Close
Mi (ni)smo sami

Mi (ni)smo sami

Gde se nalazi istina o vanzemaljcima, od tvrdog skepticizma i „retke Zemlje“ do malih zelenih?

 

Piše Vasilije Glomazić

 

Ovaj članak je prvobitno objavljen u Odiseji #04

 

S
togodišnji deda Maksim je ceo svoj život proveo po rtanjskim pašnjacima i, poput Imanuela Kanta, gotovo nikad nije napuštao rodno selo. Nedostupnost formalnog obrazovanja nije ga sprečila da razvija svoj um i „vidi sveta tamo gde ga drugi ne vide“, kako voli da kaže. Iako nepismen i time onemogućen da uživa u spisima učenih ljudi, Maksim je čovek nesputane, dečje mašte.

„Ja ih lično nikad nisam video“, kaže on, „ali znam neke koji jesu. Oni su nažalost sada pokojni, ali ako su oni lagali mene, lažem i ja vas. A što bi me pa lagali?“, retorički se pita starina. „Vanzemaljci su verovatno kao i mi, isti. Čak i ako su drugojačiji, svi smo mi božja deca, ne treba da ih se plašimo. Ako ih budem video, dočekaću ih solju i hlebom.“

 


 

„Jednom ćemo dobiti signal sa planete poput ove, ali bi trebalo dobro da razmislimo da li ćemo odgovoriti na njega. Susret sa nekom naprednom civilizacijom mogao bi biti kao susret Kolumba i starosedelaca Amerike. To se nije dobro završilo.“

Tako glasi upozoravajući citat iz dokumentarca Omiljena mesta Stivena Hokinga u kojem se čuveni naučnik posebno osvrnuo na otkriće potencijalno naseljive egzoplanete Gliese 832c 2014. godine.

Ova dva pristupa predstavljaju lice i naličje ljudske težnje da dokuči postojanje inteligentnih oblika života izvan zemlje. Sa jedne strane opravdan strah, sa druge isto tako opravdana želja da se „pruži ruka“ nepoznatom. O ovom pitanju, konačne odgovore zasad nemaju ni najumniji svetski naučnici niti izmišljeni nepismeni gorštaci, te svakako ne bi trebalo potrčati i prihvatiti jednu stranu kao ispravnu.

Ako je do čisto matematičkog proračuna, vanzemaljci su (verovatno) tu negde. Prema dobro poznatom Fermijevom paradoksu, nekoliko činjenica ukazuje da je mogućnost vanzemaljskog života izvesna. Broj tzv. suncolikih zvezda u univerzumu je ogroman; njih je milijarde a u znatnom broju su starije od Sunca za oko milijardu godina. Na nekima od njih bi se mogao razviti inteligentan život, a s obzirom na ogromnu razliku u starosti takvih egzoplaneta i Zemlje, pojedine civilizacije sa tih planeta mogle bi biti toliko napredne da su razvile mehanizme za međuzvezdana putovanja. S obzirom da je, prema određenim proračunima, potrebno između 5 i 50 miliona godina da bi tehnološki napredne civilizacije kolonizovale jednu galaksiju, dalo bi se zaključiti da su vanzemaljci već uveliko oko nas, i da smo možda već bili posećeni.

Ali čak i ako su svi ti proračuni valjani, gde su oni?

 

Nakon otkrića radija, Markoni i mnogi drugi naučnici smatrali su da bi upravo radio mogao biti savršeno oruđe za uspostavljanje kontakta sa „Marsovcima“

 

I
ako ovaj paradoks golica ljudska poimanja još otkad ga je formulisao Enriko Fermi 1950. godine, danas postoje izvesna objašnjenja koja nesuglasje između verovatnoće i očevidnosti čine nešto razmuljivijim. Pre svega tu je hipoteza o „retkoj Zemlji“. Prema geologu Piteru Vordu i astrobiologu Donaldu Braunliju, tvorcima ove hipoteze, nastanak života i evolucija biološke kompleksnosti su ekstremno retke pojave, mnogo ređe od onih koje su zastupali protagonisti ideje da gotovo sigurno ima mnogo planeta nalik Zemlji.

Tu su i brojna druga „rešenja“, elegantna ali i donekle zastrašujuća, poput onih da do kontakta ne dolazi jer su druga bića toliko superiorna u odnosu na nas da smo za njih samo beznačajna forma na koju ne obraćaju pažnju, ili da smo jednostavno toliko različiti u svakom pogledu da jedni druge ne možemo čak ni da primetimo.

Teško da se za jedan pokret u naučnom svetu može reći da je izazvao toliko kontroverzi kao što je uspeo SETI, Potraga za vanzemaljskim oblicima života (Search for Extraterestrial Intelligence), a nezanemarljiv broj naučnika smatra ga pseudonaukom. Mnogi mu zameraju i koketiranje sa tzv. ufologijom (pseudonaukom koja se bavi proučavanjem fenomena neidentifikovanih letećih objekata). Pa ipak, suština programa SETI je organizovano praćenje elektromagnetnog zračenja kako bi se uhvatili oni signali za koje se smatra da ih emituju civilizacije sa drugih planeta.

Primordijalni koraci ove potrage potiču još s kraja pretprošlog i prve polovine 20. veka. Tada je u žiži bio Mars, o kojem se znalo neuporedivo manje nego danas, ali s obzirom na njegovu blizinu i sličnost Zemlji, mnogi su bili skoro pa ubeđeni da na Crvenoj planeti postoji inteligentan život. Čak je i Nikola Tesla 1899. godine tvrdio da je u eksperimentalnoj stanici u Kolorado Springsu uočio signal sa Marsa, što se kasnije ispostavilo pogrešnim.

Nakon otkrića radija, Markoni i mnogi drugi naučnici, kao što je lord Kelvin, smatrali su da bi upravo radio mogao biti savršeno oruđe za uspostavljanje kontakta sa „Marsovcima“. Godine 1924, u trenutku kada je Mars bio u opoziciji i najbliži Zemlji u prethodnih 80 godina, u SAD je bio sproveden trodnevni eksperiment (National Radio Scilence Day), tokom kojeg su sve radio stanice svakog sata prekidale program na po pet minuta kako bi se osluškivao signal iz svemira. Radio prijemnik Američke mornaričke opservatorije je dirižablom bio podignut na visinu od 3 kilometra, i podešen na talasnu dužinu od 8 do 9 km. Od svega, čula se samo tišina.

 

U uobičajenoj gomili brojeva, jasno je mogao da pročita nešto što dotad niko nije video: 6EQUJ5

 

B
rojni eksperimenti i programi sporadično su se pokretali i narednih decenija. Astronom Frenk Drejk bio je prvi koji je sproveo jedan zvaničan SETI eksperiment. Nazvan Projekat Ozma, on se odigrao 1960. godine u Nacionalnoj radio-astronomskoj opservatoriji u Zapadnoj Virdžiniji, SAD, sa ciljem da se pomoću međuzvezdanih radio-talasa traže znaci života na planetama oko zvezda Tau Ceti i Epsilon Eridani. Međutim, sve što je Drejk dobio nakon četvoromesečnog osmatranja bio je jedan lažni signal potekao od aviona.

I onda, „Vau“! Nakon što je budžet za finansiranje rada teleskopa „Veliko uvo“ (Big Ear) na Univerzitetu u Ohaju bio drastično smanjen 1972. godine, osmatranja su nastavili volonteri. Jedan od njih, čovek po imenu Džeri Ehman, 15. avgusta 1977. rutinski je pregledavao teleskopske zapise od prethodnih dana. Odnos kvaliteta signala prema šumu obeležavao se ciframa i slovima alfabeta, pri čemu su cifre počevši od 0 označavale dominantnost šumova, dok bi kvalitet signala rastao s približavanjem slovu Z.

U uobičajenoj gomili brojeva, jasno je mogao da pročita nešto što dotad niko nije video: 6EQUJ5. Signal iz svemira. Ehman je crvenom olovkom na izveštaju zaukružio ovaj rezultat i pored dopisao: Wow! Signal je u datoj sekvenci dostigao vrednost 30 (od maksimalnih 36), koja je obeležavala jačinu u odnosu na pozadinski šum. Odmah nakon toga, ali i tokom narednih godina, bezuspešno se pokušavalo ponovo doći do signala. Na 35. godišnjicu signala je poslat uzvratni signal ka mestu njegovog porekla, sazvežđu Strelca, ali do današnjeg dana nije primećen nijedan signal slične jačine, niti je utvrđeno kako je 6EQUJ5 nastao.

Najobimniji i najskuplji poduhvat kada je u pitanju potraga za životom izvan naše planete verovatno je projekat Breakthrough Listen. Pokrenuo ga je pre nekoliko godina ruski investitor i fizičar Jurij Milner sa suprugom Julijom, kao deo naučne inicijative Breakthrough, a čini je nekoliko projekata koji na različite načine ispituju svemir. Cilj projekta, u koji je Milner uložio neverovatnih 100 miliona dolara, jeste da od 2015. do 2025. godine, putem radio teleskopa smeštenih u opservatorijama Green Bank i Parkes u Zapadnoj Virdžiniji i Australiji, prati i prikuplja podatke sa oko milion zvezda i iz sto centara galaksija.

Kako bi se objasnila veličina programa, treba reći da teleskopi projekta Breakthrough Listen za samo jedan dan generišu više podataka nego raniji SETI projekti za čitavu godinu, posmatrajući deset puta veću površinu neba. Avgusta 2017. godine potvrđeno je da je Green Bank uhvatio petnaest signala za koje naučnici smatraju da potiču iz tri milijarde svetlosnih godina udaljene patuljaste galaksije. Poreklo ovih brzih radio prasaka za sada nije razjašnjeno.

 

Samo do 19. septembra 2019. u SAD prijavljena su čak 3393 slučaja NLO, što je više nego cele prethodne godine

 

A
ko je verovati ne tako malom broju ekscentrika, razne vrste kontakta sa vanzemaljcima dešavaju se poprilično često. Samo do 19. septembra 2019. u SAD prijavljena su čak 3393 slučaja NLO, što je više nego cele prethodne godine. Značajan rast prijavljivanja povezuje se sa porastom interesovanja za vojnu bazu američke avijacije Area 51 u Nevadi, koja je već decenijama centar mnogobrojnih teorija zavere.

U julu ove godine na Fejsbuku je organizovan „pretres“ ove lokacije, odnosno događaj Storm Area 51, za koji se zainteresovalo nadrealnih dva i po miliona ljudi. Iako je čitav događaj bio najpre satirični internet meme, Fejsbuk je zvanično oborio stranicu događaja, a snage američke avijacije bile su podigle stepen bezbednosti čitave oblasti. Na sam dan za kad je „pretres“ bio najavljen, 20. septembra, nekoliko desetina najupornijih doista se bilo pojavilo ispred kapija baze, a petoro ljudi je bilo uhapšeno. Ni letelica ni vanzemaljci nisu bili otkriveni.

Čitavu ujdurmu oko vanzemaljaca ove godine zabiberio je i Njujork tajms, plasirajući priču pod naslovom „Vau, šta je to?“, o nekolicini vojnih pilota koji su prijavili da su između leta 2014. i marta 2015. iznad istočne američke obale susretali sa „čudnim objektima oblika čigre koji se kreću suprotno od pravca vetra“.

Navodno najstarija zabeležba koja ima veze sa neidentifikovanim letećim objektima naziva se Papirus Tuli, za koji neki tvrde da datira iz 18. egipatske dinastije, odnosno oko 1480 godina pre nove ere. Priča kaže da je 1933. godine, tokom posete Kairu, u jednoj gradskoj antikvarnici ovaj dokument otkrio direktor egiptološke sekcije Vatikanskog muzeja Alberto Tuli, a dešifrovanje je otkrilo nesvakidašnja zapažanja faraona Tutmosa III o „vatrenom disku neprijatnog mirisa koji je došao sa neba“. Međutim, po svemu sudeći u pitanju je falsifikat.

Kao početak ere „moderne ufologije“ smatra se 24. jun 1947. godine, kada je američki pilot Kenet Arnold, leteći preko planine Rejnir u državi Vašington, primetio „niz od devet svetlećih diskolikih objekata koji su se kretali brzinom od skoro 2000 kilometara na čas“. Sutradan su mediji skovali sada već čuveni pojam „leteći tanjir“, koji se otad ustalio kao najčešća forma NLO u delima popularne kulture, ali i kada su u pitanju anegdotalna svedočenja.

 

S vremenom su razni autori „pojačavali“ Hajnekovu skalu verbalnom komunikacijom, otmicama, smrtnim slučajevima, i na kraju – reprodukcijom kao bliskim susretom sedme vrste

 

S
usreti sa vanzemaljcima klasifikuju se u sedam grupa tzv. Hajnekove skale, nazvane po astronomu i ufologu Džozefu Hajneku. On je u kontroverznoj knjizi bombastičnog naziva NLO iskustvo – naučni uvid definisao tri vrste bliskih susreta sa vanzemaljcima, pri čemu se prvim smatraju vizuelni kontakti, drugim različiti oblici psihofizičkih efekata nepoznatih sila (paraliza, vrućina, čudno ponašanje), a bliski kontakti treće vrste uključuju i uočavanje samih vanzemaljaca. Po ovom imenu je nazvan i dobro poznati Spilbergov film iz 1977, a Hajnek je i sam učestvovao u produkciji kao savetnik.

Budući da su pojedina svedočenja otišla mnogo dalje od ove klasifikacije, s vremenom su razni autori „pojačavali“ Hajnekovu skalu verbalnom komunikacijom, otmicama, smrtnim slučajevima, i na kraju – reprodukcijom kao bliskim susretom sedme vrste.

Ako pak govorimo o našim prostorima, izuzimajući Rtanj kao najmanji zajednički sadržalac gotovo svakog ufološkog spektakla, najupečatljiviji događaj odigrao se 1977. godine. U noći 16. avgusta na letu danas nepostojeće kompanije Pan Adria, na relaciji Zagreb–Beograd–Podgorica, posada aviona Foker 227 je tačno u 1 sat i 40 minuta iznad Sremske Mitrovice primetila neobično crveno blještavo svetlo koje je pratilo avion sve do sletanja u Surčinu.

Kada je let nastavljen za Podgoricu, misteriozno svetlo je nastavilo da im pravi društvo i piloti su navodno kontaktirali kontrolu letenja, koja je hitno poslala četiri vojna aviona MiG 21. Borbeni avioni su se pozabavili ovom situacijom i pojurili svetlo koje se iznenada zaputilo ka Batajnici, a putnički avion je bezbedno nastavio svojom maršrutom. Priča navodno nikad zvanično nije ugledala svetlo dana jer je jedan od vojnih pilota poginuo pa je vojska rešila da zataška slučaj. Budući da se događaj odvio samo dan posle prethodno pomenutog singala Wow! (6EQUJ5), domaćim ufolozima nije bio problem da saberu dva i dva…

Kako kaže čuveni pisac naučne fantastike Artur Klark, „postoje dve mogućnosti: ili smo sami u univerzumu ili nismo. Obe su podjednako zastrašujuće.“

 


Pre nego što odete

Ovaj članak je prvi put objavljen u štampanom izdanju časopisa Odiseja. Časopis izdaje nezavisna izdavačka kuća Horizonti iz Beograda, koja živi od podrške i interesovanja svojih čitalaca. Ukoliko već niste, svoj primerak novog broja Odiseje možete naći na kioscima i u knjižarama širom zemlje (napravili smo i mali vodič da vam pomognemo u potrazi), ali i ako jeste, najbolji način da podržite naš rad i osigurate da Odiseja ostane nezavisan, kritički medij jeste da se pretplatite na naše digitalno izdanje. To košta samo 840 dinara godišnje – a mi vam za tu investiciju garantujemo mnogo kvalitetnog i zanimljivog sadržaja.

Vodič za kupovinu časopisa

Pretplata na digitalno izdanje

Close