Krivac za eksploziju teorija zavere nije nikakva „ljudska glupost“, pa ni društvene mreže. Odgovor je mnogo širi od toga
Ovaj članak je prvobitno objavljen na sajtu Peščanik
Ne znam kako bih to drugačije opisao nego: kao požar. Isto se tako šire – neobuzdano, neočekivano i naizgled nasumično – priče koje su do juče bile na samim obodima javne svesti, sumanute teorije zavera, laži i jedna sveopšta, porazna neupućenost, danas, u ovo grozno vreme, ogoljena i gurnuta u prvi plan. Kakav je i gde se nalazi taj svet u kojem virus istovremeno i ne postoji i potiče iz laboratorije, u kojem su epidemiju i izmislili i njome upravljaju vladari iz senke, u kojem je vakcinacija samo paravan za ubrizgavanje čipova, a karantin izgovor da nas ozrače, odnosno da nam tajno, dok niko ne gleda, u komšiluk nasele omražene izbeglice sa Bliskog istoka?
Neko će reći: to su sve društvene mreže. One su samo otkrile nešto što je oduvek bilo tu – ljudi su, jelte, glupi i skloni zabludama, struka je nezainteresovana i odsečena a politika korumpirana; šta očekivati? Međutim, koliko god on bio prirodna reakcija na ovu sveopštu lavinu sumanutih uverenja, ovakav defetizam je i sam zabluda, i to opasna, koju treba po hitnom postupku isterati i pročistiti iz naše kolektivne svesti.
Krivac, drugim rečima, nije nikakva priroda, a ponajmanje ljudska.
Uostalom, i koliko god oni bili u zabludi i zavedeni besmislenim idejama, šta je to toliko loše, makar načelno, u osobinama koje dele mnogi teoretirači zavera, kao što su žeđ za istinom, nepoverenje ili sumnjičavost prema onima koji danas imaju moć?
Jednom prilikom je neki astronom rekao: svaki „ravnozemljaš“ je nekada bio potencijalni naučnik, ali ga je obrazovanje izneverilo. Pre samo par meseci, poznati američki kaskader i ravnozemljaš „Ludi“ Majk Hjuz poginuo je u pokušaju da se lansira iz ručno pravljene rakete, želevši da se uveri svojim očima da li je Zemlja okrugla ili ne – u pitanju je bila jedna besmislena, nepotrebna smrt, ali sa druge strane i ogledalo, mada iskrivljeno, svih žrtava koje su ljudi kroz istoriju podneli u potrazi za saznanjem.
Istu takvu žeđ za istinom dele i antivakcionalni aktivisti, koji, doduše za dubokim nerazumevanjem, ispituju hemijske sastave vakcina, vlasničke strukture farmaceutskih kompanija i „lične ispovesti“ onih koji su vakcinacijom navodno bili nepovratno oštećeni: da nisu u začaranom krugu dezinformacija, neki od njih bi mogli da budu vrsni istraživački novinari, aktivisti ili čak, da se razumemo, zdravstveni inspektori.
Razlog zašto baš sada vidimo eksploziju teorija zavere i nadriznanja nije zato što nam društvene mreže otkrivaju neku dugo sakrivenu istinu o nama samima. Ne, društvene mreže nude samo jednu stvar – tačku ključanja. One su mesto na kojem možete naći zaista bilo kakav socijalni milje, odnosno grupu koja, kakva god bila ideja koja ju je okupila, broji takvu kritičnu masu članova da zabluda može postati jedna kolektivna „istina“ – da se pritajena sramota koju osećamo zbog nepoznavanja neke pojave u potpunosti tranformiše u jedno nepobitno i otvoreno uverenje, u tačku ponosa, u oznaku pripadnosti. U takvoj grupi istomišljenika, predmet sramote pravi potpuni zaokret: teško je zamisliti kakav je osećaj preći taj misaoni prag, ubediti se da su vas godinama lagali i varali gotovo svi, od škole do lekara, institucija i medija, misliti da ste bili toliko glupi da vas je zaveo tamo neki autoritet, odlučiti: nikad više. I što je uverenje više sumanuto, što je taj misaoni prag dalji, to je sramota jača, a sa njom, možda paradoksalno, i uverenje. Za većinu ljudi, taj presudni korak nemoguće je napraviti bez pritiska i podrške grupe: to je celokupni portfelj i domet društvenih mreža. U pitanju je katalizator, a ne krivac.
Valjda zato što je tako temeljna periferija, u Srbiji je neke prave krivce lako prepoznati. Imamo ih među narodnim poslanicima i poslanicama, profesorima, predstavnicima institucija i vlasti, na nivou koji je drugde možda nezamisliv; imamo i paradigmatičnu pojavu, člana kriznog štaba i lekara Branimira Nestorovića, koji je pristao, naizgled sa elanom, da preuzme ulogu ne dvorske lude, jer su dvorske lude služile da izgovaraju istinu u vreme kada je ona bila skupa, već klovna, da ne uvredim ni tu profesiju, ulogu maskote režima koji se jedino i može opisati kao cirkus – ulogu da nam, suprotno plemenitim načelima svoje profesije, umesto skupih istina nudi jeftine laži.
Kao što je klimatske promene prouzrokovao amalgam celokupne svetske nezaustavljive kapitalističke svakodnevice, tako korene ove eksplozije nadriznanja možemo da nađemo u sveopštem neoliberalnom srozavanju uloga društvenih institucija kao što su obrazovanje i mediji
Nije to ništa novo. Jeftine laži već godinama nude i prevaranti-profesori sa Mašinskog fakulteta svojim pričama o HAARP-u, i stručnjaci iz Republičkog hidrometeorološkog zavoda Srbije koji negiraju klimatske promene, i opozicioni političari koje su zanele besmislice o vinčanskoj kulturi, a nešto niže u piramidi odgovornosti i uspešni teniseri koji govore o telepatiji i „sumnjaju“ u vakcinaciju. Zadojeni smo sa svih strana: u takvim uslovima govoriti o nekoj prirodnoj ljudskoj gluposti nije ništa drugo nego elitizam.
Međutim, priča o krivici se ne završava tu. Društvo se, naime, može izboriti sa nadriznanjem ovog tipa: sportisti se malo ismeju pa prihvate kao „ekscentrični“, stručnjaci se ukore ili otpuste, zvaničnici otkriju i izgube kredibilitet, a političari svoje platforme; sve, drugim rečima, završi na margini kolektivne svesti, na smetlištu gde je takvom nadriznanju istorijsko mesto, kao možda neizbežnom naličju naučnog napretka. Nećemo valjda doveka umirati od bolesti za koje postoje vakcine. Ali zašto se to sve ne dešava?
Kada je u pitanju Srbija, te tendencije su se, pokazavši se kao nažalost korisne, odavno uhlebile u širu mašineriju vlasti, gde će sigurno ostati sve dok cirkus bude trajao, ali ne treba biti optimističan i misliti da će sa zajedno sa njom i nestati. Nije, uostalom, uspon nadriznanja počeo sa SNS-om, mada je u tom društvu za sada dostigao vrhunac, i nisu krivac (samo) institucije.
Pomoći će nam jedna analogija. Svojevremeno je, u knjizi Kapitalistički realizam, Mark Fišer pisao o klimatskim promenama: „uzrok eko-katastrofe je jedna bezlična struktura koja, iako je sposobna da proizvodi svakakve posledice, po svojoj prirodi nije subjekat opremljen da snosi odgovornost. Onaj potrebni subjekat – kolektivni – ne postoji, iako ova kriza, kao i sve druge globalne krize sa kojima smo suočeni, zahteva da se on napravi.“
Pravi, konačni uzrok eksplozije opasnog nadriznanja nisu, naime, ni ljudska priroda, ni društvene mreže, pa čak ni pojedine institucije: pravi uzrok je jedan neuhvatljivi, fantomski agens, jedna „nevidljiva ruka“ oslobođena odgovornosti. Kao što je klimatske promene prouzrokovao amalgam celokupne svetske nezaustavljive kapitalističke svakodnevice, tako korene ove eksplozije nadriznanja možemo da nađemo u sveopštem neoliberalnom srozavanju uloga društvenih institucija kao što su obrazovanje i mediji.
Nije u pitanju nikakva zavera, jer zavera zahteva subjekat, svesnog aktera; u pitanju je uzročno-posledični sklop, jedna himera koja, u trci za najvećom mogućom dobiti za najnižu moguću cenu, školstvo pretvara u hronično osiromašen poligon za usvajanje „preduzetničkih kompetencija“, ostavljajući generacije željne znanja da se okreću samoniklim stručnjacima i hohštaplerima koji su, jednako zaglibljeni u istoj močvari, uspešni jedino u prodaji magle. Kako da se „aktivira struka“ kada će u medijima biti dočekana na nož, jer mediji nisu upoznati sa onim najlepšim i najvažnijim osobinama nauke – sumnjom i opreznošću, pa i svešću o svojim nedostacima – već su navikli na brza i efikasna rešenja, glasnu reč, dobre naslove, lake iskaze?
Jednostavno: javni prostor je zatrovan. Zatrovan je onda kada je pretvoren u tržnicu, kada je svako navodno dobio svoju tezgu, kada se prodala priča da je tako jedino fer; u takvom okruženju niko nije odgovoran ni za šta, pa eno ni vlast kad krši i podriva sopstvene mere zaštite od epidemije, a nad posledicama ćemo moći samo da žalimo onda kada, na primer, bude nemoguće sprovesti adekvatnu vakcinaciju. Zato i neće nadriznanje pobediti medijski i obrazovni „alati“ kao što su fact-checking ili promocija nauke, jer problem i nije u nekim tamo ljudima koje treba ispraviti, već u okruženju koje nas sputava. Protiv nadriznanja se, kao i protiv ostalih emanacija neoliberalizma, može boriti samo politikom: kako je rekao Mark Fišer, jedino zamislivo rešenje je kolektivno. Treba nam emancipacija. — ⊗
