Close
O vređanju naučnika i njihovog sindikata

O vređanju naučnika i njihovog sindikata

KOMENTAR / Uvredljiv ton resornog ministarstva pokazuje da je Sindikat nauke na pravom putu

 

Piše Nikola Zdravković

 

Ovaj članak je prvobitno objavljen na portalu Peščanik

O
d svih reakcija koje neki politički poduhvat u Srbiji može da izazove, prvi i najvažniji je – vređanje. Ono dolazi odmah posle ignorisanja, kada o vama ćute i nadležne institucije i bliski mediji. Jednom kada se taj jaz tišine najzad preskoči, najčešće podrškom, brojnošću, vidljivošću, bukom – ukratko, ljudima na ulicama – jednom kada se iznudi reakcija vlasti, vređanje je zapravo odličan rezultat.

Vređanje sa vrha je danas znak da ste na pravom putu; da nadležni nemaju odbranu pa su se okrenuli napadu. Zato Sindikat nauke sa svojom kampanjom „Za dostojanstven rad u nauci“ ne treba da bude uvređen, već ohrabren činjenicom da su ga, nakon protesta naučnih radnika 28. februara i 15. marta u Beogradu, iz nadležnog ministarstva dočekale uvrede (uz očekivane zamene teza).

Treba da budu ne uvređeni, već ohrabreni zato što je, gostujući u Insajder debati, ministar prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Branko Ružić izjavio kako je jedan od razloga kašnjenja projekata Fonda za nauku (što i nije tema aktuelne kampanje) to što „oni koji su aplicirali nisu umeli da popune formulare“, dodajući kako su to „predstavnici vaše naučne zajednice, a ne moje“ (profesoru FPN Đorđu Pavićeviću).

Treba da budu ne uvređeni, već ohrabreni zato što je ministar drugom prilikom, u toku posete Institutu društvenih nauka, rekao da „Sindikat treba da radi u kontinuitetu, a ne sezonski“, i da se „inicijative Sindikata pokreću u predvečerje izbora“, ignorišući kontinuiran, višegodišnji rad Sindikata.

Kampanja „Za dostojanstven rad u nauci“, u kojoj učestvuju istraživači širom zemlje, ima sasvim razuman cilj: traži od države da reši dugogodišnji problem zapošljavanja i plaćanja naučnih radnika. Oni su retki radnici u javnom sektoru kojima stari, i u međuvremenu zvanično ukinuti mehanizam finansiranja onemogućava normalno zaposlenje, već su primorani na privremene ugovore (o mobingu kao posledici već smo pisali u Odiseji).

Zarade naučnih radnika su, sa druge strane, određene evaluacijama koje su i uveliko zastarele, jer su vršene pre više od deset godina, ali i sporne u načelu, jer su se vodile upitnim scijentometrijskim metodama koje i same stvaraju sijaset problema u naučnom radu. Kako navodi Sindikat nauke, ove evaluacije dovode do razlika u primanjima koje mogu biti i preko 60.000 dinara – mesečno, za isti rad istraživača u istim zvanjima. Pa to treba pomnožiti sa brojem meseci u deset proteklih godina.

Sa jedne strane, situacija je bolja nego što je bila godinama: onaj prvi problem privremenog zaposlenja polako se rešava, uvođenjem tzv. institucionalnog finansiranja naučnog rada, i makar na papiru pokretanjem procesa zaposlenja istraživača na period trajanja naučnog zvanja (pet godina). Ali za rešavanje drugog ne postoji politička volja, jer on zahteva neposredno ulaganje oko tri milijarde dinara iz budžeta. Istraživači za sada nastavljaju da budu oštećeni, ali s obzirom da Sindikat nauke nastavlja svoju borbu, ove i buduće izjave iz državnog vrha treba shvatiti ne bukvalno, kao uvrede, već u tom aktuelnom političkom ključu, kao jedno optimistično „samo napred“. Stvari se najzad pomeraju. — ⊗

Close