Koristimo ga milenijumima, a izučavamo vekovima, ali priroda jezika još uvek je neobjašnjena. Jedan (pomalo grubi) vodič kroz, verovali ili ne, četiri nerešena pitanja
Ovaj članak je prvi put objavljen u Kulturnom dodatku Politike 15. juna 2019.
1. Šta je jezik?
Neki smatraju da je jezik sposobnost – ono što omogućuje kompleksnu komunikaciju između jedinki. Jezik-sposobnost je popularno shvatanje kod istraživača koje možemo nazvati funkcionalistima, zato što je, po njima, ključ razumevanja jezika u njegovoj funkciji, odnosno u tome kako se sposobnost jezika ostvaruje. Funkcionalizam u shvatanju jezika je čest među istraživačima veštačke inteligencije, što ima smisla: oni pretpostavljaju da jezik-sposobnost ne mora biti isključivo ljudska odlika. Kako god da se dobija sposobnost jezika, kažu, to sigurno može da ostvari i dovoljno kompleksna mašina.
Drugima je jezik sistem. Ovo shvatanje je, može se reći, početkom 20. veka i dovelo do nastanka lingvistike kao nauke o jeziku. Tradicionalno, jezik-sistem može se nazreti u delima strukturalista, kojima je predmet istraživanja jezik kao jedinstvena celina, a ne bilo koji konkretni jezik (osim kao otelovljenje nekog univerzalnog pravila). Često kritikovan kao istovremeno krut i nejasan, strukturalizam u ovom ili onom obliku i danas najviše pobornika broji među lingvistima, od kojih je svakako najuticajniji Noam Čomski. Oni tvrde da se duboko u gramatici svih jezika kriju zajedničke strukture koje nam mogu otkriti njegovu jedinstvenu prirodu.
Nasuprot njima, neki istraživači jezik posmatraju kao oruđe. Jezik je njima živa stvar, ono što se svakodnevno koristi, što nastaje i menja se u skladu sa društvenim potrebama; praksa. Jezik-praksa je shvatanje koje dele mnogi psiholozi i sociolozi, posebno oni koji se bave terenskim radom, a možemo ga nazvati i pragmatizmom. Mada je zdravorazumski razumeti jezik i kao sposobnost i kao sistem i kao praksu, među onima bliskim pragmatizmu česta je skepsa prema teorijama koje razvijaju dva prethodna pravca: jezik po njima nema smisla istraživati tako apstraktno i izolovano, van zajednica koje ga koriste.
2. Kada je nastao?
Postoje pretpostavke koje su sasvim zdravorazumske. Jezik je, i kao sposobnost i kao sistem i kao oruđe, nešto što je odlika ljudskih bića, i kao i sve druge odlike, on bi morao imati evolutivnu istoriju. Dakle, truizam: do jezika je dovela evolucija.
Šta dalje? Činjenica je da je jezik odlika svih ljudskih bića, pa samim tim pravilo Okamove oštrice kaže da treba pretpostaviti da je, evolutivno gledano, do jezika došlo pre nego što su se populacije Homo sapijensa raširile po Zemaljskoj kugli iz svoje afričke postojbine (pre nego da su ga naknadno odvojeno razvile). Pošto je vreme egzodusa iz Afrike relativno poznato, imamo nekakav vremenski okvir: jezik, odnosno ona evolutivna osnova koja ga je omogućila, pojavila se najkasnije pre oko 100 hiljada godina.
Neki istraživači pretpostavljaju da je u to doba postojao jedan proto-jezik, koji može biti i preteča svih kasnijih jezika, ali toliko davna da joj se tragovi više ne mogu naći. Međutim, to je već domen potpune spekulacije.
3. Kako je nastao?
Evolucija, naravno, nije nikakav odgovor, već pitanje. Kako je evoluirala pojava jezika? Da li je u pitanju adaptacija (odlika izabrana zbog nekih konkretnih okolnosti), ili je posredi samo slučajna posledica evolucije neke druge odlike mozga?
Načelno, evolucioni psiholozi, koji mahom pripadaju pragmatizmu iz ranijeg pitanja, smatraju da je do jezika, kao i do svih drugih evolutivnih odlika, došlo postepeno. Ako pogledamo životinje, možemo videti očigledne preteče ljudskog jezika: gestove, verbalizacije, međusobno razumevanje. Usložnite to dovoljno i dobićete jezik – jedan instinkt, kako kaže američki psiholog Stiven Pinker, kao i svaki drugi.
Ali strukturalisti kažu da je to nemoguće. Jezik je toliko kompleksniji od svih drugih oblika komunikacije da se ne može od njih razdvojiti evolucionim stepenicama, već samo jazom. Do njega je, kažu, moralo doći naglo. Kako se to tačno desilo nije poznato (mada nije nemoguće, evolutivno gledano), ali nagla pojava jezika možda bolje objašnjava njegovu, po svemu sudeći, apsolutnu prirodu: ili ga ima ili ga nema.
Sa druge strane, neki istraživači ne žele da se preveliki akcenat stavlja na evoluciju. Koji god bio biološki supstrat, jezik nije mogao nastati bez zajednica, a istraživanja pokazuju da okolina, istorijske okolnosti i životne prilike i te kako utiču na odlike lokalnih jezika, od kojih je najpoznatiji jezik izolovanog amazonskog plemena Piraha koji, kažu istraživači, nema čak ni termine za brojeve i boje. Koliko je onda uopšte važna evolucija za razumevanje jezika?
4. Kako se usvaja?
Nasuprot istorijskim problemima, usvajanje jezika kod dece je predmet mnogobrojnih studija, posebno u okviru razvojne psihologije – ali opet, jedno naizgled jednostavno pitanje za sada nema odgovor: da li je jezik urođen?
Jedno je sasvim sigurno: deca su neverovatno sposobna da nauče da koriste jezik koji im je u neposrednom okruženju. Da bi se svakodnevno koristio jedan jezik potrebno je makar implicitno znanje ogromne količine gramatičkih pravila, a posebno onih sintaktičkih, neophodnih za sklapanje razumljivih rečenica – od redosleda reči do upotrebe objekata uz prelazne glagole.
Noam Čomski je u te svrhe formulisao jedan pomalo apstraktni argument koji je nazvao „nedostatak stimulansa“. Naime, da se jezik uči na način na koji se uče školski predmeti, vožnja ili heklanje (pamćenje, greška, ponavljanje i vežba), deci bi trebalo značajno duže od par godina, koliko im je od rođenja potrebno, da savladaju maternji jezik. Taj nedostatak stimulansa ukazuje na postojanje urođene sposobnosti učenja jezika, koja je deo arhitekture ljudskog uma, tzv. uređaj za usvajanje jezika (Language Acquisition Device ili LAD).
Ovaj argument je, nažalost, kao i mnogi drugi slični, neproverljiv. Možda deluje razumno pretpostaviti da ima nečega urođenog u jeziku – ali tačno čega, tu već za sada, još jednom, ulazimo u polje čiste spekulacije. — ⊗
