epidemiji koji su doslovno iz laboratorija prenošeni u masovne medije bilo ih je zapravo teško zapaziti (tako su, u eksploziji informacija, bili potrebni meseci i meseci da postane nesumnjivo kako su maske jedna vrlo efikasna zaštita).  Međutim, sa drugim, odnosno trećim talasom, sa više nego očiglednom okolnošću da vrlo slične zajednice, sa sličnim merama i zdravstvenim sistemom, prolaze kroz COVID na bitno različit način, postalo je jasno da nešto nije u redu sa modelima širenja zaraze. I da se kanali kojima se bolest širi opisuju nešto složenijom matematikom.

Na to je ukazivala priča o pacijentu 31, ženi koja je u februaru doputovala iz Kine u Južnu Koreju. U dvomilionskom gradu Tegu, ona je tokom nekoliko dana doživela manji saobraćajni incident, zbog koga je na kratko bila zbrinuta u bolnici, dva puta je boravila na dvočasovnoj službi u crkvi Šinčeondži, vozila se taksijem po gradu i išla na ručak sa prijateljicom. Kako je imala temperaturu, ponovo se javila u bolnicu 17. februara kada je testirana i kada je ustanovljeno da ima COVID-19. Kasnija izuzetno detaljna istraga će pokazati da je pre testiranja, tokom samo deset dana, bila u kontaktu sa neverovatnim brojem od 1160 ljudi koje je u međuvremenu zarazila koronavirusom.

Sa njenim testiranjem u Južnoj Koreji se broj zaraženih pacijenata popeo sa 30 na 31, ali će se ispostaviti da je ona dovela do potonjeg zaražavanje klastera od čak 5016 obolelih (koji je po crkvi nazvan Šinčeondži). Englesku reč klaster naučnici uobičajeno koriste da označe grupu objekata (ili ljudi) koji su povezani ili na bliskom rastojanju, a kad je reč o epidemiji koronavirusa, Koreja je pored onog koji je izazvala pacijentkinja 31 uspela da prepozna i druge, znatno manje klastere (od 30 do 100 ljudi), do kojih je doveo sličan proces superširenja. Ove klastere su izazvala 32 druga pacijenta iz Evrope i 11 iz Azije, a pojavili su se u šest drugih crkvi, četiri bolnice, četiri doma za stare, jednom ministarstvu, teretani, internet kafeu i kol-centru.

 

Ključni nalaz, statistički vrlo značajan, pokazuje da je samo 19 odsto odsto zaraženih dovelo do čak 80 odsto novih slučajeva. Istovremeno, čak 69 odsto obolelih nije zarazilo nikog

 

U
međuvremenu, istraživači su na Novom Zelandu detaljno pratili 277 odvojenih linija unošenja zaraze i ustanovili zapanjujući podatak – samo 19 odsto zaraženih dovelo je do bar još jedne nove zaraze. Druge studije su, takođe, pokazivale kako je u domovima za stare ili bolnicama bilo više unošenja virusa, ali samo su neka od njih dovodila do širenja zaraze (koja tad ima razorne efekte). Na praćenju takvih klastera koje izazivaju posebno viralni pacijenti još na proleće je bila zasnovana strategija koju Japan primenjuje u borbi sa koronavirusom. Nacionalna operativna grupa za klastere COVID-19 posebno je pratila pojavu klastera u Tokiju i ostatku Japana, a profesor Ošitani Hitoši iz ovog specijalnog tima je više puta za zapadne medije govorio da dok njegove kolege u drugim zemljama love pojedinačna stabla, Japan pokušava da u epidemiji prepozna šume.

Recenzirana studija Clustering and superspreading potential of SARS-CoV-2 infections in Hong Kong objavljena pre nekoliko nedelja u prestižnom časopisu Nature pokazaće se prelomnom u prihvatanju ovog pristupa i boljem razumevanju dinamike zaraze. Grupa istraživača iz Australije i Kine, predvođena mladim epidemiologom Dilonom C. Adamom detaljno je analizirala 1038 slučajeva zaraze u Hong Kongu i među njima otkrila 51 lokalni klaster. Njihov ključni nalaz, statistički vrlo značajan, pokazuje da je samo 19 odsto odsto zaraženih dovelo do čak 80 odsto novih slučajeva. Istovremeno, čak 69 odsto obolelih nije zarazilo nikog. Ovo saznanje, potkrepljeno sve većim brojem sličnih studija, ukazuje da se COVID-19 ne širi homogeno kroz populaciju (kako su to proletos predstavljale brojne ljupke vizualizacije epidemioloških modela), već da virus najverovatnije miruje kod četiri od pet obolelih, ali da ga peti prenosi na ogroman broj ljudi. Ove „raspršivače“ virusa epidemiolozi inače nazivaju superprenosioci.

U Americi je poznat i izraz „Tifoidna Meri“ za superprenosioca – osobu koja uspeva da zarazi mnogo više ljudi nego običan zaraženi – što je morbidni nadimak potekao od jednog slavnog slučaja tifoidne groznice iz Njujorka sa početka 20. veka. Poznati njujorški bankar Čarls Henri Voren, nakon što mu je preminula kćerka, angažovao je početkom 1907. godine nezavisnog istražitelja, doktora Džordža Sopera, da otkrije uzrok zaraze. Bankar je prethodnog leta bio iznajmio letnjikovac u Ojster Beju gde se čak šest članova njegove porodice zarazilo tifoidnom groznicom, opasnom bolešću koja je po simptomima nalik na tifus, ali koju izaziva bakterija iz porodice salmonela i koja je karakteristična za loše higijenske uslove.

U Ojster Beju su letovali bogati Njujorčani i Sopera je zbunjivalo kako je na takvom mestu došlo do izbijanja zaraze. Vlasnik letnjikovca je već bio doveo nekoliko lekara koji su uzorkovali vodu iz bazena, cevi i kanalizacije, ali nisu našli tifoid. Zato je počeo da sumnja u četrdesetogdišnju kuvaricu irskog porekla koja nije bila bolesna, ali je naprasno iščezla kad se bolest pojavila u bankarevoj porodici. Soper nije mogao da joj uđe u trag, ali je saznao da se jedan slučaj tifodine groznice upravo pojavio na Park Aveniji. Kad je posetio porodicu Voltera Bouena, gde se razbolela dadilja, otkrio je da u kuhinji radi Meri Malon i da je ona prethodnog leta radila kod Vorenovih u Ojster Beju. No, Malonova nije htela da sarađuje, niti da dozvoli da joj uzmu uzorke. Ona nije bila bolesna, a ideja o „zdravom“ prenosiocu bolesti bila je nepoznata i lekarima tog doba.

 

CNN je otkrio kako je u maju mesecu jedan radnik na pakovanju ribe u Gani preneo zarazu na čak 500 ljudi

 

Z
ato je Soper ispitao sve njene angažmane i ustanovio da je tokom prethodnih sedam godina radila u osam njujorških porodica i da je u njih sedam izbila epidemija tifoidne groznice. Uhapšena kao pretnja zdravlju, bila je zatočena u karantinu pune tri godine. Nakon otpuštanja, radila je kao pralja, ali se opet, pod lažnim imenom, vratila kuvanju i čak se bila zaposlila u jednoj bolnici gde je dvoje ljudi umrlo od tifoidne groznice i gde ju je Soper konačno otkrio. Njena potonja sudbina je okrutna – ostatak života provela je zatočena u karantinu, gde je i umrla 1938. Detaljna analiza je pokazala da je tokom života zarazila čak 53 ljudi, a u istoriju medicine je ušla kao prvi američki slučaj asimptomatskog prenosioca zaraze. I uz to, jedan od najpoznatijih superprenosilaca.

Neke epidemije koje šire superprenosioci okvirno slede takozvano pravilo 80-20, inače poznato i kao Paretov princip, po italijanskom ekonomisti Vifredu Paretu, gde samo 20 odsto zaraženih izaziva čak 80 odsto transmisija. Posle devet meseci prikupljanja podataka o širenju koronavirusa, postaje jasno ne samo kolike su razmere fenomena superprenošenja, nego i da bi COVID-19 ugrubo mogao slediti ovo pravilo, gde svaki peti zaraženi prenosi bolest i to na veliki broj ljudi. Na to ukazuje izuzetno masovna studija američkih i indijskih lekara, zapravo najmasovnija epidemiološka studiju u toku COVID-19, koju je časopis Science objavio pre nekoliko nedelja pod nazivom Epidemiology and transmission dynamics of COVID-19 in two Indian states, a koja je pratila kontakte čak 575.000 ljudi među kojima je 85.000 zaraženih. Analiza je pokazala da čak 71 odsto obolelih nije zarazilo nikog drugog, dok je 8 odsto zaraženih odgovorno za izazivanje barem 60 odsto bolesti.

Mnogi slučajevi superpenošenja koronavirusa u pojedinim zemljama već su ne samo evidentirani, nego i medijski poznati  – „Vašington post“ je još u julu pisao kako je u SAD zabeleženo više od 1000 slučajeva gde je došlo do superprenošenja. Mediji su tako posebno pratili slučaj u gradiću Nju Rošel, u američkoj državi Njujork, gde je jedan advokat u martu zarazio najmanje dvadeset ljudi, stvarajući potom u ovom gradu klaster od 100 obolelih. BBC izveštava o propovedniku koji se početkom marta vratio u Indiju iz Evrope i doveo do zaraze 500 ljudi u državi Pandžab, među kojima je i 19 njegovih rođaka, dok je CNN otkrio kako je u maju mesecu jedan radnik na pakovanju ribe u Gani preneo zarazu na čak 500 ljudi. Slični događaji su zabeleženi širom planete, nezavisno od društvenih, ekonomskih i zdravstvenih okolnosti, kako na konferenciji kompanije Biogen u hotelu Mariot Bonvoj u Bostonu, tako i u džamiji Nizamudin Markaz u Delhiju, u Indiji.

COVID-19 je, uprkos medijima, veći deo 2020. godine uspevao da prikrije ovu svoju „superprenosivu“ prirodu – mada neki nikog ne zaraze, a neki desetine i stotine ljudi, broj zaraženih po pacijentu u srednjem je i dalje nalik na onaj kod gripa, iako je dinamika zaraze očigledno bitno složenija. Nemoguće je, naravno, unapred razlučiti ko su zapravo superprenosioci – to može biti bilo ko od nas – ali su zato u mnogim slučajevima poznate okolnosti pod kojima je superprenosilac došao u kontakt sa velikim brojem ljudi. Najčešće su to bile slabo provetrene, zatvorene prostorije – svadbe, sahrane, proslave – mesta gde superprenosilac ne nosi masku, gde peva ili govori glasno. Zato, nađete li se u takvim okolnostima, nosite masku jer – možda je u blizini superprenosilac. A možda ste, da stvar bude mračnija, superprenosilac zapravo vi.

 


Odisejino izveštavanje o pandemiji Covid-19 podržao je European Endowment for Democracy

Close