Close
Mali veliki koraci

Mali veliki koraci

OBELEŽAVAMO / Povodom 50 godina od trijumfalnog prvog sletanja na Mesec, jedna uzbudljiva priča o Nasi i njenim podvizima i tragedijama

Piše: Vasilije Glomazić

 

Ovaj članak je prvi put objavljen u Odiseji #01, sa naslovom Nekoliko vatrenih krštenja i jedan sendvič sa govedinom

U
žarena lopta je strmoglavo jurila ka Zemlji. Pri ubrzanju Zemljine teže od 8 g, ljudsko telo preživljava pakao. Udovi se ne pomeraju, priliv krvi u srce je smanjen, a moždana tečnost se pomera ka kičmenoj moždini što zamućuje vid. Svega nekoliko sekundi izloženosti dovoljno je da se izgubi svest, a moguća su i trajna oštećenja. Povratak u atmosferu je najdelikatnija faza svakog svemirskog putovanja, naročito kad otkaže automatski sistem upravljanja. Trajektorija kojom se letelica spušta ne sme da bude ni previše strma ni previše ravna: u prvom slučaju letelica se pregrejava, a u drugom se odbija o atmosferu. Dvadesetog februara 1962. malo ko je mogao da bolje iskontroliše takvu situaciju od pilota borbenog aviona i heroja iz Drugog svetskog i Korejskog rata, Džona Glena.

Par sati pre toga Glen je bio najsrećniji čovek na svetu. Kroz mali prozor na kapsuli Frendšip 7, jezdeći Zemljinom orbitom, posmatrao je nepregledno plavetnilo Atlantskog okeana i peščanu oluju na severu Nigerije. Iznad Indijskog okeana video je zalazak sunca ukrašen jarkim bojama svetlosnog spektra, a nad Australijom je proleteo kroz noć dugu svega 45 minuta. Sjaj novog dana je dočekao iznad Pacifika i nastavio dalje ka Havajima. Postao je prvi Amerikanac koji je obleteo Zemljinu kuglu.

U Kejp Kanaveralu na Floridi, atmosfera u upravljačkom centru NASA nije bila optimistična. Među inženjerima i šestoricom Glenovih kolega iz programa Merkjuri vladao je strah. Tokom druge orbite telemetrija je pokazala da je olabavljen toplotni štit na kapsuli, što znači da će ona sagoreti prilikom povratka u atmosferu. Glen je obavešten da postoji problem, ali ne i koliko je on opasan. Neće leteti planiranih sedam orbita već svega tri. Povratak u jonosferu je bio toliko turbulentan da se Glen osećao kao list na vetru dok je pokušavao da održi kapsulu stabilnom. Lice mu se grčilo dok je kroz prozor posmatrao deliće sopstvene kapsule koji otpadaju. Puls mu, međutim, nije prelazio 80 otkucaja. Glen se posle bezmalo pet sati leta bezbedno spustio u Atlantik. „To je bio najbolji dan u mom životu“, rekao je mirno ispred četiri miliona oduševljenih Njujorčana koji su 1. marta 1962, na debelom minusu, njemu u čast napravili najveći skup u istoriji SAD.

 

Iznenadno lansiranje prvog veštačkog satelita Sputnjik 1, 4. oktobra 1957. godine, izazvalo je opštu paniku u SAD

 


 

Sputnjik-1. FOTO: NASA

 

I
storija NASA je puna političkog nadmudrivanja, nacionalnog ponosa, ličnih sujeta, ispitivanja krajnjih granica ljudskih sposobnosti, veličanstvenih uspeha i tragičnih katastrofa. Uspeh Džona Glena, trećeg Amerikanca u svemiru (prva dvojica su njegove kolege iz misije Merkjuri Alan Šepard i Gas Grisom), bio je skroman u odnosu na prvog čoveka u svemiru Jurija Gagarina (april 1961) i mizeran prema punih sedamnaest orbita Germana Titova pola godine pre Glenovog leta, ali su Sjedinjene Države time pokazale Sovjetskom Savezu da imaju svog „konja za svemirsku trku“. Još uvek tromog, ali…

Kao zemlje pobednice Drugog svetskog rata, SSSR i SAD odmah su ušli u otvorene diplomatske sukobe. Kulminacija je usledila nakon Trumanove doktrine, u martu 1947. godine, u vezi s ekonomskom pomoći Turskoj i Grčkoj radi sprečavanja širenja komunizma.

Iznenadno lansiranje prvog veštačkog satelita Sputnjik 1, 4. oktobra 1957. godine, izazvalo je opštu paniku u SAD. Senat je brže-bolje ovaj događaj ocenio kao ugrožavanje nacionalne bezbednosti, a njihovi planovi o slanju prvog satelita u svemir povodom Međunarodne  godine geofizike iznenada su propali. Tako je počela svemirska trka. Već 29. jula sledeće godine predsednik Dvajt Ajzenhauer potpisuje ukaz kojim pod motom „za dobrobit svih“ nastaje NASA – Nacionalna vazduhoplovna i svemirska administracija. Od svoje prethodnice NACA (Nacionalni savetodnavni komitet za aeronautiku) nasleđeni su infrastruktura i ljudstvo. Međutim, za preko potrebnu dominaciju u svemiru nedostajala je jedna ključna osoba.

 


 

2. Model rakete Explorer 1 u rukama (sleva nadesno) direktora Laboratorije za mlazni pogon Vilijema Pikeringa, Džejmsa van Alena, naučnika po kojem je Van Alenov pojas dobio ime, i Vernera fon Brauna, nakon lansiranja prvog američkog satelita 1958. godine. FOTO: NASA

 

B
roj njegove članske karte u Nacionalsocijalističkoj radničkoj partiji Nemačke bio je 5738692. Njegovo ime bilo je Verner fon Braun. Tvrdio je da njegove aktivnosti unutar partije nikad nisu bile političke, ali slično je govorio i Martin Hajdeger. Fon Braun je otac raketne tehnologije, inženjer i naučnik, ali pre svega krivac za kreaciju bespilotne balističke rakete dugog dometa V-2, koju je, na sreću po čovečanstvo i uprkos Hitlerovom gnevu, napravio prekasno. Osmog septembra 1944. godine V-2 je odnela prve žrtve u napadu na London. Tri osobe su stradale, a među njima i trogodišnja Rouzmeri Klark.

Ukoliko se uključe ratni zarobljenici koji su ginuli tokom proba, do kraja rata, preko 3000 lansiranih V-2 raketa odnelo je, po savremenim procenama, više od 20.000 života. Optuživan i hapšen od strane Gestapoa zbog sabotaže, Fon Braun se po završetku rata predaje SAD, gde dobija zaposlenje. Na naslovnici čuvenog magazina Tajm u februaru 1958. godine upečatljivi su njegovo ozbiljno lice ledenog pogleda i besprekorno očešljana kosa. Dobija nadimak „čovek-raketa“. Redstoun 2, kojim se u svemir vinuo Alan Šepard, zapravo je osavremenjena verzija rakete V-2, dok je moć mašine Saturn V nezamisliva čak i za današnje standarde. Ova preko sto metara visoka grdosija, koja će kasnije ukupno 12 ljudskih bića odvesti na Mesec, pored toga što je najteža i najviša raketa ikada lansirana, smatra se i najefikasnijom. Trinaest lansiranja – trinaest uspeha. Njena jedina mana je bila basnoslovna cena održavanja.

 

Fjodorov je bio pelcer filozofske misli, čovek čije su ideje motivisale širok i raznolik krug umnih ljudi ruskog carstva – od bizarnih okultista do strogih naučnika

 

O
d Arhitinog rudimentarnog goluba, koji je pod pritiskom pare odleteo 200 metara uvis još u doba Platona, ljudi su fascinirani raketama. U Kini su ih koristili od okršaja sa Mongolima u 13. veku, a Galilej i Njutn su naučnim opisima zakona kretanja utrli put ka onome što danas nazivamo raketama. Početkom 20. veka, inspirisan knjigom Put na Mesec Žila Verna i delima oca naučne fantastike Herberta Džordža Velsa, Robert Godar patentira prvu raketu na tečno gorivo.

Na istoku Evrope paralelno se razvija filozofsko-kulturni pokret danas poznat kao ruski kosmizam, koji zagovara neke ideje slične današnjem transhumanizmu, kao što su produžavanje ljudskog života, regenerativna medicina i besmrtnost, ali pre svega istraživanje i naseljavanje svemira. Među kosmistima, dvojica su odigrala presudnu ulogu za sve docnije sovjetske uspehe u svemiru: učitelj i učenik, Nikolaj Fjodorovič Fjodorov i Konstantin Ciolkovski. Fjodorov je bio pelcer filozofske misli, čovek čije su ideje motivisale širok i raznolik krug umnih ljudi ruskog carstva – od bizarnih okultista do strogih naučnika. Ciolkovski je bio njegov posvećen učenik, panpsihista i tvorac jednačine koja opisuje kretanje raketa, zbog čega se smatra osnivačem moderne astronautike. Bez njih dvojice ne bi bilo ni Sergeja Karaljova, kreatora interkontinentalne balističke rakete i vodećeg uma sovjetskog svemirskog programa. Baš kao i njegov pandan Fon Braun, Karaljov je bio dospeo u nemilost sopstvene države. Optužen je da je sabotirao rad u raketnom institutu u kom je radio, i Staljin ga 1938. godine šalje u gulag na tešku robiju, što će, ispostaviće se kasnije, biti jedan od presudnih trenutaka u čitavoj svemirskoj trci.

 


 

10. Džeri Kob pored kapsule iz Mercury programa, u kojoj nikada neće leteti. FOTO: NASA

 

O
dlučni smo da odemo na Mesec, ne zato što je to lako, već zato što je teško. Otići ćemo na Mesec do kraja decenije.“ Tim rečima je Džon Kenedi u Hjustonu 1962. godine naciji ulio veru u program Apolo. Sledeće godine, Valentina Terješkova obleće Zemlju impresivnih 48 puta i postaje prva žena u svemiru. Na taj izazov SAD nisu imale odgovor. Ajzenhauer je svojevremeno odlučio da samo vojni test piloti mogu učestvovati u astronautskoj obuci, što je automatski isključilo učešće žena. Ipak, ostaje priča o Džeri Kob, koja je sa grupom žena (Merkjuri 13) bila podvrgnuta istovetnom testiranju kakvo su imali svi kandidati za Merkjuri 7, ali koje se odvijalo nezavisno i pod privatnim pokroviteljstvom. Džeri, koja je letela od svoje dvanaeste godine a već sa devetnaest obučavala druge pilote, za sobom je imala 10.000 časova naleta, što je dvostruko više nego što je imao čak i jedan Džon Glen u to vreme. Njeni rezultati na testiranju su bili toliko impozantni da bi je svrstali u najboljih dva odsto – nezavisno od pola. Devet sati provedenih u posudi sa hladnom vodom smatraju se medicinskim podvigom, s obzirom na to da se smatralo da šest sati predstavlja limit pre halucinacija usled totalne čulne deprivacije. Ipak, Džeri Kob nikad nije dobila priliku da leti u svemir.

Gas Grisom, drugi Amerikanac u svemiru, zato je ponovo leteo. Nakon što je njegov prvi let iz programa Merkjuri umalo završio neslavno jer je kapsula sa vrednim podacima potonula u Atlantik, Grisom je dobio drugu šansu. Letelici je ironično nadenuo ime Moli Braun (aluzija na brodvejski mjuzikl Nepotopiva Moli Braun), na šta su iz NASA apelovali da se ime promeni. Večiti oportunista, Gas je imao spremnu drugu opciju. Glasila je Titanik. Nakon toga, menadžment NASA je oberučke prihvatio prvobitni naziv.

Gemini 3 je bila misija od izuzetne važnosti – samo pet dana pre lansiranja (23. mart 1965. godine) sovjetski Voskhod 2 je postao prva svemirska letelica sa dva člana posade. Ozbiljnost poduhvata vidi se i u zvaničnom transriptu razgovora između članova posade u kabini:

– Šta je to? – upitao je Grisom kolegu Džona Janga.

– Sendvič sa govedinom – odgovorio je Jang.

– Odakle ti?

– Poneo sam ga sa sobom. Hajde da probamo.

Grisom je zagrizao sendvič, ali je odustao od ručka kada su se mrvice razletele po kabini upadajući u proreze na komandnoj tabli. Na njihovu sreću, elektronika je preživela – zaplet dostojan Bivisa i Batheda zbog kojeg su se u komandom centru NASA hvatali za glavu. „Preduzeli smo korake da se sendvič sa govedinom više ne pojavi u svemiru“, izjavio je jedan od zvaničnika. Jang više nije nosio sendviče u svemir, ali je postao prvi čovek u istoriji sa šest letova.

 


 

5. Gas Grisom i Džon Jang, akteri afere sa prokjumčarenim sendvičom. FOTO: NASA/MSFC

 

Z
a Gasa Grisoma nije bilo treće sreće. Deo programa Apolo sa ljudskom posadom počeo je  katastrofalno; sva trojica astronauta su stradala tokom testiranja 21. januara 1967. godine. Testiranje je od starta krenulo naopako, prvo je postojao problem sa kiseonikom a potom i sa komunikacijom sa obližnjim upravljačkim centrom. Kad su konačno otklonjene smetnje, cinični Grisom je prozborio: „Kako ćemo da stignemo na Mesec kad ne možemo da se čujemo kroz par zidova?“ Trenutak kasnije začulo se: „Vatra!“

Vatra nije mimoišla ni drugu stranu. Par meseci nakon Apolo katastrofe pukovnik Vladimir Komarov stradao je na misiji Sojuz 1 pošto je njegova letelica eksplodirala prilikom udara u Zemlju. Svemirska trka je tako dobila i svoje prve žrtve.

Međutim, ono što je Sovjete najskuplje koštalo zbilo se u januaru 1966. Posledice gulaga su stigle na naplatu i Sergej Karaljov umire u 59. godini života. Njegov naslednik Vasilij Mišin, ispostaviće se, nije imao ni upola političke moći potrebne da se nosi sa Brežnjevom, koji opet nije bio svemirski entuzijasta kao prethodnik Hruščov. U martu 1966. godine NASA preuzima vođstvo u trci spajanjem dva modula u svemiru (misija Gemini 8). To je bio poslednji veliki korak pred put na Mesec. Početkom 1969. godine sovjetska nada za pobedu raketa N1 (pandan američkom Saturnu V) ne uspeva da poleti sa lansirne rampe. Trećeg jula se odvaja tik od Zemlje, ali pada i ruši se zajedno sa sovjetskim snovima da će prvi stići na Mesec.

 


Ričard Nikson je pokušavao da suzbije emocije čitajući prozaične ali emotivne reči dok su ga stotine miliona ljudi širom sveta slušale u neverici. Vilica mu je nervozno škljocala, isto kao i pet godina docnije kad je podnosio ostavku posle afere Votergejt. „Sudbina je htela da ljudi, koji su otišli na Mesec da ga u miru istražuju, tamo i ostanu. Hrabri Nil Armstrong i Edvin Oldrin znaju da nema nade za povratak. Ali znaju i da u njihovom žrtvovanju leži nada za čovečanstvo. Ova dva čoveka su dali svoj život za najuzvišeniji ljudski cilj – potragu za znanjem i razumevanjem…“ Dvadeset prvog jula 1969. godine plakala je cela zemaljska kugla. Sjedinjene Američke Države pobedile su Sovjetski Savez u svemirskoj trci, ali toga dana nisu bili važni ni častan poraz ni Pirova pobeda, već dva heroja misije Apola 11. Treći član posade Majkl Kolins vraćao se na Zemlju osuđen na „doživotnu kaznu“ jer je dvojicu prijatelja morao da ostavi na površini Meseca znajući da to znači njihovu sigurnu smrt. Medalje koje su mu uručene po povratku bile su slaba uteha. Njegova neizmerna tuga opevana je u pesmi For Michael Collins, Jeffrey and Me čuvenog britanskog rok benda Džetro Tal.


 

Ovako bi otprilike izgledao scenario u slučaju da su lunarni modul na Mesecu i orbiter u kom se nalazio Majkl Kolins izgubili komunikaciju, što bi značilo da nije postojala mogućnost da se Armstrong i Oldrin ukrcaju nazad i vrate na Zemlju. Panegirik dvojici astronauta iz pera predsednikovog pisca govora Vilijema Sefajera je na svu sreću ostao u Niksonovom džepu, nepročitan.

 

Edvin Baz Oldrin je „tek“ drugi čovek koji je kročio na Mesečevu površinu, ali zato prvi koji je tamo urinirao

 

M
ali korak za čoveka, ali veliki za čovečanstvo“ koji se desio 20. juna 1969. jedan je od najvažnijih simboličkih događaja ljudskog postojanja. Priče o Apolu 11 su toliko poznate da je malo onih koji nisu čuli za poteškoće pri spuštanju modula na Mesec, onih koji nisu videli otisak Armstrongove džinovske cipele u lunarnoj prašini ili pak onih koji ne znaju da je Edvin Baz Oldrin „tek“ drugi čovek koji je kročio na Mesečevu površinu, ali zato prvi koji je tamo urinirao. Dvadesetak kilograma kamenja i prašine koje su Armstrong i Oldrin doneli minorni su u odnosu na samu simboliku misije i dokaz da je moguće ono što se samo deceniju pre činilo nepojmljivim. Sva velika naučna postignuća programa Apolo biće ostvarena tek u misijama koje su sledile.

Svečani doček astronauta u Njojorku bio je veličanstven. Na svetskom proputovanju koje je priređeno njima u čast, posetili su preko 20 zemalja, a građani Beograda su ih masovno pozdravili 18. oktobra 1969. godine. Slava astronauta misije Apolo 11 bila je nezamisliva. Ipak, Majkl Kolins je bio drugačiji od svojih kolega. Skroman i povučen, ostao je u braku sa Patrišom Kolins punih 57 godina, sve do svoje smrti 2014. godine. Pesma For Michael Collins, Jeffrey and Me benda Džetro Tal zaista postoji, a govori o pomešanim osećanjima kroz koja prolazi Kolins – na korak od Meseca, ali nikad na njemu.

 


 

7. Nil Armstrong, Baz Oldrin i Majkl Kolins sa Titom i Jovankom Broz, u Beogradu 1969. godine. FOTO: Muzej istorije Jugoslavije

 

D
osezanje Meseca je označilo kraj jedne ere. Sovjetsko prihvatanje poraza značilo je da SAD mogu da odahnu i kad je reč o njihovom budžetu. NASA je 1967. dobila basnoslovnih 4,5% državnog budžeta a čitav program Apolo, po procenama NASA, koštao je zapanjujućih 200 milijardi dolara (u današnjoj vrednosti). Ipak, do kraja 1972. godine, kada se program završio, ka Mesecu je krenulo još šest misija od kojih se pet uspešno spustilo na njegovu površinu. Ukupno dvanaest ljudi je do dan-danas kročilo na Zemljin satelit, a to su poslednji učinili Judžin Sernan i Harison Šmit sa misijom Apolo 17. Misije Apolo 18–20 su otkazane usled smanjenog budžeta.

Godine 1972. Hladni rat dobija svoje svemirsko primirje – Nikson i Brežnjev se dogovaraju o onom o čemu Kenedi i Hruščov nisu mogli i planiraju prvu zajedničku misiju Apolo–Sojuz (1975). Spajanjem američkog i sovjetskog modula u svemiru, te rukovanjem dvojice astronauta Alekseja Leonova i Toma Statforda, označena je buduća saradnja pa i sve veća međuzavisnost SAD i SSSR u svemiru. Program Šatl–Mir koji je bio aktivan 90-ih godina prošlog veka i Međunarodna svemirska stanica (i danas aktivna) samo su deo partnerstva NASA i Roskosmosa (naslednica sovjetskog svemirskog programa), ali i drugih svemirskih agencija, uključujući Evropsku, Kanadsku i Japansku.

Posle skoro 50 dana u svemiru, misija Sojuz 21 je prekinuta zbog neugodnih mirisa koji su bili toliko intenzivni da su se obojica sovjetskih astronauta razboleli. Dve godine pre tog događaja, 1974. radno mesto u NASA dobija Džordž Oldrič. Njegov najveći kvalitet za taj posao je njegov nos! Od tog trenutka pa do danas Oldrič ima zaduženje da miriše stvari koje odlaze u svemir jer niko ne želi da prekine misiju zbog trivijalnosti kao što je to uradio Sojuz 21. „Nazalnaut“, „nostril-damus“, „astronautski telohranitelj“ ili jednostavno „Nasin nos“ su samo neki od Džordžovih nadimaka. Njegovih 400 nazalnih receptora su vešto istrenirani da uoče deset hiljada nijansi mirisa. On miriše sve što mu padne „pod nos“ a što se smatra da bi moglo da stvori neprijatnost astronautima u svemiru. „Ne možete otvoriti prozor 300 kilometara iznad Zemlje“, lakonski kaže u intervjuu za Gardijan čovek koji četiri decenije njuši lepak, motore, penu, plišane igračke, pa čak i pelene koje nose astronauti. Ako Oldrič za nešto kaže da neće ići tamo gore, to se smatra strogom naredbom. U to se najbolje uverila prva Amerikanka u svemiru Seli Rajd (1983), kojoj je zabranjeno da na sedmu misiju spejs-šatl programa ponese maskaru. To nažalost ni izbliza nije bila najtužnija priča o spejs-šatlu.

 


 

Čelindžer u presudnim trenucima. FOTO: NASA

 

Č
elindžer će eksplodirati, svi će poginuti“, rekao je inženjer Bob Ebeling svojoj supruzi veče pre tragičnog događaja. Sutradan 28. januara 1986. godine, spejs-šatl Čelindžer je eksplodirao 73 sekunde nakon poletanja, usmrtivši svih sedam članova posade. Od posledica tog događaja Robert Vernon Ebeling nije se oporavio sve do kraja svog života 2016. godine. Od detinjstva je zavoleo mašine rastući uz oca auto-mehaničara. Nakon rata, u kom je služio kao pešadinac, upisuje i završava mašinstvo na Politehničkom univerzitetu u Kaliforniji, a 1962. godine se zapošljava u kompaniji Tiokol koja deceniju kasnije dobija ugovor da pravi raketne bustere za spejs-šatlove – višekratnu letelicu za prevoz ljudstva i robe ka svemirskim stanicama.

Dan pre poletanja, Ebeling je obavio ozbiljan razgovor sa Alanom Mekdonaldom, glavnim inženjerom programa. Rekao mu je da kružni zaptivak (O-ring) nije testiran na niskim temperaturama već samo do 4 stepena. Sutradan ujutru, prilikom poletanja temperatura vazduha na uvek sunčanoj i toploj Floridi spustila se na minus osam. Minut kasnije milioni ljudi širom sveta su uživo gledali jednu od najvećih katastrofa u istoriji aeronautike.

Par meseci pred smrt, 89-godišnji Ebeling je povodom tridesetogodišnjeg pomena sedmočlanoj posadi dao intervju Nacionalnom radiju. Do poslednjeg trenutka svog života ovaj krotki čovek vidno narušenog zdravlja krivio je sebe zbog toga što ništa nije učinio da spreči katastrofu. „To je jedna od grešaka koje Bog napravi. Izabrao je mene za taj posao. Kad budemo pričali sledeći put, pitaću ga zašto je izabrao gubitnika“, skrušeno je rekao Ebeling posle trodecenijske borbe sa noćnim morama i stresom zbog kojih je često tražio pomoć mentalnih ustanova.

Ebeling bi se možda osećao manje odgovornim da u istražnoj komisiji nije sedeo nobelovac Ričard Fajnman. Čuveni fizičar, iako tada vidno bolestan od liposarkoma u uznapredovaloj fazi, pred televizijskim gledaocima demonstrirao je kako prsten na niskim temperaturama postaje manje elastičan kada ga je potopio u običnu čašu sa hladnom vodom. Gubitak elastičnosti prstena prouzrokovao je curenje goriva što je dovelo do njegovog isparavanja.

 

Njihova borba za život je trajala šest minuta – toliko je proteklo od vremena kad su uočili da ne rade temperaturni senzori na levom krilu do eksplozije koja se desila 1. februara u 14.59 po centralnoevropskom ovdašnjem vremenu

 

S
edamnaest godina kasnije nebo je ponovo gorelo. Još jedna sedmorka je dobila smrtnu presudu minut po lasniranju. Jedina razlika je što se trenutak smrti posade spejs-šatla Kolumbija desio na njihovom povratku prilikom ulaska u atmosferu. Međutim, ono što je bio okidač desilo se tokom drugog minuta leta 16. januara 2003. godine. Zvanična istraga sa admiralom Haroldom Germanom na čelu utvrdila je da je parče izolacione pene otpalo sa spoljnog rezervoara i oštetilo termoizolacionu ploču na levom krilu šatla. Šesnaest dana kasnije, vreli atmosferski gasovi su prodrli u oštećeno krilo i došlo je do eksplozije. Oštećenje koje je nastalo prilikom poletanja bilo je takvo da se nije moglo popraviti tokom leta, ali se isprva smatralo da ono neće stvoriti probleme jer su se minorna oštećenja već događala tokom poletanja. Ovog puta, posada je bila bez šanse. Njihova borba za život je trajala šest minuta – toliko je proteklo od vremena kad su uočili da ne rade temperaturni senzori na levom krilu do eksplozije koja se desila 1. februara u 14.59 po centralnoevropskom ovdašnjem vremenu.

Nakon druge katastrofe program je suspendovan na dve i po godine. Konačno, 8. jula 2011, nakon 30 godina, 1333 dana letenja tokom 135 misija, preostala tri šatla: Atlantis, Diskaveri i Indever završavaju karijeru.

Prošle godine se desio još jedan važan jubilej – 31. januara navršilo se tačno šest decenija od lansiranja prvog američkog satelita Eksplorer 1. Poslat kao reakcija na prva dva sovjetska satelita (Sputnjik 1 i 2), „istraživač“ je opravdao ime potvrdivši postojanje Van Alenovog pojasa zračenja – zone naelektrisanih čestica oko Zemlje. Od tog trenutka do danas NASA je u okviru 33 programa bez ljudske posade lansirala preko 1000 misija koje su nosioci najvrednijih naučnih rezultata u istoriji NASA, izuzimajući Apolo. Među njima se izdvajaju Pionir 10 i 11 – prve dve od ukupno pet sondi koje su ikad napustile Sunčev sistem. Program iz 60-ih godina Mariner i misije iz aktuelnih programa kao što su Diskaveri i Nju Frontijers pružili su bliži uvid u strukturu nebeskih tela Sunčevog sistema, a na polju savršene estetike dubokog svemira teleskop Habl već skoro tri decenije hrani čovečanstvo lepotom nedostižnog.

 


 

“Mistična planina” u nebuli Karina, FOTO: NASA/ESA/STScI

 

 


Pre nego što odete

Ovaj članak je prvi put objavljen u štampanom izdanju časopisa Odiseja. Časopis izdaje nezavisna izdavačka kuća Horizonti iz Beograda, koja živi od podrške i interesovanja svojih čitalaca. Ukoliko već niste, svoj primerak novog broja Odiseje možete naći na kioscima i u knjižarama širom zemlje (napravili smo i mali vodič da vam pomognemo u potrazi), ali i ako jeste, najbolji način da podržite naš rad i osigurate da Odiseja ostane nezavisan, kritički medij jeste da se pretplatite na naše digitalno izdanje. To košta samo 840 dinara godišnje – a mi vam za tu investiciju garantujemo mnogo kvalitetnog i zanimljivog sadržaja.

Vodič za kupovinu časopisa

Pretplata na digitalno izdanje

Close