Close
Ljudski um i epidemija: 5 okolnosti zbog kojih su državne mere neophodne

Ljudski um i epidemija: 5 okolnosti zbog kojih su državne mere neophodne

COVID-19, ARGUMENT / Povodom opuštanja mera zaštite u Srbiji, a posebno otvaranja škola i obdaništa, jedan pogled na našu (ne)sposobnost da se sa pandemijom izborimo sami, iz ugla socijalne psihologije

 

Piše Aleksej Kišjuhas

 

P
ostoje dve vrste ljudi na svetu: Ekonci i Zemljanci. Ekonci racionalno kalkulišu o svom interesu, zdravlju i blagostanju, jer zaključuju razumno poput Dekarta, imaju memoriju poput računara, i samokontrolišu se poput Gandija. Ovo su Homo ekonomikusi. I oni se mogu pronaći jedino u – udžbenicima ekonomije. S druge strane, Zemljanci imaju poteškoće da pomnože i dvocifrene brojeve bez digitrona (koliko je 52×37?), zaboravljaju na rođendane i godišnjice braka, i rado popiju jedno pivo previše, pa sutradan boluju od mamurluka. Ovo su Homo sapijensi. Ima ih 7 milijardi i pronalaze se posvud na planeti Zemlji.

O toj dihotomiji ili diskrepanciji između fikcije i stvarnosti ljudske egzistencije svedoče bihevioralni ekonomista Ričard Taler (Nobelovac iz 2017) i politikolog Kas Sanstajn, obojica sa Univerziteta u Čikagu. Ali u ovoj činjenici pronalazi se i nepopularni odgovor na popularno pitanje zašto u Srbiji i širom sveta jesu bile neophodne relativno stroge i paternalističke mere zaštite stanovništva po izbijanju pandemije kovida-19. Da smo u svojim umovima, ponašanjima, logikama i pogledima na svet zaista karikaturalni Ekonci poput Mister Spoka, nikakav problem: otresli bismo virus sa lica Zemlje kao kučići buve.

Međutim, kvaka je u tome da nismo. Svi mi, oni stvarni ljudi sačinjeni od krvi, neurona, masti, kostiju i mesa, mnogo više ličimo na jednog – Homera Simpsona. Pa i nezavisno od tekuće pandemije, pravimo rizične izbore i praktikujemo opasna ponašanja. Kartezijanski ideal je utešna utopija jer mi nikada nismo bili moderni, rečima čuvenog sociologa znanja (i istraživača društvenih aspekata mikroba) Bruna Latura. Mi, Zemljanci, izdašno pijemo i pušimo, konzumiramo droge, slatko i masno, kockamo se, kladimo i igramo LOTO, konformiramo sa okruženjem, radije slušamo intuiciju ili želudac, magijski mislimo, lečimo se kristalima i sirovom hranom, pribojavamo 5G zračenja i verujemo u teorije zavere, preduzetnički rizikujemo, upuštamo se u preljube i skokove bandžijem.

Sve to možda i jeste ono što nas čini ljudskim bićima iz književnih dela, a ne zgodnim i utešnim fikcijama iz udžbenika ekonomije, društvenih nauka i naučne fantastike. Ali nas ta ista ljudskost takođe izlaže realnom riziku od zaraze SARS-CoV-2. Prema Taleru i Sanstajnu, postoje određene situacije ili strukturne i temporalne okolnosti u kojima će Zemljanci ili ljudi univerzalno praviti loše izbore ili odluke, i kada je neophodna ona babaroga od državne regulacije, odnosno društvene ili javne intervencije. A pandemija veoma zaraznog i smrtonosnog koronavirusa jeste svojevrsna paradigma ili egzemplar ovakve nezgodne situacije. Kako i zašto?

 


 

1. Odložena korist

Samokontrola je možda i najveći izazov ljudske životinje u ovom visokokalorijskom dobu. Postoje mnogi dobri, ali i mrski izbori koje moramo napraviti sada, a od kojih koristi imamo mnogo kasnije. Na primer, dijeta, treninzi ili čišćenje zuba koncem. Valja se odreći sladoleda ili piva, ići na aerobik ili u teretanu, te uvlačiti taj nepopularni konac u vilicu danas, kako bismo sutra ili na leto imali „telo za plažu“ ili pak zube bez karijesa. Mnogi od nas, Zemljanaca, nisu spremni da racionalno trampe ono trenutno zadovoljstvo i udobnost zarad odložene koristi ili prolongirane dobiti. I uprkos tome što zaista postoje ljudi koji se samokontrolišu sa vrtoglavim uspehom, tačno niko se ne zariče da će od Nove godine trenirati manje ili piti više.

Ista ovakva temporalna problematika prati i ponašanje ljudskih bića u pandemiji Covid-19. Valja ostajati kod kuće uprkos lepom vremenu,poduže prati ruke sapunom, i nositi hirurške maske koje žuljaju, samo radi daleke ili odložene koristi. Dok alkohol i kolači pružaju epikurejsko zadovoljstvo sada, baš kao i druženje, rukovanje, grljenje, šetnja po parku ili svežem vazduhu.

Temporalne okolnosti ili odlike pandemije takve su da troškovi i karantinska izolacija dolaze na naplatu odmah i trenutno, dok su dobiti odložene, nevidljive i  daleko u futuru. Pa zašto onda danas ne bismo prošetali parkom, izbliza porazgovarali sa susedima ili posetili starije roditelje? Sladoled i pivo su nam svedoci, uredno padamo na tom ispitu samokontrole, odnosno vremenskog jaza između troškova koji su trenutni, i dobiti koja je odložena. Ali se u tom procepu pronalaze i opasnost i zaraza.

 


 

2. Kompleksnost

Neke stvari su kompleksnije od drugih. Većina nas ume da zaveže pertle, zavrne sijalicu, korektno odigra partiju društvene igre „Ne ljuti se čoveče“, ispeče kajganu ili pravilno napiše reč „jaje“. Međutim, mnogo manje nas, Zemljanaca, ume da veže leptir-mašnu, popravi anlaser na automobilu, odigra majstorsku partiju šaha, skuva kvalitetan bouef bourguignon ili uopšte pravilno napiše reč boeuf bourguignon. Ponekad zaista i naučimo kako da se izborimo sa kompleksnijim problemima, ali najčešće pozovemo u pomoć profesionalca ili stručnjaka. Suština modernog društva upravo je u podeli rada, profesionalizaciji i specijalizaciji.

Isto je i sa pandemijom novog koronavirusa. Uprkos popularnim banalizacijama, ona jeste kompleksni fenomen i za nauku i za društvo. Svaka čast našem odvažnom individualizmu, ali privlačna logika „Uradi sam“ ili amatersko „Sam svoj majstor“ ponašanje tada donose više štete nego koristi. Ono što važi za kompleksne popravke i francuske pravopise, važi i za epidemiologiju i virusologiju, odnosno zarazne bolesti. Valja sokratovski (sa)znati koliko ne znamo, i poslušati autoritet nauke i znanja pred društveno kompleksnim izazovom novog soja koronavirusa. Skromnost možda nije vrlina, ali jeste racionalno ponašanje.

 


 

3. Učestalost

Neke su stvari i jednostavno učestalije od drugih. One koje jesu, naučimo da uvežbamo putem „prakse“, odnosno treningom pokušaja i pogrešaka. Međutim, mnoge izuzetno važne životne odluke događaju nam se samo jednom ili par puta u životu, i ne možemo ih uvežbati ili trenirati. Najčešće samo jednom u životu odaberemo fakultet ili supružnika, te samo jednom za deceniju-dve kupimo novi stan ili automobil.

Pandemija Covid-19 takođe je istorijsko jedinstveni i neobično retki izazov za našu generaciju. I, uprkos novim talasima, verovatno se neće ponavljati dovoljno često da bismo uvežbali ili fino kalibrisali našu adekvatnu reakciju. Zapravo, što je veći ulog, imamo manje prilika za vežbu. I u ovakvim slučajevima smanjene učestalosti ili frekventnosti, korisno je da se oslonimo na činjenično i javno provereno zasnovane mere, a ne na ideološki trening slobode izbora i autonomnih smatranja.

 


 

4. Fidbek

U mnogim situacijama, vremenom ipak možemo da postanemo veštiji i bolji na osnovu fidbeka, odnosno povratne informacije. Uostalom, ovo je i suština svakog procesa učenja. Direktni fidbek postoji u svakom odabiru namirnice na sniženju ili pred isticanje roka trajanja, svaki put kada u automobilu u većoj brzini uđemo u krivinu, ili kada prebacujemo fluorescentno zelenu lopticu preko mreže. Na osnovu tog fidbeka, vremenom postajemo racionalniji potrošači, vozači i teniseri.

Međutim, u nekim drugim situacijama, nesposredni fidbek ne postoji. Neko decenijama može da puši, pije i jede brzu hranu bez bilo kakvog upozorenja, sve do „iznenadnog“ srčanog udara, odnosno „neočekivane“ senke na rendgenskom snimku jetre ili pluća. Nema jasnog fidbeka, a zato ni učenja, ni u tekućoj virusnoj pandemiji. Racionalno i odgovorno ponašanje tada nam ne pruža nikakvu opipljivu povratnu informaciju, osim što i dalje živimo i dišemo bez pomoći respiratora, kao i pre. Ovakve temporalne okolnosti tada nas predodređuju za neuko ponašanje bez pratećeg učenja, pa i za nekritičko i ideologizovano suprotstavljanje propisanim merama.

 


 

5. Optimizam

Ljudska bića odlikuje i univerzalna pristrasnost ka optimizmu ili „neće valjda“ razmišljanje (o čemu je nedavno pisao i ovaj sociolog i kolumnista).

U pitanju je jedno od najtvrđih i najbolje dokumentovanih otkrića o umovima Zemljanaca, a ne Ekonaca. Uz sveprisutnu samouverenost prema kojoj više od 90% vozača smatra da voze bolje od proseka, većina profesora da su bolji predavači od proseka, studenata da će na ispitu proći bolje od proseka, kao i ljubavnika da vode ljubav bolje od proseka. Dok, matematički jednostavno, ne može 90% ljudi biti – bolje od proseka.

Ovaj neutemeljeni optimizam je, uzgred, i pogonsko gorivo kapitalizma. Jer samouvereni preduzetnici nadahnuto pokreću svoja preduzeća, trgovine, kafiće, restorane, frizerske salone i ostalo, uprkos statističkoj činjenici da većina ugostiteljskih objekata bankrotira posle godinu dana. Zbog te kognitivne pristrasnosti ka optimizmu, verujemo da ćemo duže poživeti i mi sami i naš brak (a oko polovina modernih brakova se razvede), da nećemo dobiti otkaz sa posla, i da se nećemo okliznuti o mokre keramičke pločice nakon tuširanja. Našem hipokampusu čaša je redovno polupuna, pa ne vezujemo pojaseve u saobraćaju, ne testiramo se preventivno za kancere, ne osiguravamo stanove ili sebe na putovanju, ne mažemo kreme sa zaštitnim faktorom na plaži, ne stavljamo kondome u krevetu i tokom pandemije AIDS – i ne peremo ruke dovoljno često i dovoljno dugo u pandemiji koronavirusa.

Pristrasnost optimizma verovatnija je upravo u situacijama koje javno percipirano i navodno: (1) nisu dovoljno učestale (poplave i zemljotresi), (2) jesu pod direktnom kontrolom pojedinaca (hodanje po mokrim pločicama) i (3) nisu naročito verovatne ili izvesne (rak kože). Sve tri situacije karakteristične su i za pandemiju Covid-19. Ova pandemija jeste retka i kuriozitetna, ljudi iluzorno veruju da je mogu kontrolisati svojim ponašanjem, i smatraju da bolest nije naročito verovatna ili da naprosto „neće valjda“. I sve je to kontekst za mentalni optimizam i verovanja koja nas izlažu opasnostima i rizicima po zdravlje.

 


 

Š
ta zatim uraditi u društvu premreženom novim koronavirusima? Sve dok ne postanemo Ekonci umesto Zemljanaca (spoiler alert: nećemo nikada), „tople preporuke“ uz izdašno poštovanje slobode izbora i slobodoumnog ponašanja po tzv. švedskom i/ili neoliberalnom modelu neće nas daleko odvesti u masovnijem preživljavanju pandemije. Zato što je i ta sloboda samo utešna fikcija poput Ekonaca ili modela čoveka iz udžbenika neoklasične ekonomije. I otuda naširoko maše poentu svi oni koji usred zarazne bolesti oštro suprotstavljaju slobodu i bezbednost, citirajući Bena Frenklina („Ko je spreman da se odrekne slobode zbog bezbednosti, taj ne zaslužuje ni slobodu, ni bezbednost“), iako nema slobode kada živimo i dišemo preko respiratora.

Zbog specifičnih temporalnih i strukturnih odlika nove epidemiološke situacije, odnosno zbog kognitivnih ograničenja ljudskog uma u takvoj situaciji, jesu bile neophodne nepopularne mere, zabrane i izolacije u Srbiji i širom sveta. I ovo bismo lakše razumeli, samo da bolje razumemo ljudski um. Nekih falinki sopstvenog uma jesmo svesni i sami, kao npr. da volimo da spavamo duže i da umemo da zaboravljamo stvari. Zato pred spavanje navijamo budilnike ili u prodavnicu nosimo spisak za šoping. Svestan izazova koji predstavljaju sirene i njihova pesma, Odisej je svojoj posadi voskom zapušio uši, a samog sebe je vezao za jarbol.

Arhitektura ljudskog uma takva je da nas, Zemljance, u određenim ekološkim situacijama, predodređuje na loše izbore, neracionalne odluke i nezdrava ponašanja. I sve ovo juče i danas jeste takva ekologija. Ukoliko sve to znamo, pa i dalje ideološki prepuštamo ljudima da radije misle svojom glavom, i ponašaju se kako im se najradije ponaša, u pitanju je društveno neodgovorna i moralno problematična javna politika.

U srpskom društvu, famozne mere dodatno su politizovane i personalizovane u kontekstu vladajuće društvene moći ili režima.  Ali, čini se da većina građana Srbije nije bila u stanju da razlikuje političku borbu protiv Aleksandra Vućića i javnozdravstvenu borbu protiv virusne epidemije.

 

Izvesne paternalističke mere poodavno postoje: primoravamo pušače da trostruko skuplje plaćaju paklicu cigareta, vozače motocikla da nose kacige, vozače automobila da vezuju pojaseve…

 

Z
vuči i paradoksalno i politički nekorektno, ali zato jeste neophodan svojevrsni slobodarski paternalizam. Pandemija Covid-19 razotkrila je potrebu za javnom intervencijom i u (neo)liberalnim demokratijama. Što, najzad, i ne mora da bude toliko zla i naopaka stvar. Izvesne paternalističke mere poodavno postoje u našim društvima i političkim zajednicama, pa tada primoravamo pušače da trostruko skuplje plaćaju paklicu cigareta, vozače motocikla da nose kacige, vozače automobila da vezuju pojaseve, imamo sezonska ograničenja za lovce i ribolovce, olakšice za preventivne testove ili skrininge i tome slično. Upravo zbog problematike odložene koristi, većina društava na svetu svojim građanima sama skidaju zarađeni novac sa plata za zdravstveno i penziono osiguranje – pošto razumeju da Zemljanci imaju poteškoća da misle toliko daleko o (svojoj) budućnosti.

Rečima Talera i Sanstajna, političke zajednice učestalo paternalistički „gurkaju“ (nudge) ljude u pravcu zdravijih ponašanja i odgovornijih životnih stilova. Sa više ili manje gušenja personalnih sloboda, ćefova i kaprica usput. To se čini, između ostalog, i zato što se odgovorno uzima u obzir prirodna neodgovornost ljudskog uma. Iako se rado i taksonomski sujetno nazivamo Sapijensima ili „razumnim“ ljudima, prepuštene same sebi ili impulsima sopstvenog razuma u ovakvim pandemijskim okolnostima, ljudske životinje se naprosto neće ponašati ni racionalno, niti naročito suvislo. Najzad, biće da smo (privremeno) uspeli da smanjimo širenje zaraze i samo zbog jedne druge upadljive sklonosti ljudskog uma, a to su imitacija ili konformizam. Pa smo tada, isključivo videvši druge, i sami radije ostajali kod kuće.

Bar dok ne otkrijemo vakcinu, jedan kolektivni i globalni poduhvat prozvan „nepopularnim merama“ i pratećom samoizolacijom ili fizičkim distanciranjem, jeste onaj najbolji alat koji trenutno posedujemo u borbi sa koronavirusom. Razumimo tada nepovoljne okolnosti i situacije koje nas čine popularno sklonim ka lošim odlukama i izborima. I sačuvajmo svoje živote i zdravlja, kao Zemljanci koji bi samo da žive i prežive na ovom svetu, jednom jedinom koji imamo.

Close