Projekat Starlink obećava revoluciju u pristupu internetu, ali se iza marketinga kriju mnoge nepoznanice i potencijalni problemi
Uz tradicionalno jaku medijsku kampanju, kompanija SpaceX je u četvrtak 23. maja lansirala prvih 60 satelita projekta Starlink koji, kako navode, predstavlja „novu generaciju satelitske mreže… koja će omogućiti pristupačan i pouzdan pristup brzom internetu“. U konačnoj formi, Starlink će funkcionisati preko „megakonstelacije“ od oko 12.000 ovakvih satelita u Zemljinoj orbiti.
Međutim, medijsku euforiju koja je pratila uspešno lansiranje brzo su „pokvarili“ astronomi – naime, nije poznato kako će tako ogromna količina satelita uticati na izgled noćnog neba. I to po svemu sudeći nije jedini problem.
„Posebnu zabrinutost je izazvao njihov, za astronomske standarde, veliki sjaj“, kaže za Odiseju Igor Smolić sa Instituta za fiziku u Beogradu. Sjaj je kasnije opao kad su sateliti počeli da orijentišu svoje solarne panele, a od Ilona Maska, tehnokratskog vizionara i vlasnika kompanije SpaceX, stiglo je i obaveštenje (u obliku tvita) da će sateliti biti vidljivi isključivo pred svitanje i posle sumraka.
Međutim, to po svemu sudeći nije tačno. „Sateliti generalno jesu najčešće uočljivi na početku i kraju noći, ali zbog čiste geometrije, za nas na umerenim geografskim širinama, a za orbite koje će imati sateliti Starlinka, oni će leti biti vidljivi tokom cele noći“, kaže Smolić. „Povećan broj satelita neće sprečiti astronomska posmatranja, ali će prolasci ovako svetlih satelita kroz vidno polje teleskopa tokom snimanja noćnog neba svakako smetati astronomima. Značajan broj snimaka sa budućeg teleskopa LSST (Large Synoptic Survey Telescope), kao i mnogi drugi teleskopi i projekti koji za cilj imaju konstantno nadgledanje zvezdanog neba, mogli bi biti kontaminirani svetlim tragovima koje će ostavljati Starlink sateliti krećući se u odnosu na zvezdano nebo.“
Smolić dodaje da će satelite „osetiti“ i radio astronomija, osetljiva na različite pozadinske signale iz Zemljinog dvorišta. Mada komunikacijski uređaji emituju signale van opsega koji su rezervisani za radio teleskope, oni emituju i tzv. harmonike, odnosno signale čija je frekvencija umnožak one planirane, a koja po ranijem iskustvu i te kako pravi „buku“ prilikom korišćenja radio teleskopa.
Koliko tačno štetni mogu biti Starlink sateliti teško je predvideti. Po, verovali ili ne, Registru objekata lansiranih u svemir koji vodi Kancelarija za pitanja svemira Ujedinjenih nacija, u orbiti oko naše planete trenutno se nalazi 4987 satelita od kojih je manje od pola zapravo funkcionalno. Po strani to što Zemljina orbita već odavno postaje đubrište isteklih, napuštenih ili propalih satelitskih projekata, Starlink će broj objekata i više nego utrostručiti.
Štaviše, Starlink sateliti leteće na visinama od samo 340, 550 i 1150 kilometara iznad Zemlje, u tzv. niskoj orbiti, što je približno mestima na kojima se nalaze Međunarodna svemirska stanica i teleskop Habl, kao i mnogi drugi istraživački i meteorološki sateliti. Koliko god se Ilon Mask trudio da umanji posledice Starlink satelita po posmatračku astronomiju, istina je da ne zna – zato što to, zapravo, ne zna niko. Nikada ranije nije postojala ovakva koncentracija veštačkih objekata u Zemljinoj orbiti.
Teško da bi neki javni ili državni projekat bio pokrenut pod ovakvim velom tajne i nepoznanice u vezi sa svojim posledicama po Zemljinu orbitu
Potpuno drugačija tema je tzv. svemirsko đubre. Naime, sa gomilanjem satelita u Zemljinoj orbiti raste i verovatnoća njihovih sudara, kojih je do sada bilo četiri. „Ovakvi događaji samo povećavaju broj raspoloživih projektila u orbiti, koji dalje mogu u sudarima pri brzinama od oko 10 kilometara u sekundi da izazovu nove katastrofalne sudare“, kaže Smolić. „Ovako nastaje domino efekat, koji se zove Keslerov sindrom. Keslerov sindrom u konačnici za rezultat daje okruženje u kojem bilo koji novi satelit ima veliku verovatnoću da bude uništen sudarom, tj. efektivno bi zaustavilo korišćenje satelita na način koji to danas poznajemo.“
Region niske Zemljine orbite, u kojem se nalaze Starlink sateliti, najosetljiviji je na ovaj fenomen koji je u široj javnosti popularizovao film Gravitacija.
Sve ove bojazni bile su dobrim delom zanemarene u „hajpu“ prvih medijskih objava pod pritiskom navodne revolucije koju Starlink donosi u pristupačnosti interneta, a pre svega u zapadnom svetonazoru privlačnoj ideji slobodnog interneta u zemljama u kojima je tako nešto nemoguće usled cenzure.
Međutim, Starlink sateliti nisu nešto na šta ćete se nesmetano prikačiti svojim telefonom. Naime, sistem podrazumeva upotrebu terminala, odnosno predajnika na zemlji, u vidu antena prečnika nešto manjeg od metra, a SpaceX je početkom ove godine aplicirao za licencu kako bi proizveo milion takvih terminala potrebnih da bi mreža mogla da funkcioniše. Njihov rad je i dalje dobrim delom poslovna tajna, ali se procenjuje da bi cena jedne antene bila oko 200 do 300 dolara, a koju bi plaćale zainteresovane zajednice, komšiluci, kompanije ili pojedinci. Uz to, postojaće i pretplata, za čiji cenovnik kompanija najavljuje da će biti „kompetitivan“ u odnosu na postojeće usluge.
Drugim rečima, u pitanju je poslovna avantura upitnog javnog značaja i nepoznatih ekoloških posledica. Možda zbog navike iz doba Hladnog rata ili savremenije istorije saradnje Nase, Roskosmosa i drugih nacionalnih svemirskih agencija (npr. na Međunarodnoj svemirskoj stanici), svemirski poduhvati se, za razliku od onih „zemaljskih“, a priori posmatraju kao nešto naše, nešto zajedničko čovečanstvu, čak i kada su u pitanju privatni projekti namenjeni profitu svojih vlasnika i investitora. Teško da bi neki javni ili državni projekat bio pokrenut pod ovakvim velom tajne i nepoznanice u vezi sa svojim posledicama po Zemljinu orbitu.
Da li svemir treba na taj način prepustiti privatnim inicijativama? Uostalom, još nekoliko kompanija je najavilo sopstvene projekte megakonstelacija satelita namenjenih pristupu internetu. U nedostatku kontrole šta se i u kojoj meri šalje u Zemljinu orbitu, ne treba izgubiti iz vida istorijsko iskustvo koje kaže da se, prepuštene same sebi, privatne inicijative prvo okreću ekspanziji, a da se o posledicama brinu tek kasnije, i to ne svojevoljno. Zašto bi svemir onda bio drugačiji? — ⊗
