Suprotno onome što su pisali mediji, u Grčkoj letos nije bio pronađen najstariji poznati zapis Homerovog epa. Ali ovaj artefakt svejedno ima svašta da nam kaže
Neočekivano, u centru pažnje javnosti ovog leta našla se Homerova „Odiseja“. Grčko ministarstvo kulture saopštilo je da su arheolozi u Olimpiji došli do jedinstvenog otkrića našavši do sada najstariji poznati zapis ovog književnog dela.
Međutim, iako atraktivna, ova tvrdnja nije sasvim tačna, barem kada je reč o njenom drugom delu. Čini se da je podatak o „starosti“ prečesto usvojen kao najvažniji reper važnosti nekog otkrića iz antičkog vremena, zanemarujući time ostale faktore koji bi mogli dati neke važne i vitalne informacije o istoriji.
Ono što je neosporno jeste da su blizu ostataka Zevsovog hrama na zapadnom Peloponezu arheolozi otkrili artefakt kojim su zaokružili trogodišnji projekat pod nazivom „Višedimenzionalni prostor Olimpije“. Reč je o glinenoj tablici na kojoj je ispisano trinaest stihova iz četrnaestog pevanja „Odiseje“.
Prema procenama, tekst koji je otkriven uklesan je u trećem veku nove ere, i ovo ga ne čini najstarijim pronađenim zapisom Odiseje. Smatra se da je Odiseja prvi put ispevana sredinom sedmog veka pre nove ere, dakle skoro hiljadu godina ranije, a prvi pronađen zapis koji se danas čuva u Metropoliten muzeju u Njujorku datira čak iz trećeg veka pre nove ere. On je zabeležen na papirusu, a na teritoriji današnje Ukrajine otkriveni su još i stariji zapisi – iz petog veka pre nove ere. Zapravo, postoji više desetina starijih tragova vezanih za Odiseju, ali i za prethodno nastalu Ilijadu. Čak i u samoj Grčkoj, arheolozi su tokom godina pronalazili razne vaze i ostale grnčarske predmete u kojima stoje uklesani Homerovi stihovi.
Homerove poeme poput Ilijade i Odiseje deo su široke usmene tradicije koja se razvijala još vekovima ranije. Nije sa sigurnošću utvrđeno kada je nastao prvi celovit zapis ovih dela, i koliko se razlikovao od početne kompozicije. Ova dela zauzimala su značajno mesto u svetu kulture i zabave stare Grčke, a njih su pamtili i izvodili bardovi na javnim nastupima.
Radi lakšeg izvođenja, oni su u ovoj tradiciji razvili poseban jezik praćen formulama, alatima za pamćenje, koji im je omogućavao neprekidno izvođenje i po nekoliko hiljada stihova. Ove formule je u rečnik proučavanja oralne poezije u prvoj polovini XX veka uveo američki naučnik Milman Pari, a kasnije i njegov učenik Albert Lord. Njih dvojica su svoje zaključke kasnije usmeravali prateći slična pravila u usmenoj tradiciji na području tadašnje Jugoslavije.
Za pronađenu tablicu „Odiseje“ vezuje se nekoliko suptilnih neobičnosti koje je čine jedinstvenom, pre svega u vezi sa njenom strukturom i upotrebom.
Najpre, to je materijal ovog dokumenta. Glinena tabla nije bila uobičajena podloga za pisanje u grčko-rimskom periodu. U to vreme Grčka je prednjačila u masovnoj i relativno jeftinoj proizvodnji papirusa, i to bi se činilo kao mnogo logičniji izbor.
Neki pretpostavljaju da je u pitanju zavetni dar hramu, kao vid molitve za budućnost. Ovo zvuči uverljivo kada se uzme u obzir mesto pronalaska, ali i u ovim slučajevima uglavnom su korišćene druge podloge poput kamena ili nekog ličnog predmeta. Tumači ovog teksta primetili su i da je rukopis krajnje neuredan, ali i da je izbor teksta neobičan, budući da nije od naročitog značaja za samo delo.
Naime, u četrnaestom poglavlju govori se o Odisejevom vernom svinjaru Eumeju koji je kao dete otet i ubrzo prodat Odisejevom ocu, a na stihovima koji su pronađeni stoji kako on za vreme Odisejevog odustva uspeva da bez ičije pomoći da sagradi impresivnu farmu.
Ovo je neke heleniste navelo na zaključak da bi tabla mogla predstavljati nekakvo sredstvo za učenje, jer je Olimpija, dom Olimpijskih igara, bila stecište sportista koji tu vežbali, ali i učili, pa bi ovo mogla zapravo da bude i – nekakva antička školska sveska. — ⊗
