U nastavku priče o važnosti dodira – na koji način on odražava, stvara i usmerava naš društveni život?
Tell me, in a world without pity
Do you think what I’m askin’s too much?
I just want something to hold on to
And a little of that human touch
Just a little of that human touch
– Brus Springstin (1992)
pročitajte prvi deo priče o dodiru
Da bismo na celoviti način razumeli značaj fizičkog dodira među ljudskim životinjama, kao i zašto nam fizičko i/ili društveno distanciranje danas toliko teško padaju, važno je da se dotaknemo i sociologije i antropologije dodira. Jer još je osnivač sociologije Ogist Kont ovu disciplinu prvobitno nazvao „društvenom fizikom“, a već u prvoj empirijskoj studiji iz sociologije, Samoubistvu (1897) Emila Dirkema, suicid je smatran posledicom visoke – društvene izolacije. Famozno društveno distanciranje ili „socijalnu distancu“ kao istraživački fenomen osmislili su upravo sociolozi Robert Park (1924) i Emori Bogardus (1925), pred izazovom priliva migranata u Sweet Home Čikago, dok je otuđenje čoveka od čoveka, pa i od svog generičkog bića ključni koncept marksističke teorije. Najzad, za međuljudskim dodirom kao nečim čvrstim „u svetu bez samilosti“, čeznuo je i kantautor i laički filozof Brus Springstin.
I karakter i količina (i kvalitet i kvantitet) dodira koje razmenjujemo sa drugom osobom pre svega su indikator naše društvene veze, tj. međusobnog društvenog odnosa. Tipično za Zapad, jedino romantični partneri se drže za ruke, prijatelji se obično ne ljube u usta, a poznanici ili kolege se (bez pristanka) ne masiraju po leđima, uprkos npr. „pipavom“ Džou Bajdenu. Upravo zato pojedini fizički dodiri, poput prvog romantičnog poljupca, predstavljaju i rituale prelaza u drugi društveni status, emotivnu vezu. Postoje značajne kulturne razlike u vezi sa fizičkim kontaktom među društvima i kulturama.
Humanistički psiholog Sidni Žurar je 1960-ih godina čuveno istraživao dodire u konverzacijama među prijateljima po kafeima širom sveta, a u istom vremenskom trajanju. U Engleskoj, dvoje prijatelja su se bili dodirnuli tačno nula puta, u Sjedinjenim Državama dva puta, ali zato u Francuskoj 110 puta, a u Portoriku čak 180 puta u sat vremena. Pojedine hipoteze u vezi sa ovako stereotipno „hladnim“, anglosaksonskim i protestantskim Severom nasuprot mediteranski i rimokatolički „toplom“ Jugu Evrope ili pak Centralne Amerike, kao eksplanatorni faktor ističu količinu izloženosti (gole) kože u različitim klimama.
Istovremeno, prema istraživanju Vilijama Jankovijaka i saradnika sa Univerziteta u Nevadi iz 2015, romantično ili seksualno ljubljenje prisutno je u tek 46 odsto od ispitivanih 168 kultura. Uopšte ga ne praktikuju kulture lovaca-sakupljača podsaharske Afrike, Amazona i Nove Gvineje, iskazujući i zanimljivu nevericu i gađenje pred romantičnim ljubljenjem. O tome je još 1940-ih godina svedočio antropolog Čarls Vegli povodom Tapirapé naroda u centralnom Brazilu, odnosno etnograf Anri Žuno među Tsongama u južnoj Africi još početkom 20. veka („Evropljani sisaju jedni druge! Jedu svoju pljuvačku i prljavštinu!“). S druge strane, poljupci su krajnje uobičajeni među lovcima-sakupljačima na Arktiku, šta god popularno smatrali o „poljupcima nosem“ kod „Eskima“.
Tzv. „kraljevski dodir“ britanskih i francuskih monarha „lečio“ je tokom srednjeg veka, sve do početka devetnaestog. francuski kralj Šarl X je 1825. godine isceliteljski „dodirnuo“ između 120 i 130 ljudi
Međutim, činjenica je i da sve ove kulture i te kako imaju svoje načine za prikazivanje bliskosti, privrženosti i ljubavi. I da sve one takođe podrazumevaju fizički kontakt (muškarac će zagrliti ženu preko ramena, a ona će ga pridržavati oko struka). Uostalom, Vegli je u razgovoru sa Tapirapé muškarcima bio „utvrdio“ i da oni uopšte „ne poznaju“, tj. nemaju reč za ženski orgazam, mada danas nema sumnje u to da su njegove lične i njihove kolektivne rodne pristrasnosti uticale na opise stvarnosti seksualnog ponašanja u ovom društvu. Najzad, ljubljenje svoje dece verovatno je univerzalno u svim kulturama na svetu.
Navika fizičkog dodirivanja između srodnika, prijatelja, poznanika, kolega, pa i stranaca, kao i između lekara i bolesnih, ima i svoju dugu i dobro dokumentovanu istoriju. I Homer je u Ilijadi, i u Odiseji, pisao o rukovanju između stranaca, opisujući ga kao signal međusobnog poverenja između ljudi. Prema antičkim mitovima, Asklepije je lečio dodirom, a Galen masažom, i ovi isceljivači su nazivani kheirourgos, od čega potiče reč „hirurg“. I Stari i Novi Zavet ispunjeni su utešnim mitovima o isceljivanju dodirom, a tzv. „kraljevski dodir“ britanskih i francuskih monarha „lečio“ je tokom srednjeg veka, sve do početka devetnaestog (npr. francuski kralj Šarl X je 1825. godine isceliteljski „dodirnuo“ između 120 i 130 ljudi).
A i naš jezik je prenapučen metaforama u vezi sa – dodirom. Stvari koje su očigledne i upečatljive nazivamo „opipljivim“. Referisati ka nečemu kaže se i „dotaći se“ nečega. Objekti ili čak fenomeni koji su fizički i mentalno blizu su „na dohvat ruke“. Kritikovati je i „dokačiti“, a prozvati nekog, ili se pak zaraziti bolešću, je „zakačiti“. Imati određeno iskustvo nazivamo tako što „imamo dodir (sa nečim)“. Ako nas nešto zaokupi ili potrese, ono nas „dotakne“. A ukoliko nas i rastuži ono nas – „dirne“. Poslovne prilike mogu se „ugrabiti“, destinacije i saznanja „dosegnuti“, a prakse i ideje – „prigrliti“. I onda, da li ćemo u našem društvu „prigrliti“ danas neophodno fizičko distanciranje u pandemiji?
Na osnovu istraživanja društvenih rituala lovaca-sakupljača u Australiji, Dirkem je još početkom 20. veka utvrdio da je društvo pre svega – otelovljena aktivnost. Društvo je uopšte moguće i održava se upravo telesnim ili fizičkim koprisustvom između saplemenika, i to u periodičnim ritualima društvene interakcije. Razlikujući periode fizičke raspršenosti i fizičke zbijenosti, upravo je ta periodična koncentracija učinila da ideja društva i zajednice opstane u ljudskim umovima (kolektivnim predstavama) tokom vremena. Kako je, onda, savremeno društvo uopšte moguće bez ovih rituala i bez fizičkog dodira između članova društva, a usred raspršenosti, distanciranosti ili izolacije u pandemiji COVID-19?
S tim u vezi, na onlajn društvenim mrežama, kreirana je jedna oštra i relativno lažna dihotomija između onog fizičkog i socijalnog (ili društvenog) distanciranja. Na primer, na Fejsbuku su se pojavili i izvesni „frejmovi“ za profilne fotografije na kojima je upadljivo precrtana sintagma „socijalno distanciranje“, a u korist „fizičkog distanciranja“. Poruka je da danas i možemo i da treba da budemo relativno društveni, pa i društveno solidarni, i bez fizičkog kontakta. Dok je i pre realno skaradne 2020. godine trend u pojedinim društvima Zapada bio u smanjivanju fizičkog dodirivanja u vrtićima, školi i na poslu, mahom zbog uvećane svesti o seksualnom zlostavljanju (čak i ako se neuporedivo najveći deo ovog zlostavljanja odvija u porodici). O drugim interpersonalnim, emocionalnim, pa i zdravstvenim rizicima zbog ekskomunikacije ili tabuisanja dodira u savremenom društvu mnogo se manje razmišlja.
A dodir „dirkemovski“ pomaže i u krajnje neočekivanim situacijama i kontekstima, poput npr. kolektivnih sportova. Psiholog Majkl Kraus sa Univerziteta u Ilinoisu pratio je fizičke kontakte između saigrača u košarkaškim timovima NBA lige (pažljivo brojeći sve međusobne zagrljaje, bacanja koski i šljapkanja po zadnjici), utvrdivši sledeće: više fizičkog dodirivanja na sportskom terenu početkom sezone rezultira u većem sportskom uspehu timova kako se sezona približi kraju. Veća društvena integracija posredovana dodirom naprosto znači i više koševa u protivničkoj mreži. Ljudi, kolege i timski igrači međusobno se dodiruju da bi osnažili ili „podmazali“ međusobnu kooperaciju, a koju poput svojevrsnog društvenog lubrikanta omogućuje uvećano lučenje hormona oksitocina. Što sve doprinosi većem uspehu u zajedničkim poduhvatima ili radnim zadacima, jer osobe tada nesvesno počinju da tretiraju druge ljude poput srodnika ili porodice.
Svi spomenuti hormoni koji se luče tokom fizičkog dodira verovatno igraju ulogu i u ljudskoj darežljivosti, kao i u izgradnji poverenja između ljudi, a koji su preduslov društvenosti. Iz svih do sada navedenih razvojnih, zdravstvenih, neurofizioloških, komunikacionih, psiholoških, ali i antropoloških i socioloških dimenzija, međusobni ljudski dodir jeste jedna neobično važna fizička, medicinska, kao i društvena činjenica, koju nam novi koronavirus izdašno oduzima, otprilike kao i količinu kiseonika u plućima. Pa čak i ukoliko o sebi umišljeno volimo da mislimo kao o zamišljenim i cerebralnim introvertima.
Virtuelne interakcije jednostavno ne mogu da budu adekvatna zamena. To poodavno znaju ili osećaju i sami naučnici, koji su – do nedavno – bili fizički putovali hiljadama kilometara na konferencije, skupove, simpozijume i slično, iako je tehnologija za njihovo virtuelno održavanje ili digitalno prisustvo postojala i pre pandemijske 2020. godine. Naime, oni najznačajniji kontakti, iskustva, pa i znanja, formiraju se pored naizgled neuglednog aparata za vodu. To jest, u bliskoj interakciji licem u lice.
Vodeći američki epidemiolog, Entoni Fauči, poručio je da smatra da Amerikanci jednostavno ne treba da se rukuju – nikada više
Uprkos sve većoj popularnosti tzv. personalnih trenera, ljudi i dalje treniraju u teretani, ili praktikuju aerobik ili jogu – zajedno ili u grupi, odnosno u telesnom koprisustvu. I bez odlaska na stadion, ljudi će se fizički okupiti u društvu (kafiću ili stanu) kako bi zajedno pogledali utakmicu na TV-u. A učitelji, nastavnici i profesori ponajbolje znaju koliko je iscrpljujuće teško držati čas pred kamerom laptopa. Uz to, kada vaspitači ili učitelji („platonski“, naravno) dodirnu svoje učenike, ovo unapređuje njihovo učenje i ohrabruje ih da se (tri puta češće) jave na času. Neki prostori, poput šankova, koji su dizajnirani tako da zaista i budemo fizički distancirani, i bez kontakta licem u lice, i sami su predmet posebnih kulturnih tabua i prateće simbolike.
Dodir je univerzalni signal zajedništva i indikator sigurnosti – dva fenomena koja su u deficitu upravo u pandemiji. Dodirivanje prečesto uzimamo zdravo za gotovo, sve dok ne postane zabranjeno ili tabu, kao ovih meseci i uprkos dobrim epidemiološkim razlozima. Verovatno nismo ni shvatali koliko se mnogo susrećemo i dodirujemo – sve dok to nije postalo rizično po lično i javno zdravlje.
Vodeći američki epidemiolog, Entoni Fauči, u podkastu za Vol Strit Žurnal, poručio je da smatra da Amerikanci jednostavno ne treba da se rukuju – nikada više. Dakle, ne samo zbog COVID-19, već i zbog smanjivanja oboljevanja i smrti od gripa u budućnosti uopšte. Koliko god verovatno bio u pravu, ovakve izjave mnogi doživljavaju kao arogantni napad „belih mantila“ na postojeći način života, i predmet su opasnih zaveraških kontranapada koji dodatno komplikuju već nepovoljnu situaciju sa javnim zdravljem. Pitanje je da li će nekontaktni pozdravi poput klimanja glavom, mahanja ili klanjanja, a koje takođe dobro poznaju ljudske kulture, ikada moći da zamene fizički dodir. Jer kulture su neobično uporne i zadrte tvari.
Svi primati, i ljudski i ne-ljudski, žestoko su društvena bića, i verovatno su najdruštveniji red od svih životinja na planeti Zemlji. Oni grade svoje srodničke i društvene veze, prijateljstva i ljubavi, preko društvenog dodirivanja ili bištenja u kojem provode neuobičajeno mnogo vremena. I sve ovo jesu duboko ukorenjeni razlozi zbog kojih nam danas toliko nedostaju rukovanja, zagrljaji i poljupci sa bližnjim svojim: borimo se sa stotinama hiljada godina biološke i kulturne evolucije. Uz neprijatan osećaj prema kojem je svet najednom postao distanciraniji, otuđeniji, i nekako – hladniji. Pa, ipak, možda je vreme da racionalno preispitamo svoje kulturne prakse i društvene norme, bar ako želimo da prevladamo koronavirus. I da se, ali tek kada sve ovo prođe, najzad zagrlimo. — ⊗
