Close
Kovid 19 protiv medija

Kovid 19 protiv medija

Kako su nezavisni mediji u Srbiji zakazali u svom izveštavanju tokom 2020. godine – i zašto

 

Piše Nikola Zdravković

 

Ovaj članak je prvi put objavljen u Odiseji #05

O
d početka 2020. naovamo, kovid 19 nije pobedio samo naše neprimereno bedne zdravstvene sisteme i trome i neodgovorne državne vlasti, od Srbije do SAD i gotovo celokupne zapadne Evrope. Jedna od njegovih mnogobrojnih žrtava su i mediji, koji su, pokazalo se, mahom bili nespremni da se kontinuirano mesecima bave jednom ozbiljnom i teškom temom kao što je pandemija.

U večitoj potrazi za animiranjem publike, za novom pričom ili preokretom, za ekskluzivom i tržišnom pobedom, mediji su, želeli to ili ne, postali proizvođači i mešetari dezinformacija u vreme kada je društvima širom sveta nedostajalo poverenja. U međuvremenu, publika je prolazila kroz stadijume neverice, panike, brige i sumnje, lakovernosti i rezigniranosti, da bi se na kraju, a posebno u Srbiji, desilo nešto što je početkom godine malo ko očekivao. Otupeli smo.

Umesto da je virus postao svakodnevica – koliko god teška bila, i koliko god nam menjala živote nagore – to jest, umesto da smo se navikli, ušli u novu rutinu, mi kao da smo od početka bili i ostali samo publika: ljudi koji se svađaju sa televizorom. U stvarnom svetu, pandemija nikako da prođe, ali su njeni medijski kapaciteti, izgleda, sasvim istrošeni; priča uporno opstaje iako pravila medija kažu da je ona „vest od juče“. Zato nas, kao publiku, toliko frustrira.

Na koje sve načine su mediji od početka epidemije do leta 2020. godine izneverili svoju publiku? Ignorišići tabloidne proizvode, nudimo pregled velikih, nezavisnih kuća: portala Nova, Danas i N1, u tri upečatljive epizode.

 

Epizoda 1: Ibuprofen

N
ajraniji i najjasniji primer medijskog dezinformisanja dogodio se još u martu 2020. godine. O kovidu 19 nije se znalo gotovo ništa, ljudi su očajnički čekali terapiju bilo koje vrste, a francuski ministar zdravlja Olivije Veran odlučio se na jedan duboko nepromišljen potez: objavio je na svom Tviter nalogu da su francuski lekari otkrili da ibuprofen (brufen), naširoko korišćen lek protiv bolova i temperature, može pogoršati simptome kovida 19. Ubrzo je nastala panika, koja je uzrokovala ogromnu potražnju za paracetamolom, glavnom alternativom ibuprofenu, i na kraju nestašice.

Mediji širom sveta su uskočili u trku, a jedan tvit, čak i kada je od tako uticajne figure, svakako nije bio dovoljan. Potrebno je bilo nešto više. Samo par dana kasnije, dok su se društvenim mrežama širile lažne vesti o izmišljenim studijama koje dokazuju opasnosti ibuprofena, dogodila se medijska kulminacija. Na redovnoj konferenciji za medije u Ženevi, novinari su upitali čelnike Svetske zdravstvene organizacije za njen zvaničan stav o lečenju simptoma kovida 19 uz pomoć ibuprofena.

Naravno, nikakvih medicinskih dokaza o opasnostima ibuprofena nije bilo. Međutim, najverovatnije zbog greške u prevođenju (međunarodne evropske konferencije pravi su magnet za takve pojave), dobijena je pogrešna izjava jednog od portparola SZO, Kristijana Lindmajera, koja je glasila: „Ljudi treba da koriste paracetamol, i da ne koriste brufen. To je važno.“

Ovako pogrešno citirana, SZO se ubrzo našla na naslovnim stranama širom sveta. U Srbiji (i regionu), mediji su ovu vest preneli ovakvim naslovima:

N1 (Hrvatska): „WHO: Ne uzimajte ibuprofen ako sumnjate na zarazu korona virusom“ (17. mart)
Nova: „SZO upozorava: Ne uzimajte ibuprofen za simptome korona virusa“ (17. mart)
Danas: „SZO: Ne uzimati ibuprofen bez recepta ako imate simptome slične korona virusu“ (17. mart)

Kristijan Lindmajer je nekoliko dana kasnije, u jednom intervjuu, izjavio da ne zna odakle medijima takav njegov citat, jer ništa slično nije rekao, a sama SZO je već narednog dana objavila zvanično saopštenje preko svog programa izveštavanja i razbijanja mitova o kovidu 19, rekavši da ne postoje indikacije da je ibuprofen opasan i da SZO ne preporučuje njegovo izbegavanje.

Mogli bismo čitavu stvar da opišemo kao nesporazum: nekakva greška u citiranju ili prevođenju portparola postala je igrom slučaja lažna vest. Međutim, takav postupak bi ignorisao realne probleme koje je ovaj događaj stvorio, kao i realne uzroke koji su do njega doveli.

Prvo, čitava priča postala je, umesto nesporazuma, i to sasvim nezasluženo, deo narativa o varljivosti Svetske zdravstvene organizacije: nakon što su objavili zvanično mišljenje, mediji su to preneli kao „promenu ploče“.

Štaviše, portal Nova objavio je par dana kasnije autorski članak pod naslovom „Afera ibuprofen: SZO izdala, pa povukla saopštenje o zabrani“, koji dezinformiše već u naslovu – jer SZO nikada nije „izdala saopštenje protiv ibuprofena“, niti je i u jednoj instanci bila u pitanju ikakva zabrana. Glavni problem, drugim rečima, nije bio u SZO, nego u medijima.

Nedostajao je, u nedostatku boljeg izraza, osećaj. Nedostajalo je medijsko iskustvo u saradnji sa SZO, nedostajala je dobra volja i nedostajao je oprez među novinarima. Svetska zdravstvena organizacija jednostavno nikada ne objavljuje nove zvanične stavove na taj način – preko portparola i bez institucionalne objave. Ako je Kristijan Lindmajer već bio pogrešno citiran, naslovi širom sveta nisu smeli počinjati sa „SZO upozorava“; članci koji su pratili ovu vest mogli su – morali su – biti oprezni u prenošenju izjava; morao je postojati otklon. Kada je istina izašla na videlo, trebalo je ukazati na medijsku grešku, a ne krivicu svaliti na SZO.

Ništa od toga se, međutim, nije dogodilo – i kao posledica toga, i dan-danas se može čuti kako je SZO bila neodlučna, nesposobna ili čak potplaćena kada je u pitanju bio problem ibuprofena. Medijska priča je bila ta koja je stvorila to nepoverenje, i ona je bila ta koja ga je širila bez zadrške. U odnosu na nepoverenje koje je bilo usmereno ka SZO, domaći mediji isuviše su verovali stranim medijima koji su bili jednako neoprezni izvori senzacije.

 

Epizoda 2: Veštački virus

U
pitanju je bila i ostala propaganda. Nikada nije postojala niti jedna naznaka da je SARS-Cov-2 virus koji je nastao u laboratoriji, a sve sumnje koje su postojale bile su otklonjene genetičkim analizama još početkom godine. Međutim, počev od marta 2020. godine, širom zapadnog sveta pojavila se jedna nova potreba: suočeni sa činjenicom da nisu uspeli da zaustave pandemiju, i da je virus ubio mnogo više ljudi u Evropi i SAD nego u svojoj postojbini Kini, mnogi zapadni čelnici okrenuli su se pitanju krivice.

Prirodan virus je nalik elementarnoj nepogodi, a brojke pokazuju da su Kina i druge istočnoazijske zemlje bile daleko, daleko uspešnije u svojoj borbi protiv njega. Međutim, ako je virus veštački, onda se ceo narativ menja – Kina više nije samo postojbina, već uzrok, zločinački krivac. Zapadne vlasti bi se u tom slučaju oslobodile sopstvene odgovornosti, i prebacile je na novog, spoljnog neprijatelja.

U potrazi za bilo kakvim dokazima kineske krivice za pandemiju prednjačili su američki mediji kao što su Vašington tajms i Blumberg, koji su „poverljive“ i anonimne izjave obaveštajnih agencija SAD redovno prenosili kao činjenične. Po svim realnim parametrima, činjenice su jasne: informacije o novom virusu su početkom godine stigle jako brzo, Kina je vrlo rano zatvorila gotovo čitavu zemlju, a SZO je izdala sve moguće uzbune nedeljama pre nego što će se epidemija rasplamsati širom sveta. Međutim, to nije pomoglo upornom propagandnom ratu kojem su glavni protivnici bile upravo Kina i SZO, a o kojem su, jednako nekritično kao i strani mediji, pisali i mediji u Srbiji.

Kao šlag na tortu stigle su naširoko prenošene izjave francuskog nobelovca Lika Montanjea, čoveka koji je zbog svojih antinaučnih stavova odavno postao crna ovca u istraživačkoj zajednici, ali koga je uverenje da je SARS-Cov-2 veštački virus ponovo katapultiralo u sam medijski vrh. Naslovi su ovog puta glasili:

Nova: „Korona možda potekla iz laboratorije naučnice u Vuhanu“ (15. april)
Nova: „Francuski nobelovac tvrdi: Korona je nastala veštački u Vuhanu“ (19. april)
N1: „Naučnici raspravljaju da li je virus prešao sa životinja ili je stvoren veštački“ (18. april)
N1: „Belojević o pandemiji korone: Nije isključena mogućnost da je umešan ljudski um“ (15. jun)

S vremenom se proizvodi slika: nijedan od ovih tekstova ne mora pojedinačno da bude tačan, ali priča je tu. Nešto, reći će čitalac, nije kako treba. U međuvremenu, realne, postojeće politike, a posebno kada su u pitanju evropske zemlje, prolaze dobrim delom neistraženo: zar to nije glavna priča? Zašto se širom Evrope kasnilo sa merama zaštite, ako je SZO još krajem januara podigla najviši mogući nivo uzbune? Zašto je u odgovoru na epidemiju toliko uspešniji bio jedan relativno siromašni Vijetnam nego Francuska, Belgija, Velika Britanija, Španija?

Mediji moraju, drugim rečima, u ovakvo vreme imati na umu činjenicu da se novinske priče ne razlikuju samo po istinitosti ili postojanju izvora. Čak i u jednoj Srbiji, fokus izveštavanja je prečesto bio nova  politička borba između SAD i Kine, umesto materijalnih uslova i javnih politika država u našem okruženju. Da li, kada se sve sabere i oduzme, danas uopšte postoji preko potreban konsenzus o tome zašto je toliko ljudi umrlo širom Evrope i sveta? Ako ne, onda makar deo krivice moraju preuzeti mediji. Jer do sada je kovid 19, makar iz te perspektive, morao biti rešena stvar.

 

Epizoda 3: SZO i Kina (redux)

E
vo jednog primera. Petog juna 2020. godine, portal Nova objavljuje članak pod naslovom „Obrt u SZO: Zabranite hlorokin u lečenju kovida, opasan je“. Međutim, čitanje samog članka ukazuje na to da SZO nikakve preporuke po pitanju upotrebe hlorokina nije dala. Umesto toga, ova organizacija je samo, na osnovu tada tek objavljene studije, povukla hlorokin iz svog međunarodnog programa istraživanja leka protiv novog korona virusa. U tom smislu, nije postojao nikakav „obrt“, jer SZO nikada nije ni preporučila hlorokin kao lek.

Mesec dana kasnije, isti portal objavljuje vest „SZO priznala: Postoje novi dokazi, pogrešili smo sa koronom“ (u pitanju je bilo zvanično uvođenje preporuke za nošenje maski i među širom populacijom, a ne samo među lekarima i zaraženima). Međutim, odakle „pogrešili smo“ u ovom naslovu? Naravno da se preporuke SZO, kao i državnih institucija, menjaju kako se otkrivaju nove informacije o tek otkrivenom virusu. Ali niko iz SZO nije izjavio da je ta organizacija „pogrešila“, već da je korigovala zvanični stav u svetlu rastućeg naučnog konsenzusa o načinu prenošenja SARS-Cov-2.

Uopšte, greške Svetske zdravstvene organizacije bile su česta tema članaka kako u svetskim tako i u domaćim medijima od početka pandemije. Te greške su nekad bile naglašene tako da skreću pažnju:

Nova: „SZO pogrešio kada je koronu uporedio sa svinjskim gripom“ (15. april)

Sa druge strane, nekad je, zbog načina izveštavanja, greška nastajala naknadno:

Danas: „SZO: Nema potrebe za međunarodnom uzbunom zbog korona virusa“ (23. januar)

U prvom slučaju, naslov članka na portalu Nova izdvaja „grešku“ u naslovu, iako je članak jedan vrlo informativan pregled smrtnosti i opasnosti od različitih bolesti, s tim što je inicijalna kapisla bila usputna izjava direktora SZO Tedrosa Gebrejesusa o kovidu 19 kao „deset puta smrtonosnijem virusu od svinjskog gripa“. Izjava je nastala isključivo kao poređenje tadašnjih brojki umrlih od jednog, odnosno drugog virusa. Međutim, naslov, kao i ton koji on daje tekstu, premešta odgovornost na SZO a od usputnog poređenja pravi nekakvu naizgled zvaničnu, a pogrešnu ocenu.

U drugom slučaju, Danas, kao i mnogi drugi mediji u to vreme, prenosi saopštenje SZO ali sve neophodne informacije krije duboko u telu teksta. Naime, „međunarodna uzbuna“ o kojoj je bilo reči 23. januara nije neko opšte mesto, niti je SZO tog dana izjavila da kovid 19 ne predstavlja opasnost, već je na vanrednoj sednici odlučila da još uvek ne podiže nivo uzbune na najviši mogući nivo. Uz saopštenje je išla i najava ponovne sednice, koja je održana već 29. januara i na kojoj je postignut konsenzus: kovid 19 postao je zvanično najveća moguća globalna epidemiološka opasnost, to jest „javna zdravstvena pretnja od međunarodnog značaja“.

Posledica ovakvog izveštavanja bila je očigledna: ispalo je da je SZO 29. januara promenila ploču, a ne da je izrazito pravovremeno i odgovorno ispratila situaciju.

Greška je uporni zajednički sadržalac: SZO je postupala nesmotreno, politički, nejasno, nije se dovoljno trudila, menjala je stavove i savete, pod pritiskom. Nije bila na visini zadatka, iako bi svaki iole materijalan pogled na celokupnu pandemiju lako stavio stvari na svoje mesto: da su države sveta slušale SZO onda kada je ona tražila da je slušaju, da su primenjivale preporučene mere, danas bi stotine hiljada mrtvih ljudi i dalje bilo živo. To je, uostalom, medijska priča. To je ono što je publika do sad morala da usvoji kao najvažniju lekciju ove katastrofalne godine.

Ali nisu u igri bile samo greške SZO, već i lik iz senke, nepokretni pokretač, koren sveg zla: Kina. U narativu koji je odavno medijski ustoličen kao mejnstrim, Kina je savršeni pandan za „nesposobnost“ SZO – ona je podmukli krivac koji vuče konce.

Danas: „Kina držala SZO u informativnom mraku“ (2. jun)
Nova: „Tajni snimak SZO otkrio kako je Kina zataškavala koronu“ (3. jun)
Nova: „Tajni izveštaj CIA: Kina sprečila SZO da upozori na virus“ (13. maj)

Umesto odgovora na ključno pitanje – zašto su zemlje od Italije preko Francuske do SAD ignorisale savete SZO, kočile uvođenje bilo kakvih mera zaštite i dovele do ogromne smrtnosti svog stanovništva, svetski mediji, a sa njima i domaći, rešili su da posvete neverovatno mnogo prostora toku događaja od kraja decembra 2019. do januara 2020. godine, kada je navodno postojao problem u komunikaciji između Kine i SZO.

Ovde se neću baviti time da li je Kina zakasnila dan, dva ili čak dve nedelje u objavljivanju onih prvih podataka, kako kaže najoštrija od ovih optužbi – moguće je da je tamošnji državni vrh isprva želeo stvari da zataška, ili da su to radile lokalne vlasti u Vuhanu, pa čak i da je Kina imala neprimereno veliki uticaj na prvobitne odluke SZO. To sve jesu kakve-takve medijske teme, od značaja za svetsku javnost, ali njih po prirodi stvari zasenjuju nesporne činjenice: informacije o novom korona virusu dobili smo u rekordnom roku. Odgovor Kine bio je munjevit. SZO je na vreme upozorila čitav svet da se pripremi za najgore. Zemlje iz kojih dolaze gorenavedene optužbe bile su te koje nisu bile na visini zadatka.

Međutim, taj medijski narativ, toliko koristan vlastima zapadnih zemalja, po kojima krivac ne leži u neoliberalizmu, uništenim zdravstvenim sistemima i primatu ekonomije nad zdravljem, već u partijskom vrhu našeg zajedničkog neprijatelja sa Dalekog istoka, odavno je postao jedan od nosećih stubova našeg shvatanja ove 2020. godine i katastrofalne pandemije. „Braniti Kinu“ postalo je toliko inkriminišuće da je portal Nova 10. aprila objavio autorski tekst sa sledećom sadržinom:

„Kinu brane SZO, Kardi B i Srbija: Propagandna mašina kineske vlade mesecima je kamuflirala i negirala kritike na račun Pekinga i načina na koji komunistički državni aparat upravlja krizom, i njen glas definitivno je pronašao publiku – Svetsku zdravstvenu organizaciju, poznatu reperku Kardi B i Vladu Srbije koje ne odustaju od diskursa o kineskom pristupu kao odlučnom i odgovornom.“

Eto dokle je već u aprilu bio stigao diskurs o kovidu 19. Nasuprot realnom, materijalnom stanju stvari, u ovom medijskom imaginarijumu Kina i SZO toliko su podbacile da ih vredi porediti ni manje ni više nego sa Srbijom (i to, gotovo ironično, sa Srbijom kada su na snazi bile oštre mere zaštite), a Srbiji je za suv podsmeh sama činjenica da podržava SZO i Kinu. U pitanju je uteha, kao neka bajka, koju pričamo sami sebi u vreme kada oko nas umiru ljudi koji nisu morali umreti, dok su u dalekoj Kini (i Vijetnamu, i Tajvanu) stvari odavno pod kontrolom. A dosta je bajki u medijima. — ⊗

 


Pre nego što odete

Ovaj članak je prvi put objavljen u štampanom izdanju časopisa Odiseja. Časopis izdaje nezavisna izdavačka kuća Horizonti iz Beograda, koja živi od podrške i interesovanja svojih čitalaca. Ukoliko već niste, svoj primerak novog broja Odiseje možete naći na kioscima i u knjižarama širom zemlje (napravili smo i mali vodič da vam pomognemo u potrazi), ali i ako jeste, najbolji način da podržite naš rad i osigurate da Odiseja ostane nezavisan, kritički medij jeste da se pretplatite na naše digitalno izdanje. To košta samo 840 dinara godišnje – a mi vam za tu investiciju garantujemo mnogo kvalitetnog i zanimljivog sadržaja.

Vodič za kupovinu časopisa

Pretplata na digitalno izdanje

Close