Close
Kuća bez zidova

Kuća bez zidova

PROFIL / Prirodnjački muzej u Beogradu

Fotografiše i piše: Bojan Džodan

U
koliko niste upućeni, možete proći pored zgrade na uglu ulica Njegoševe i Kneginje Zorke u centru Beograda i ne sluteći da je to jedan od najvećih spomenika raznovrsnosti prirode u ovom delu Evrope. Prirodnjački muzej, kojeg odaje jedino skromna tabla sa zanimljivim zaštitnim znakom, čuva raznoliku zbirku biljnog i životinjskog sveta koja je sakupljana više od 150 godina.

U tom periodu, zbirke koje čine muzej su evoluirale od pojedinačnih kolekcija do čitavih prostorija ispunjenih eksponatima. U takvoj jednoj prostoriji, do plafona ispunjenoj policama, kustos Uroš Buzurović bira kutiju iz koje vadi primerke Natalijine ramonde (Ramonda nathaliae) i srpske ramonde (Ramonda serbica).

„Ramonde su specifične, osim po tome što rastu samo na Balkanskom poluostrvu i po tome što su neke od retkih cvetnica sa osobinom ’vaskrsavanja’. Obe vrste, ukoliko se potpuno osuše, mogu ući u stanje anabioze iz koga izlaze i oživljavaju ukoliko se ponovo uspostave povoljni uslovi“, kaže Buzurović. Iz ovog razloga je Natalijina ramonda, kao cvet-feniks, postala simbol kraja Prvog svetskog rata, u znak sećanja na velika stradanja Srbije i oporavak koji je usledio.

 


 

 


 

I
za jedne od ogromnih polica Uroš mi pokazuje metalni ormar. „Ovo je naš sef. U njemu se nalaze neki od najdragocenijih eksponata koje imamo. Između ostalog, tu je i zbirka koju je sakupio lično Josif Pančić.“ Osim neizbežne omorike, ona sadrži još 65 vrsta, koje su takođe Pančićeva otkrića. Ovaj deo zbirke je važan ne samo za botaniku, već i za istoriju muzeja, jer je to jedna od kolekcija oko koje se čitav muzej kristalisao.

Herbarijumu, koji ima preko pola miliona primeraka, danas pod istim krovom društvo prave zbirke minerala, meteorita, fosila, insekata, zglavkara, mekušaca, riba, sisara… Dok mi otvara staklena vrata Bizonarijuma, načelnica Odeljenja za edukaciju i komunikaciju Aleksandra Savić kaže da se lobanje bizona najčešće nađu tokom iskopavanja šljunka. Tako je sakupljena i ova kolekcija, dovoljna za celo krdo životinja visokih i preko dva metra. Iako nam to može delovati nestvarno, upravo takva krda morali bismo imati u vidu ako pokušamo da zamislimo naše predele pre samo 10.000 godina.

 


 

 


 

Š
etajući unutar visokog terarijuma ispunjenog lobanjama, koristimo priliku da se prisetimo Kike i Vike, skeleta dva čuvena mamuta koja pripadaju Prirodnjačkom muzeju, ali su usled nedostatka prostora izloženi u Kikindi i Viminacijumu.

„Nemate baš često priliku da dodirujete kamen sa druge planete“ – kustos Aleksandar Luković nudi mi da fotografišem Sokobanjski meteorit, koji mu svakodnevno pravi društvo u kancelariji čije police su ispunjene raznim mineralima. Posebno mi privlači pažnju mineral pirit koji je zbog idealnih uslova kristalisao u savršenu kocku, a od Aleksandra slušam i priču o jednoj od zvezda kolekcije, mineralu zvanom jadarit. Ovaj novi mineral, pronađen 2007. godine u Srbiji, postao je popularan u svetskim medijima kada se ispostavilo da ima hemijsku formulu neznatno različitu od one koju je reditelj filma Povratak Supermena (2006) dodelio fiktivnom kriptonitu. Za razliku od kriptonita koji oduzima moć, jadarit zbog prisustva litijuma i bora, neophodnih u modernim tehnologijama, može dati novu snagu domaćoj privredi, jer je nalazište u dolini Jadra jedno od najvećih nalazišta litijuma u svetu.

 


 

 


 

D
ok kroz ove priče prolazimo put od formiranja Zemljine kore, preko evolucije biljaka i životinja, do poseta iz svemira, muzej zapravo ćuti. Iako organizuje izložbe od kojih su mnoge putujuće, a ima i izdavačku i pedagošku delatnost, nedostaje mu sopstveni prostor za stalnu postavku preko koje se muzeji obično obraćaju javnosti. Muzej strpljivo čeka da se nacionalnom blagu koje čuva obezbedi pažnja koju zaslužuje. Moguće je da bi nekoga privukla i priča o baronu Herderu, koji je na poziv kneza Miloša istraživao rudna bogatstva Srbije i iz zahvalnosti prema knezu jedan od tada otkrivenih minerala nazvao milošin.

Rad muzeja možete pratiti i na njegovoj zvaničnoj stranici.

 

 


Pre nego što odete

Ovaj članak je prvi put objavljen u štampanom izdanju časopisa Odiseja. Časopis izdaje nezavisna izdavačka kuća Horizonti iz Beograda, koja živi od podrške i interesovanja svojih čitalaca. Ukoliko već niste, svoj primerak novog broja Odiseje možete naći na kioscima i u knjižarama širom zemlje (napravili smo i mali vodič da vam pomognemo u potrazi), ali i ako jeste, najbolji način da podržite naš rad i osigurate da Odiseja ostane nezavisan, kritički medij jeste da se pretplatite na naše digitalno izdanje. To košta samo 840 dinara godišnje – a mi vam za tu investiciju garantujemo mnogo kvalitetnog i zanimljivog sadržaja.

Vodič za kupovinu časopisa

Pretplata na digitalno izdanje

Close