Close
Tragična istorija žirafa

Tragična istorija žirafa

Naša stara poznanica postaje ugrožena vrsta, kao žrtva čovekove fascinacije koja datira još iz doba antike

Piše: Jovana Nikolić

P
rošlog meseca iznova je postavljeno pitanje da li su žirafe ugrožena vrsta i kako ih treba zaštiti. Koalicija konzervatorskih organizacija je u SAD pre dve godine pokrenula peticiju da se žirafe dodaju listi ugroženih vrsta, zato što je njihov broj u prethodne tri decenije značajno opao. Američka Služba za zaštitu ribljih resursa i divljih životinja najavila je da će u narednih godinu dana sprovesti detaljnu analizu i doneti odluku da li su žirafe ugrožene, a Međunarodna unija za zaštitu prirode ih je već stavila Crvenu listu.

Mada smo skloni da gubitak staništa i opadanja populacije posmatramo kao problem koji je nastao naglo zahvaljujući savremenom načinu života, o budućnosti žirafa pesimistično se govori već dugi niz godina. Još krajem 19. veka, Henri Anderson Brajden, engleski ragbista, koji je uz to bio i lovac i prirodnjak, zapisuje da će za 200 godina ljudi možda posmatrajući slike žirafa ovo “izvanrerno stvorenje” uvrstiti među jednoroge, zmajeve i druga bića iz mašte. Naime, on je na osnovu mode tog doba i odlaska sve većeg broja bogatih Evropljana u Afriku u lov, predviđao da bi žirafe mogle nestati.

Ljudsku pažnju svojom neobičnom lepotom žirafe privlače veoma dugo, pa se tako na mnogim pećinskim crtežima može prepoznati ova životinja koja se pojavljuje i u ranim bajkama afričkih naroda. U mnogima od njih nude se maštovita objašnjenja kako je žirafa dobila tako dugačak vrat. Ne zna se kada su tačno ljudi počeli da ih love, i to ne samo zbog mesa koje se uglavnom jede samo u krajnoj nuždi i nedostatku druge hrane, već i kao prestižan trofej. U trećem veku pre nove ere putnici iz podsaharske Afrike dovode sa sobom u Egipat i ove neobične životinje koje postaju neka vrsta kućnih ljubimaca, ali i roba kojom se Egipćani mogu pohvaliti na Mediteranu. Tako žirafe stižu i u Evropu. Prvu dovodi Cezar u svoj privatni zoološki vrt i daje joj ime kameleopard zbog uočenih sličnosti sa kamilom i leopardom.

U srednjem veku žirafa u Evropi najverovatnije nema. Sa padom Rimskog carstva kao da se ugasilo i interesovanje za ove egzotične ljubimce, a evropski narodi o njima saznaju uglavnom od Arapa, ali ih posmatraju više kao mitske nego stvarne životinje. Dok se u arpaskim bestijarijumima mogu pronaći poetični opisi lepote i elegancije žirafa, Evropljani ih crtaju na osnovu onoga što su o njima čuli pa se može primetiti da na tim crtežima žirafe imaju poprilično neobičnu građu.

U renesansnoj Italiji umetnici već imaju pred sobom živ model pa se žirafa nalazi na brojnim slikama, najčešće onim sa biblijskom tematikom iako se ove price ne odvijaju na geografskom području koje je postojbina žirafa. U to vreme, ova životinja dovedena je u Evropu kao poklon Lorencu de Medičiju sa ciljem da se uspostave dobri diplomatski odnosi između Egipta i Firence. Nekoliko decenija ranije prva žirafa stiže i u Kinu, u zoološki vrt dinastije Ming. Ovim diplomatskim poklonima prethodio je jedan događaj koji se odigrao dva veka ranije i koji se uzima za početak odgajanja žirafa u zatočeništvu. Naime, 1292. godine u Kairu je jedna mala žirafa hranjena kravljim mlekom – i tada je utvrđeno da mladunci mogu da se prevoze u daleke krajeve.

 

Početak slikanja žirafa u prirodnom okruženju nije značilo da je zavladalo razumevanje za ekosistem kome pripadaju, već da su Evropljani stigli u Afriku – u lov

 

U
Evropu su žirafe ponovo stigle tek u 19. veku, kao diplomatski pokloni Muhameda Alija, osmanskog namesnika u Egiptu. Poslao ih je francuskom kralju Šarlu X, engleskom Džordžu IV i u Beč Francu II. Ona koja je stigla u Pariz proslavila se pod imenom Zarafa, a putovala je sa nekoliko krava koje su je snabdevale sa oko 20 litara mleka dnevno. Na dvor je stigla samo tri godine pre nego što je Francuska okupirala Alžir, a kako je svakog dana u isto vreme izvođena u šetnju hiljade ljudi se okupljalo da je vidi. Međutim, posmatrali su je više kao predmet nego živo biće, i to predmet koji diktira modu. Tako su se u nosile tkanine koje podsećaju na njene šare, dame su pravile frizure nalik na žirafine rogove, a u Beču su se pisali pozoršni komadi i kompozicije posvećeni neobičnoj životinji po kojoj sui me dobijali parfemi i kolači. I u Engleskoj je znatiželju javnosti budio gost iz daleka, ali mužjak žirafe koji je tamo bio poslat nije mogao da se vidi javno.

Do 19. veka na umetničkim slikama žirafe su se nalazaile u neobičnim ambijentima, na mestima kojima ne pripadaju, svojim mističnim izgledom podsećale su pre na ukrasnu figuru nego na živo biće. Ali početak slikanja žirafa u prirodnom okruženju nažalost nije značio da je zavladalo razumevanje za ekosistem kome pripadaju, već da su Evropljani stigli u Afriku u lov. I da su stizali sve češće i odnosili sve više plena. Tek su za vreme Drugog svetskog rata populacije žirafa u divljini mogle malo da se oporave.

U posleratnom periodu i lokalno stanovništvo, koje je i ranije u određenoj meri koristilo meso žirafe za ishranu ili delove tela u različitim ritualima, počinje sve više da ih ubija. Farmeri ih vide kao štetočine, a krivolovci kao izvor zarade. Turisti koji bi dolazili u Afriku kupovali su krzno, meso, predmete od kostiju ne razmišljajući previše o njihovom poreklu. Srećom, kenijska vlada šezdesetih godina počinje da preduzima određene korake kako bi zaštitila divlje životinje, i uz pomoć Svetske fondacije za prirodu osnivaju se rezervati koji su danas među poslednjim utočištima žirafa, ali i drugih životinja.

Sa druge strane, zahtev da se žirafe označe kao ugrožena vrsta o kome se govori u poslednje vreme, podseća da se čovekov odnos prema njima kao prema modnom predmetu još uvek nije promenio. Dok žirafe ugrožava gubitak staništa, lov, bolesti ali i klima, dolazimo i do neobičnog uzroka angažovanja američkih organizacija. Naime, prema podacima iz peticije pokrenute 2017, tokom 10 godina skoro 40.000 primeraka (među kojima je bilo i živih i mrtvih, ali i samo pojedinih delova tela kao što su krzno ili kosti) dovezeno je u SAD. Mediji prenose da su kosti žirafa postale nova slonovača i da se od njih prave mnogi predmeti, a čovečanstvo po svemu sudeći i dalje u ovim životinjima kojima se tobože divi, ne vidi ništa drugo nego ukras.

Close