Close
Naše i vaše kameno doba

Naše i vaše kameno doba

PROFIL / Dok se u javnosti šire zablude kao što je vinčansko pismo i razne sumanute teorije zavere, Vinča ostaje neverovatno arheološko nalazište – ali ugroženo višegodišnjim, institucionalizovanim nemarom

 

Fotografiše i piše Bojan Džodan

 

Ovaj članak je originalno objavljen u Odiseji #04

N
a naše uverenje da je život nastao u vodi kao da se prirodno nadovezuje priča o nastanku velikih civilizacija u dolinama reka. Dok je Mesopotamija, poznata i kao kolevka civilizacije, nastala u međurečju Tigra i Eufrata, a žilu kucavicu velike egipatske civilizacije predstavlja reka Nil, 1908. godine se ispostavilo da je i Dunav na svom toku kroz teritoriju današnje Srbije doneo na svet jednu od najrazvijenijih neolitskih kultura. Vinčanska kultura, koju je otkrio prvi srpski arheolog Miloje Vasić, uvela je Srbiju na velika vrata u svet arheologije.

Iskopavanja su bila prekinuta za vreme Prvog svetskog rata, ali su posle rata nastavljena između ostalog zahvaljujući interesovanjima iz sveta da se u zemljištu nadomak Beograda pronađu odgovori na pitanja o razvoju evropske civilizacije. Naslage duboke 10 metara čekaju i danas da se bliže upoznamo sa neolitskim čovekom koji je živeo pre 7000 godina. Dok ostajemo zadivljeni neočekivanom kulturom čoveka kamenog doba, dobijamo priliku da se i sami definišemo kroz odnos prema ovom svetskom blagu.

Nalazište Belo brdo udaljeno je od centra Beograda samo 15 kilometara. Kada se isprate skromne oznake koje vode ka velikom nalazištu, put se završava parkingom na obali Dunava koji ostavlja utisak da ste zalutali. Visoke i neugledne stepenice koje se penju uz prokopanu padinu neće vam delovati kao dobrodošlica i ulaz u „kolevku evropske civilizacije“.

 


 

 


 

L
jubazni kustos Dragan Janković svojim entuzijazmom će brzo učiniti da zaboravite da je mali izložbeni prostor zapravo improvizovan od drvene barake u kojoj su nekada bili smešteni istraživači.

„Da li vam je potreban krov nad glavom? Jeste! A da li vam je potrebna jahta? Nije! To može biti samo pohlepna želja“, kaže Janković o Vinči. „Ovaj čovek takve želje nije imao, a sve svoje potrebe znao je kako da zadovolji. Čovek vinčanske kulture je bio tamo gde mi danas još uvek nismo stigli.“

Da li ipak preteruje? Lakše je razumeti njegovo razmišljanje kada se upoznamo sa kulturom vinčanskog čoveka. Osim interesantne priče o načinu na koji su Vinčanci ovladali tehnikom bušenja rupe u kamenu, kako su proizvodili tkanine i ćupove koji po kvalitetu podsećaju na posude starih Rimljana, vinčanske naseobine najbolje se upoznaju posetom oglednom dobru „Radmilovac“.

Poljuprivredni fakultet je na oglednom dobru „Radmilovac“, u saradnji sa arheolozima, rekonstruisao nekoliko vinčanskih kuća. Ove verne replike iznenadile su nas prikazom naselja kakvo bismo zatekli na obali Dunava pre nekoliko hiljada godina. Malterisane kuće sa krovovima na dve vode imale su na prozorima, umesto današnjeg stakla, zategnute tanke životinjske kože koje su propuštale svetlost. Površine kuća od 40–60 kvadratnih metara bile su izdeljene na više prostorija, a centralnu poziciju umesto ognjišta zauzimala je peć. Preko drvene podloge nasipali su mešavinu blata i pleve koja je glačana do stanja u kome je predstavljala udobnu vrstu toplog poda lakog za održavanje. Među pronađenim priborom za jelo izdvaja se onaj posebno ukrašen, kao da je bio namenjen za specijalne prilike, a među upečatljivim figurinama mogu se jasno primetiti one manje sa potpuno uglačanim ivicama koje kao da su bile predviđene za dečiju igru.

 


 

 


 

 


 

F
igurine svojim specifičnim stilom omogućavaju da lako prepoznamo prostiranje vinčanske kulture sa središtem u Vinči preko današnje Bosne i Hercegovina, Severne Makedonije, Rumunije i Bugarske. Središte je bilo u Vinči verovatno zbog njenog položaja na obali Dunava povoljnog za trgovinu. Pretpostavlja se da su upravo razmena dobara i potreba da se označi količina robe u posudama ili vlasništvo nad njom doveli do pojave protopisma koje se sastojalo od jednostavnih znakova urezanih na zidove i poklopce posuda. Ti jednostavni simboli su privukli veliki broj pseudonaučnih interpretacija koje proizvoljnim spekulacijama iz simbola pokušavaju da rekonstruišu pismo.

Doktor Nenad Tasić, profesor arheologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu koji predvodi iskopavanja u Vinči od 1998. godine, objašnjava: „Šta rade ovi koji pričaju o pismu? Oni iz cele te Vinče, koja ima 9,5 metara, uzmu jedan znak sa prvog metra, drugi sa šestog metra, uzmu jedan iz Tartarije, jedan iz Gradišnice, bez obzira na to što je između njih razlika od 500 godina, uzmu tri, četiri ukrasa sa figurine. Sve to stave na isti sto i sakupe 1500 do 2000 znakova. Na taj način je besmisleno govoriti o pismu. Naravno, možemo govoriti o protopismu, ali oni nisu živeli dovoljno dugo da to protopismo postane i pravo pismo.“

Protopismo je, naime, niz simbola koji imaju određena značenja, ali se ne mogu koristiti tako da se promenom redosleda njima zapiše bilo koja proizvoljno izgovorena misao. Iako je protopismo važno kao najava pisma, nema potrebe u njemu čitati više od onoga što piše, a i to što piše verovatno nikada nećemo zapravo biti u stanju da dešifrujemo.

Bez obzira na jasne argumente kao i nedostatak nalaza bilo čega što bi sadržalo duži niz znakova, rasprave u kojima se vinčanski simboli navode čak i kao preteča ćirilice ne prestaju da privlače pažnju lakoverne publike. U toj kakofoniji nekada se propusti primetiti jedno utemeljeno važno i zanimljivo otkriće, a to je činjenica da se vinčanska kultura može pohvaliti najranijom poznatom obradom metala u svetu.

 


 

 


 

 


 

D
atiranja su pokazala da je bakar obrađivan u Belovodama između 5400. i 4800. godine pre nove ere, dok su do sada najstariji obrađeni bakarni uzorci pronađeni u Mesopotamiji između 5200. i 5000. godine pre nove ere. Iako je ova obrada i upotreba metala bila retka, to je bila najava kraja neolita koji je prethodio metalnim dobom, koje će sa sobom doneti potpuno drugačije vrednosti i odnose.

Dok se koplja lome besmislenim pokušajima da se dokaže kako stanovnici današnje Srbije polažu pravo da se nazovu naslednicima prvog pismenog čoveka čija kultura je preteča evropske civilizacije, stanje nalazišta u Vinči je dubuko zaglibljeno u svoje probleme. Iako je površina Belog brda sa svojih 12 ha pod zaštitom države kao kulturno dobro od izuzetnog značaja, na samom nalazištu postoji veliki problem sa divljom gradnjom i čak 16 septičkih jama.

Direktorka Muzeja grada Beograda, kome pripada i arheološko nalazište u Vinči, Jelena Medaković, dočekala nas je u kancelariji sa navodno dobrim vestima, tvrdeći da se svim tim problemima nazire kraj: „U junu 2019. godine Vlada Republike Srbije obrazovala je koordinaciono telo koje za temu ima arheološko nalazište Belo brdo. Planirana su značajna ulaganja koja će omogućiti saniranje klizišta, nastavak istraživanja, regulisanje kanalizacije, izgradnju pristaništa i muzejske zgrade. Prema planovima koji su predviđeni, trebalo bi da za Vinču nastupi jedan potpuno nov period koji će je staviti na noge.“

Šta reći o današnjoj situaciji u kojoj u to zemljište praznimo septičke jame, a pritom se hvalimo kako smo naslednici jedne od najvećih praistorijskih kultura? Osim što kontaminiramo zemljište, kontaminiramo i javni prostor, prosipajući razne besmislene spekulacije zbog kojih je na internetu postalo teško razdvojiti činjenice o Vinči od šarlatanstva. Sve to daje drugačiji smisao rečenici koju kustos Dragan Janković govoreći o Vinči ponavlja više puta: „Čovek vinčanske kulture je bio tamo gde mi danas još uvek nismo stigli.“ To novo doba koje čeka Vinču možda će napokon pokazati da smo dostojni čuvari nasleđa čoveka koji je živeo u kamenom dobu.

 


Pre nego što odete

Ovaj članak je prvi put objavljen u štampanom izdanju časopisa Odiseja. Časopis izdaje nezavisna izdavačka kuća Horizonti iz Beograda, koja živi od podrške i interesovanja svojih čitalaca. Ukoliko već niste, svoj primerak novog broja Odiseje možete naći na kioscima i u knjižarama širom zemlje (napravili smo i mali vodič da vam pomognemo u potrazi), ali i ako jeste, najbolji način da podržite naš rad i osigurate da Odiseja ostane nezavisan, kritički medij jeste da se pretplatite na naše digitalno izdanje. To košta samo 840 dinara godišnje – a mi vam za tu investiciju garantujemo mnogo kvalitetnog i zanimljivog sadržaja.

Vodič za kupovinu časopisa

Pretplata na digitalno izdanje

Close