Close
Kako smo otkrili dinosauruse?

Kako smo otkrili dinosauruse?

Ljudi su hiljade godina proveli bez saznanja da žive na planeti kojom su nekada gospodarile ove ogromne životinje. Prva otkrića bila su, naravno, slučajna

Piše: Nevena Grubač

O
dgovor na pitanje „kada je pronađen prvi donosaurus“ ne možemo pouzdano pronaći jer ne znamo ko je i kada iz zemlje iščeprkao prvi fosil reptila koji su nekada gospodarili našom planetom. On možda leži duboko zakopan u antičkim bajkama o džinovskim čudovištima koja su hodala Zemljom, zmajevima koji su leteli iznad planina i nebrojenim mitskim bićima koja su lako mogla biti inspirisana ostacima ovih čudesnih stvorenja koje je nekada neko pronašao. U nedostatku kapaciteta za razumevanje prirodnog porekla ove pojave, objasnio ju je kroz fikciju. Ko zna – možda je pradavna kost kakvog Triceratopsa inspirisala prvu bajku o džinovskim, pećinskim trolovima.

Spekulaciju na stranu, osvit dokumentovane istorije prvih arhiviranih fosila dinosaurusa desio se u 17. veku u Engleskoj. U krečnjačkom kamenolomu u Kornvelu pronađena je neobična kost, i poslata je na analizu Robertu Plotu, uvaženom profesoru hemije na Univerzitetu u Oksfordu. Plot je fosil pravilno klasifikovao kao deo butne kosti, međutim zbog njenih izuzetnih dimenzija, i znajući da tako velika ne može pripadati niti jednoj poznatoj životinji, odlučio je da zaključi da je ona pripadala nekoj vrsti antičkih, džinovskih ljudi. Profesor Plot je u rukama imao prvu arhiviranu butnu kost dinosaurusa.

Više od jednog veka kasnije, na istom univerzitetu, energični i harizmatični profesor geologije Vilijam Baklend hodao je napred-nazad kroz svoj amfiteatar, držeći masivnu glavu hijene u ruci, unoseći je svojim studentima u lica, i zahtevajući odgovor na pitanje: „Šta pokreće svet?!“. Naime, niko od studenata nije umeo da da tačan odgovor – stomak, jer kako je objasnio „veliki jedu male“ –  no ih to nije sprečilo da im Baklend ostane omiljeni profesor. Pasionirano je putovao u potrazi za novim uzorcima za svoju bogatu kolekciju fosila.

Na jednom od takvih putovanja, pronašao je u Engleskoj pravi dragulj – originalni skelet kojem je pripadala pogrešno klasifikovana butna kost iz 17.veka. Pregledajući zube, vilicu i udove jedinke, doneo je daleko tačniji i precizniji zaključak nego njegov prethodnik. Profesor Baklend je smatrao da je pronašao do sada neidentifikovanu, izumrlu vrstu guštera mesoždera, i dao mu ime Megalosaurus (Megalosaurus), inspirisan veličinom zveri. Prva vrsta dinosaurusa bila je imenovana pre nego što smo uopšte znali šta su dinosaurusi.

Samo nekoliko godina kasnije, čekajući da njen suprug, doktor i geolog, završi sa poslom, i šetajući Saseksom u Engleskoj, Meri En Mentel je opazila na zemlji gomilu neobičnog kamenja. Privučena oblicima kakve ranije nije videla u prirodi, podigla je jedan, uklonila sa njega prašinu i zagledala se u glatku površinu. Gospođa Mentel je u tom trenutku u ruci držala džinovski zub nove vrste dinosaurusa, koji je kasnije nazvan Iguanodon (Iguanodon), jer je podsećao na zub iguane. Njegova starost je procenjena na oko 130 miliona godina. Deset godina kasnije je njen suprug, Gideon Mentel, nakon što je eksplozija baruta u kamenolomu otkrila neobične fosile, zvanično pronašao i treću do tada poznatu vrstu, koju je nazvao Hylaeosaurus. Delić po delić, Engleska je sklapala slagalicu o dinosaurusima.

 

Jedan od glavnih okidača manije za dinosaurusima, i razlog za njenim konstantnim potpaljivanjem, bilo je čuveno rivalstvo između dvojice renomiranih paleontologa

 

M
ada je paleontologija u 19. veku lagano dobijala na značaju, ove neobične, ali sada identifikovane vrste još uvek nisu bile povezane u smislenu grupu. Bar ne dok se za njih nije zainteresovao Ričard Oven, čuveni britanski stručnjak za komparativnu anatomiju i po svedočenjima mnogih savremenika – spektakularno nedopadljiv čovek. On je prepoznao neke upečatljive karakteristike kod do tada otkrivenih vrsta – Iguanodon, Megalosaurus i Hylaeosaurus – kao dovoljne za njihovu klasifikaciju u jednu taksonomsku grupu. Nazvao ih je dinosaurusi, i time 1842. godine otpočeo novu eru u istoriji paleontologije.

Sredinom 19. veka, Vilijam Parker Folki, istraživač iz Nju Džerzija, pronašao je prvog američkog dinosaurusa. U pitanju je bio Hadrosaurus (Hadrosaurus foulkii). Mada su pojedini fosili bili otkriveni i ranije, ovo je bio prvi put da je pronađen čitav skelet; a zajedno sa britanskim novonastalim znanjem, došlo je i do razumevanja ovog pronalaska. Naime, ovaj primerak je bio naročito važan, jer, osim što je skelet bio gotovo kompletan, doneo je i saznanje da su dinosaurusi hodali i na dve noge. Do tog trenutka se mislilo da hodaju isključivo na sve četiri, kao današnji gušteri.

Dok se Amerika oporavljala od socijalnih i političkih previranja građanskog rata, krajem 19. veka počela je vrtoglava trka za fosilima dinosaurusa, monumentalnih zveri iz doba praistorije koje su do tada predstavljale veliku nepoznanicu. Pred paleontolozima tog doba otvorio se čitav univerzum neistraženog.

Jedan od glavnih okidača manije za dinosaurusima, i razlog za njenim konstantnim potpaljivanjem, bilo je čuveno rivalstvo između dvojice renomiranih paleontologa 19. veka, Edvarda Koupa i Čarlsa Marša. U istoriji poznat kao Rat kostiju, ovaj naučni sukob je, kao što je slučaj sa mnogim naučnim rivalstvima, zapravo doprineo ogromnom napretku na ovom polju.

Mada je ovaj i privatni i profesionalni rat uništio karijere obojice paleontologa i obojio njihove živote zavišću i mržnjom, njihovo zaveštanje u vidu enormne količine iskopanih fosila čini temelj američke paleontologije. Koup je za sobom ostavio 13.000 primeraka, dok je sam Čarls Darvin za Maršovu kolekciju rekao da je najbolja podrška teoriji evolucije koju imamo. Zajedno su otkrili više od 130 vrsta dinosaurusa.

Trka za dinosaurusima se od tada preselila na svaki kontinent, uključujući i Antarktik, a trenutno je najaktivnija u Južnoj Americi i Kini. Danas znamo da su dinosaurusi raznovrsna grupa reptila i da su naseljavali našu planetu od doba trijasa, i njome dominirali i dalje tokom jure i krede. Ova moćna stvorenja nisu samo protrčala kroz scenu evolucije: oni su na vrhu lanca ishrane proveli najmanje 160 miliona godina. Da nisu istrebljeni globalnim kataklizmičkim događajem pre nekih 65 miliona godina, verovatno bi i danas hodali Zemljom. Međutim, da li bi u tom slučaju bili raspoloženi da je dele sa sisarima? To je ponovo tema za spekulaciju.

Close