Close
Kako smo namirisali život?

Kako smo namirisali život?

Otkriće „biološkog potpisa“ na Veneri, objavljeno u naučnom časopisu, stiglo je u medije, ali je iz njih i nestalo. U kiselim oblacima Venere, u međuvremenu, miriše na život

 

Piše Slobodan Bubnjević

 

N
a primer, Venera. Velika, sjajna Jutarnja zvezda, Zornjača ili – kako bi je oslovio Vuk Karadžić kad se, između svojih tolikih uloga, nađe u onoj, etnološkoj – Danica, svakodnevna je stvar u doslovnom smislu. Ne samo da je svakog dana, u sumrak ili svitanje, možete videti iznad horizonta, nego je druga planeta u Sunčevom sistemu jednako bila prisutna i za sva druga stvorenja koja su ikada hodala po Zemlji (i na radost Karla Sagana, gledala ka nebu). Bez sumnje, znate i to da je Venera primer kako su, posmatrani iz daljine, lepota i sjaj varljivi  – Venera je zapravo paklena planeta, gde su efekti vulkanskih erupcija i staklene bašte dosegli zastrašujuće finale kakvo ni najmorbidniji futuristi nikad neće predvideti za našu planetu.

Samo za nijansu manja od Zemlje, Venera je vreli, izuzetno kiseli svet, sa gustom atmosferom od azota i ugljen-dioskida, površinskom temperaturom od čudovišnih 450 stepeni Celzijusa i pritiskom koji je 90 puta viši nego na Zemlji. Ne samo da se na Veneri ne može zamisliti život, nego je teško naći način i da ga bilo šta živo poseti i osmotri izbliza. Mada je istraživana i snimana iz orbite, pa i bila jedna od proklamovanih ciljeva sovjetskog svemirskog programa, naša pažnja je tokom svemirske ere mahom bila usmerena na drugu stranu, ka daleko hladnijem i manjem, Amerikancima omiljenom nebeskom telu, Marsu.

I onda se, u godini prepunoj događaja koji su redom pozajmljeni iz slabih SF romana, tokom prošlog meseca kroz svetske medije provukla vest kako naučnici sumnjaju da baš na Veneri, u njenim kiselim, vrelim oblacima, možda ima života. Vest je podstaknuta otkrićem da se u atmosferi Venere, uz druge sastojke, u nezanemarljivoj količni nalazi i gas neprijatnog mirisa po imenu fosfin, koji tu nije mogao stići nikako drugačije nego da ga je stvorilo nešto što ne diše kiseonik, ali je živo. O tome je sredinom septembra prestižni časopis Nature objavio rad u izdanju posvećenom astronomiji. Ako ste ovu vest dočekali hladno i bez naročitog uzbuđenja, niste jedini. Umorni od otkrivanja vode na Marsu (jedno je bilo i ovog meseca, sa dva “podzemna“ jezera) i drugih dalekih nagoveštaja o vanzemaljskom životu (koji se, uz neizbežne „kiselo grožđe“ zaključke profesionalnih astronoma, kasnije izjalove), reagovali ste sasvim racionalno, kao (ne)zainteresovane stranke u priči sa čobaninom koji je previše puta vikao: „Vuk“.

Međutim, vukovi se, jasno je, ne kupaju u davno isušenim okeanima Marsa, a šokantno prisustvo vrlo smrdljivog fosfina na Veneri uopšte nije priča o čobaninu koji podiže lažne uzbune, nego onom koji, kao u slavnoj psihološkoj studiji, udara loptom u parket i ne vidi da je u salu upravo ušao medved (a mogao je ući i vuk). Priča o životu na Vaneri je, naime, sasvim druga priča.

Zapravo, to i nije priča o životu na Veneri (vest se ipak svodi na otkriće fosfina), nego kako je jedna obećavajuća astronomska potraga za neprijatnim mirisom završila nigde dalje, nego u komšijskom dvorištu. I kako se nauka našla u onoj situaciji u kojoj ste svaki put kad saznate da je dobrodušni komšija koji se svakog jutra svima osmehuje mastermajnd mreže falsifikatora novca ili pak odbegli ratni zločinac. Naknadna pamet vam uzaludno govori da je trebalo slediti trag mirisa.

 

Kako otkriti život na samoj Zemlji ako je posmatrate iz daljine?

 

U
pravo takav trag poslednjih nekoliko godina na prestižnom Tehnološkom institutu u Masačusetsu (MIT) sledi doktorka Klara Souza-Silva. Neobične afilijacije – kvantni hemičar i molekularni astrofizičar, Souza-Silva je zvezde, pa i Veneru, osmatrala na raznim mestima – gimnaziju je slušala u Portugalu i na Novom Zelandu, diplomirala je astronomiju i fiziku na Univerzitetu u Edinburgu, da bi doktorirala u Univerzitetskom koledžu u Londonu. U Boston, na obalu mutne reke Mistik i prestižni MIT, došla je sa namerom da istražuje gasove koji predstavljaju “biološki potpis“, odnosno trag života na udaljenim svetovima. Ovde sarađuje sa timom koji, koristeći računarske simulacije i kvantnu mehaniku, ispituje kako različiti molekuli intereaguju sa svetlošću i koje jedinjenje treba tražiti, kad osmatramo neki svet, kao nedvosmisleni dokaz da na njemu ima života.

Evo zanimljivog pitanja na istu temu – kako otkriti život na samoj Zemlji ako je posmatrate iz daljine? Zamislimo li da ste žitelj kakve druge planete sa inteligentnim životom, neka je ona i u neposrednoj blizini (u astronomskom smilu), Zemlja vam kroz teleskop, sa svojim okeanima i dinamičnim oblacima deluje samodovoljno – planeta je kamenita, ali povelika i nikakvi tragovi ljudske aktivnosti ne mogu se razaznati ni kad priđete na odstojanje na kom je Mesec, pa se, očekivano, oni koji tvrde da Zemljani postoje smatraju fantastima koji se javljaju u noćne radijske programe i šalju paskvile opskurnim časopisima.

Spektralna analiza, očigledno, ukazuje da u atmosferi Zemlje ima, pored azota i ugljen-dioskida i podosta kiseonika. To bi, pretpostavljate, morao biti nesumnjivi trag života.  Međutim, kiseonik može da nastane i bez života, na hiljade drugih načina – na vašem svetu naučnici, zabrinuti za karijere i stav javnosti o svom mentalnom zdravlju, takođe život smatraju „poslednjim objašnjenjem”, kad se sva druga iscrpu. Život, uostalom, uopšte ne mora biti baziran na kiseoniku – Zemlju, takođe, nastanjuju i aneorobni organizmi kojima metabolizam nije zasnovan na kisoeniku (a koji su zapravo starosedoci naše planete).  Zato treba tražiti neki drugi otisak u atmosferi. Ključno pitanje je zapravo – kakvo jedinjenje nedosmisleno može da nastane samo u prisustvu života?

Ovim pitanjem se bavila Souza-Silva koja je radila sa MIT timom na ispitivanju različitih molekula, kandidata za „biološki potpis“. Njen favorit već nekoliko godina je fosfin (PH3), otrovno jedinjenje groznog mirisa koje proizvode aneorobni organizmi, mikrobi i bakterije, a koje se na Zemlji može naći u dubinama močvara i drugim, za ljubitelje kiseonika teško dostupnim mestima. No, mada ga možda nema mnogo, njegovo prisustvo se, u simulacijama, ne može objasniti geološkim procesima ili na bilo koji drugi način osim postojanjem (anaerobnog) života. O fosfinu, Souza-Silva nije objavljivala samo naučne radove, nego i popularne tekstove – krajem prošle godine, u časopisu Scientific American napisala je naslovnu temu „Kad jednom nađemo vanzemaljce, oni će užasno smrdeti“.

 

Negostoljubivi uslovi na Veneri praktično onemogućuju spuštanje sonde sa Zemlje

 

O
značaju fosfina za detekciju života objavila je uticajan rad u časopisu Astrobiology koji bi mogao da omogući svemirskom teleskopu Džejms Veb da detekcijom ovog jedinjenja otkrije život na udaljenosti od 16 svetlosnih godina. „Važno je da tragamo za retkim molekulima kakav je fosfin, koji ne nastaje tako često kao kiseonik, ali kada ga nađete na drugoj planeti, onda postoji samo jedno objašnjenje“, napisala je u komentaru objavljenom u decembru prošle godine.

I onda su stvari postale zaista zanimljive. Istraživački tim predvođen proslavljenom astronomkinjom Džejn Grejvs sa Univerziteta u Kardifu, koja je otkrila jednu protoplanetu, kroz „propovedi“ o fosfinu Souza-Silve zainteresovao se za ovaj „test života”. Koristeći impresivne resurse, snimke teleskopa Džejms Klark Maksvel (JSMA) na Havajima i ALMA sistema teleskopa u Atakama pustinji, tim Grejvsove, zajedno sa MIT istraživačima, usmerio je pogled ne ka svetovima udaljenim 16 svetlosnih godina, nego u neposredno susedstvo. I nedvosmisleno dokazao da fosfin postoji na – Veneri.

Aneorobni organizmi koji bi ga mogli proizvesti moraju živeti na velikoj visini, u oblacima, u vrlo kiseloj sredini. No, takvih esktremofila među „ne-kiseoničnim“ stvorenjima ima i na Zemlji. Rad na kome je Grejvsova prvi potpisnik odmah je izazvao pažnju, ali, svet ipak nije stao, niti se njime proširila vest o otkriću vanzemaljskog života. Mada je Souza-Silva na to ukazivala pre samo par meseci, a i većina drugih astronoma deli stav da je život kao obično poslednje, kod fosfina prvo i najjednostavnije objašnjenje, ovaj zaključak je ipak upakovan u opreznu ambalažu.

Značaj saznanja da postoji život izvan Zemlje (i to, u neporednom susedstvu) tako je veliki da će se njegov uticaj verovatno protegnuti dalje nego Kopernikov sistem sveta. Da bi iko ko sebi želi dobro javno branio tezu o životu na Veneri morao bi biti naoružan izuzetno teškim dokazima (mada je sada pitanje kakvi su to dokazi i koliko moraju biti teški). „Fosfin ne mođe nastati fotohemijskim putem u Venerinoj atmosferi, oblacima, na površini ili ispod nje, niti zbog munja, vulkanskog ili meteorskog delovanja. Fosfin može poticati od nepoznate fotohemije ili geohemije, ili, po analogiji sa biološkom produkcijom fosfina na Zemlji, zbog prisustva života“, navodi se u samom radu Grejvsove i saradnika. Ona je, kao i većina astronoma koji su komentarisali otkriće, odmah predložila da se stvar ispita „na licu mesta“ – kroz potencijalnu misiju koja bi na Veneri testirala ovo pitanje. Časopis Atlantik je tim povodom kontaktirao i NASA gde su najavili mogućnost spuštanja balona iz orbite koji bi lovio proizvođače fosfina.

Naime, negostoljubivi uslovi na Veneri (koji pogoduju samo potencijalnim venerijanskim ekstremofilima) praktično onemogućuju spuštanje sonde sa Zemlje koja bi mogla da uspešno izvrši sličnu misiju na tlu, ali jednokratni baloni bi mogli, dok padaju, da „onjuše“ atmosferu i uz malo sreće otkriju šta ili ko proizvodi fosfin u oblacima. U svakom slučaju, dogodio se zaokret uporediv sa pričom o Kolumbovom paradoksu (koji ljubitelji NLO posebno neguju) – da su starosedoci Amerike posmatrali Atlantik, ali da, bez pređašnjeg iskustva, nisu mogli razaznati, ni shvatiti da vide španske i portugalske galije kako plove po njemu. U tom smislu, miris je bolji pokazatelj. Ima, pritom, izvesne ironije da se ovo, potencijalno kopernikansko otkriće aromatičnog gasa na Veneri događa dok našom planetom hara virus koji ljudima oduzima čulo mirisa.

Close