Close
Džejms Veb: trijumf i katastrofa

Džejms Veb: trijumf i katastrofa

ARGUMENT / Teleskop Džejms Veb je trijumf savremene astronomije, ali okolnosti njegovog nastanka ukazuju na strukturalne probleme u Nasi

 

Piše Nikola Zdravković

 

Ovaj članak je objavljen i na portalu Peščanik

D
a ne okolišamo – teleskop Džejms Veb je trijumf.

Dok pišem ove reči (u utorak, 11. januara), Džejms Veb plovi brzinom od oko 350 metara u sekundi ka svojoj destinaciji: ka jednoj samo naizgled neuglednoj tački u Sunčevom sistemu, na oko milion i po kilometara od Zemlje, jednoj od ukupno pet u kojima se sile kretanja naše planete i Sunca nalaze u relativnom ekvilibrijumu. Tamo će, uz minimalne korekcije, ući u svoju orbitu i započeti astronomski rad.

Na Nasinom sajtu teleskopa Džejms Veb možete do detalja pratiti svaki trenutak njegovog puta u realnom vremenu: gde se nalazi, kojom brzinom putuje, koja je npr. temperatura na površini sunčanog štita (trenutno 55˚C) , a koja na „radijatorima“ koji će pasivno hladiti instrumente (oko -200˚C). Možete videti animaciju njegovog uspešnog sklapanja – ili bolje otvaranja – uključujući i njegovog primarnog kompozitnog ogledala, koje čini 18 pravilno raspoređenih heksagona od pozlaćenog berilijuma, svaki prečnika 1,32 metra.

Možda nalik pustinji koja je privukla Lorensa od Arabije zbog svoje „čistoće“, kosmos je mesto lišeno zemaljskih nepravilnosti – ogroman, tih, slobodan vakuum, pod uticajem dalekih, ali nezamislivo moćnih sila, prostor netaknutih geometrija i pravaca koji se pružaju u nedogled, sa telima u večnim orbitama koje je Kjubrik svojevremeno nadahnuto predstavio kroz valcer.

Sa svojim nezamislivo glatkim, saćastim primarnim ogledalom, ekstremnim temperaturama i preciznim kretanjima, teleskop Džejms Veb pre je domorodac u svemiru nego što je ikada zapravo bio Zemljanin. Uostalom, jednom napravljen, do poletanja 25. decembra prošle godine, na Zemlji je jedino i mogao da opstane u strogo kontrolisanim laboratorijama u kojima je bio testiran.

Ne treba da čudi postojanje nekakve prećutne estetike: svemirski teleskopi su lepi na svoj specifični, geometrijski način, kao uostalom i satovi i kompasi i mnogi drugi instrumenti, ne samo zato što nam otkrivaju istine o prirodi, već i zato što njihovi mehanizmi oponašaju i emuliraju neke njene osnovne pravilnosti. Približavaju nas njoj. To je lepota Džejms Veba, teleskopa koji će sa pozicije četiri puta dalje od Meseca, koristeći infracrvene talase, istraživati praistoriju kosmosa, samo 200 miliona godina nakon Velikog praska.

On je, drugim rečima, trijumf ne samo nauke i znanja, več i inženjerstva, dizajna, mašte, petlje i vizije. Ali ono što Džejms Veb nikako, ma ni u naznakama nije, je trijumf politike.

 

Agencija koja je nekada dobijala gotovo pet odsto državnog budžeta 2018. godine po prvi put je, gotovo od svog nastanka, „pala“ na ispod pola procenta

 

O
snovne brojke su poznate: u odnosu na originalne planove iz devedesetih godina prošlog veka, teleskop Džejms Veb kasnio je sa lansiranjem 14 godina, a koštao je dvadeset puta više od prvobitnih procena (oko 10 milijardi nasuprot 500 miliona dolara). Štaviše, čitav projekat ispostavio se deset puta skupljim nego što je bilo planirano kada je i zvanično bio pokrenut 2002. godine, dodeljivanjem izrade teleskopa američkoj kompaniji TRW (koja je, primera radi, napravila legendarnu sondu Pionir 10).

Nešto kasnije iste godine, kompaniju TRW kupio je Northrop Grumman, gigant u proizvodnji oružja, borbenih aviona i vojne opreme, preuzevši celokupno odeljenje svemirskih tehnologija, pa i projekat izrade teleskopa koji će uskoro dobiti ime Džejms Veb, po direktoru Nase iz doba programa Apolo.

Ali zašto se cena ovog projekta udesetostručila, a lasniranje nekoliko puta odlagalo u prethodnih 19 godina? Možda bismo očekivali da je odgovor na ovo pitanje komplikovan – jer šta nije, kad košta više milijardi dolara – ali on je u srži relativno jednostavan.

Da, Džejms Veb je zahtevao razvoj novih tehnologija, pre svega u optici i hlađenju, čija cena se često potcenjuje; bilo je i ljudskih grešaka koje su morale biti ispravljene, i nepredviđenih okolnosti i posledica, i veliki broj detaljnih revizija nakon svakog odlaganja (štaviše, jednom prilikom, 2011. godine, američki kongres je izglasao budžet koji bi efektivno ugasio ceo projekat – spasila ga je samo ozbiljna i pravovremena reakcija šire naučne zajednice).

Ali u biti, problem je u novcu i političkoj volji. NASA je još od vremena programa Apolo, 60-tih godina prošlog veka, u stalnom padu kada je u pitanju njen udeo budžeta SAD; agencija koja je nekada dobijala gotovo pet odsto državnog budžeta 2018. godine po prvi put je, gotovo od svog nastanka, „pala“ na ispod pola procenta.

U uslovima kresanja budžeta i stalne pretnje otkazivanja projekata, Nasini administratori su ohrabreni da potcenjuju troškove svojih projekata kada traže sredstva od američkih vlasti. To posebno važi za one istraživačke, da ne kažem najlepše, astronomske projekte kao što je Džejms Veb: za one od kojih, zapravo, nema gotovo nikakve ekonomske koristi. Njihov zadatak je da opravdaju trošak u areni u kojoj „puko“ naučno saznanje, koliko god potencijalno bilo epohalno, jednostavno nije na ceni.

To potcenjivanje nije namerno: niko ne sumnjiči da je NASA vršila prevaru kada je projekat Džejms Veb bio procenjen na 500 miliona, pa na milijardu dolara. Ali taj pritisak se svejedno ne može zanemariti. Da je ovaj fantastični teleskop imao realniju prvobitnu procenu svoje cene, najverovatnije nikada ne bi ni bio odobren. Samim tim, rešenje je igranka potcenjivanja vrednosti i produžavanja rokova koja erodira poverenje u Nasin rad (neki čelnici projekta već su izjavili kako slični projekti neće skoro moći da dobiju zeleno svetlo).

 

Privatne kompanije jednostavno ne posluju na isti način kada ne rizikuju sopstveni novac

 

N
ASA, naravno, ne radi sama. Američke rakete, sonde i letelice oduvek su pravile privatne kompanije, prevashodno proizvođači oružja i prateće opreme (Northrop Grumman, Lockheed Martin, Boeing) kroz vrlo velikodušna javno-privatna partnerstva. Između ostalog, da bi se „ohrabrila“ da preuzme projekat kao što je bio Džejms Veb – koji podrazumevaju nove tehnologije i nepredvidive troškove – kompanija Northrop Grumman dobila je ugovor po kojem je sve nepredviđene i dodatne troškove pokrivala NASA, tj. američka država. To je, uostalom, normalno: koja privatna firma bi rizikovala sopstvena sredstva za nešto kao Džejms Veb, za projekat koji, u jednom portfelju giganta u proizvodnji oružja, najverovatnije liči na kuriozitet, ili priliku za pozitivan PR?

Ali onda se dešava još jedna „normalna“ pojava savremene neoliberalne realnosti: privatne kompanije jednostavno ne posluju na isti način kada ne rizikuju sopstveni novac. Šta znači poslovni rizik, ako ne postoji opasnost od neuspeha? Nezavisne komisije su u toku izrade teleskopa Džejms Veb više puta otkrivale greške u radu kompanije Northrop Grumman koje su mogle biti izbegnute: posledice nepažnje, nepotrebnih rizika i štednje tamo gde štednje nije trebalo da bude – jer koji bi ozbiljan privatni akter propuštao prilike tog tipa, kada se sve posledice neuspeha mogu prosto fakturisati?

Nije u pitanju samo Northrop Grumman: Nasin sajt teleskopa Džejms Veb broji čak 306 „partnerskih“ institucija, od čega je preko pola iz privatne industrije. Nisu, naravno, sve bile uključene u proizvodnju teleskopa, ali klupko preduzimača i poduzimača svejedno deluje neraspletivo. Neke je unajmljivala NASA, druge partnerske svemirske agencije Kanade (CSA) i Evrope (ESA), treće uključene privatne kompanije. Koja je, uostalom, cena kompleksne projektne administracije u zemlji koja je i inače svetski šampion kada su u pitanju cene javnih projekata, od zdravstvenog osiguranja do izgradnje železnice?

U međuvremenu, može se čuti da je umesto glomazne Nase i njenih zapadnjačkih pandana budućnost istraživanja svemira u privatnim rukama – u inicijativama kao što je SpaceX. Ali da se razumemo: jedan SpaceX trenutno živi od prodaje usluga Nasi, i to na osnovu tehnologija koje je ona sama finansirala prethodnih godina (u pitanju su milijarde uloženih dolara). Van ovakvih „prirodnih“ posledica privatizacije istraživanja svemira, privatne ruke uzdaju se pre svega u komercijalizaciju svemira, kroz inovativne projekte kao što su, između ostalog, turistička putovanja ili ko zna, možda orbitalni bilbordi sa reklamama.

U takvim okolnostima teško da bi bilo mesta za jedan Džejms Veb: za jedan trijumf ne samo nauke i znanja, već i inženjerstva, dizajna, mašte, petlje i vizije; za jedan civilizacijski poduhvat (a ekonomski kuriozitet); za jedan lep projekat na granicama savremenog ljudskog znanja. Treba, nažalost, dodati tu poraznu fusnotu na kraj svake pozitivne medijske priče: da, Džejms Veb je trijumf nauke, ali je nažalost takođe i jedva preživela žrtva neoliberalizma. — ⊗

Close