Čeka nas dozvola prometa GMO. U raspravama koje dolaze, treba razdvojiti žito od kukolja
Ovaj tekst je prvi put objavljen, u nešto izmenjenom obliku, 5. januara 2018. u Kulturnom dodatku Politike, pod naslovom O čemu pričamo kad pričamo o GMO
U malo drugačijim okolnostima, jedno poglavlje 30 pristupnih pregovora Srbije i EU, koje se odnosi na međunarodnu trgovinu, bilo bi otvoreno i zatvoreno po kratkom postupku: ono zahteva „samo“ pristupanje Svetskoj trgovinskoj organizaciji i usklađivanje spoljnotrgovinske politike sa politikom EU. Dok je potonji zahtev još i kakvo-takvo političko pitanje, onaj prvi bi bio tek formalnost da nije jedne male prepreke – člana 2 Zakona o genetički modifikovanim organizmima (GMO) iz 2009. godine.
Naime, član 2 izričito zabranjuje ne samo proizvodnju i uzgoj, već i stavljanje u promet GMO na teritoriji Republike Srbije. Dok postoji ovakva trgovinska zabrana nema pristupa Svetskoj trgovinskoj organizaciji, a bez članstva nema zatvaranja poglavlja 30 i pristupa EU. S obzirom da je poglavlje 30 otvoreno u decembru 2017, sasvim je izvesno da će se Zakon o GMO izmeniti, a da će promet genetički modifikovane hrane uskoro biti dozvoljen.
Međutim, šta to tačno znači je relativno otvoreno. EU je zapravo jedno od najmanje gostoljubivih mesta na svetu za GMO. Mada se odluke prave od proizvoda do proizvoda, zemlje kao što su Francuska i Nemačka su efektivno zabranile uzgoj, a jedino se iole ozbiljnije količine GMO, i to samo kukuruza, proizvode u Španiji. Širom EU, čak i kada bi se uzgoj dozvolio, postoje jača ograničenja nego igde u svetu: npr. u Luksemburgu, bilo kakva potencijalna GMO uljana repica mora biti zasađena najmanje tri kilometra od „obične“ farme. Mada nigde ne postoji opšta zabrana prometa kao u Srbiji, „mekim“ zakonskim merama se uvoz GMO obeshrabruje, a hrana namenjena ljudskoj ishrani jasno se obeležava.
Mada, ništa od toga ne važi kada je u pitanju GMO koji nije za neposrednu ljudsku ishranu, kao što je stočna hrana. Kada se ona uključi, EU zapravo postaje jedan od najvećih svetskih uvoznika genetički modifikovanih namirnica.
Ovaj jaz je samo naizgled besmislen. GMO je u poslednjih dvadeset godina u Evropi postao gotovo isključivo pitanje potrošačkih prava: kada se pogleda uvoz i označavanje, on danas ima sopstvenu nišu, negde na pola puta između alergena i štetnih supstanci, ali nimalo nalik njima. Dok raspravama u javnosti dominira pitanje uticaja GMO na ljudsko zdravlje, industrijalci (npr. uvoznici modifikovane stočne hrane) vide isključivo sigurnije i veće prinose, pa samim tim i bolju cenu.
U dugogodišnjem sukobu potrošača i industrije, nauka je dobrim delom bila na strani potonjih. Razlog je prost: GMO je doneo neverovatan napredak u proizvodnji (kada su u pitanju usevi, prinosi rastu i do 30 odsto), što zbog jače otpornosti biljaka, što zbog programirane imunosti na različite savremene pesticide. Proizvodni napredak ne donosi samo veće prihode, već i sigurnost protiv vremenskih nepogoda i štetočina, ali i održivost rasta, posebno zato što je za istu količinu namirnica potrebno manje obradive površine i utrošene energije, zbog čega je, posredno, proizvodnja GMO pozitivan faktor u borbi protiv klimatskih promena.
Viši sud u Delhiju je rekao da, po indijskom zakonu, niko ne može da poseduje patent ni nad kakvim semenom, pa ni modifikovanim
Šta bi nauci uopšte mogao da bude kontraargument ovako drastičnim prednostima? U dvadeset godina ispitivanja, nije otkriven gotovo nikakav štetan uticaj ishrane GMO na ljudsko zdravlje. GMO se ne razlikuje mnogo od svega ostalog što čovek uzgaja i jede, na šta je već uticao i izmenio, pa i genetički, tokom prethodnih milenijuma. Uostalom, ne postoji „prirodna“ pšenica, već samo ljudskom rukom kreiran genetički hibrid, koji bi bez nas, bez sađenja, navodnjavanja, mašina i otrova, odavno izumro.
Još bolji argument od mnogobrojnih laboratorijskih ispitivanja je društvo samo: već više od dve decenije, stanovništvo širom Severne i Južne Amerike, ali i Azije, konzumira GMO namirnice – količina obroka se verovatno meri u milijardama. O takvom uzorku istraživači obično mogu samo da sanjaju, a zdravstvene posledice bi odavno bile očigledne.
Problem, po svemu sudeći, nije u samoj tehnologiji. Loše, nezdrave, pa čak i štetne ili otrovne hrane je bilo i biće, bila ona GMO ili ne. Umesto neproduktivne rasprave o tehnologiji koja već godinama pravi jaz između struke i javnosti, koja od prvih pravi „potplaćene izdajnike“ a potonje svodi na potrošače, koja rasplamsava teorije zavere i podstiče pseudonauku, treba voditi raspravu o primeni GMO – a najpre o vlasništvu.
Primer jedne takve savremene rasprave o GMO može se naći ne u Evropi, već u Indiji.
Naime, Indija je već godinama proizvođač genetički modifikovanog pamuka. Preko 90 odsto GMO pamuka u Indiji je proizvod semena koje prodaje – odnosno, licencira – američka firma Monsanto, vlasnik patenta specifične kombinacije gena koji biljku čini otpornom na moljce.
Kako ne bi morala da otpornu biljku licencira od američke kompanije, Indija je 2008. godine komercijalizovala sopstveni GMO pamuk sa idejom da napravi jeftinije seme koje farmeri ne bi morali da iz godine u godinu iznova licenciraju. Međutim, biljka se pokazala nedovoljno uspešnom, i posle jedne sezone je povučena iz opticaja; nešto kasnije, dogodio se i sudski spor jer su u modifikovanom semenu pronađeni patentirani Monsanto geni. Kako bi održala dotadašnji nivo proizvodnje, Indija se ubrzo vratila licenciranju.
Međutim, aprila 2018. godine došlo je do važnog sudskog presedana. Monsanto je bio pokrenuo tužbu protiv jedne lokalne firme koja je nastavila da proizvodi i prodaje patentirano semenje i nakon isteka ugovora o licenciranju. Viši sud u Delhiju nije samo presudio u korist indijske firme – već je rekao da, po indijskom zakonu, niko ne može da poseduje patent ni nad kakvim semenom, pa ni modifikovanim.
Kako će se proces završiti ostaje da se vidi, ali to je, reklo bi se, budućnost rasprava o GMO. U suprotnom, dok se rasprave svode na potrošačka prava, dijete i razne mistifikacije, tehnologija koja omogućuje sigurnost i obilje u prehrambenoj industriji ostaje van domašaja javnosti, u privatnim rukama. — ⊗
