Close
Opadanje i propast našeg društva

Opadanje i propast našeg društva

COVID-19 I ISTORIJA / Može li jedan virus da uništi civilizaciju?

 

Piše Slobodan Bubnjević

 

V
irus je pobedio. Ili, nije? Nakon pola godine putovanja kroz ljudsku populaciju, virus SARS-CoV-2 – neživo, ali opako i nepredviljivo stvorenje poteklo iz porodice običnih prehlada – stigao je u svaki kutak planete, zarazio 13,4 miliona ljudi i prema zvaničnim podacima Svetske zdravstvene organizacije, otkako se pojavio u kineskom gradu Vuhanu do danas odneo je više od 580.000 života. Mada se ove statistike pokazuju sumornijim od onog što su početkom godine prognozirali i okoreli pesimisti (svakako, drastično gore od lakovernih najava da je novi koronavirus bezazleniji od gripa), njegove razorne posledice ne ogledaju se samo u zastrašujućem bilansu smrti.

Nadaleko izvan krcatih odeljenja intenzivne nege, virus je širom sveta izazvao drastične ekonomske lomove, promenio je stil života miliona ljudi i razorio mnoge zajednice, uzdrmao demokratske tekovine i doveo do političkih i društvenih nestabilnosti, protesta i sukoba u mnogim zemljama. Nakon što je fizički putovao avio-linijama, čini se da virus koristi i druga preimućstva savremenog života – aktivno se „širi“ medijskim kanalima i bez zadrške stiže u svaki razgovor, kuću i zajednicu. Mediji i društvene mreže su već mesecima pod njegovom okupacijom i ponekad se čini da u javnom diskursu više ne postoji nijedna druga tema osim Covid-19. U takvoj atmosferi, zagađenoj virusom i fizički i infromaciono, ljude očekivano mori dilema da li ova bolest može dovesti do trajnog opadanja i propasti našeg sveta, posmatrali to pitanje sa krajnjom zabrinutošću ili pak, sa ogorčenjem i čak izvesnim zadovoljstvom. Može li virus da uništi civilizaciju?

 

Mrtvih je bilo toliko da su ležali na ulicama, a „grad je mirisao na smrt“

 

I
storija zaraznih bolesti zaista svedoči o njihovom razornom potencijalu. Sredinom šestog veka, Sredozemlje je pogodila takozvana Justinijanova kuga, bolest koja se smatra za prvi od tri pandemijska talasa buboničke kuge. Biograf vizantijskog cara Justinijana, Prokopije, koji je uz zvaničnu, zabeležio i krajnje kritičnu Tajnu istoriju, piše kako je Carigrad bio teško pogođen ovom, tada misterioznom bolešću – mrtvih je bilo toliko da su ležali na ulicama, a „grad je mirisao na smrt“. Procenjuje se da je oko 40 odsto stanovnika tada najvećeg grada na svetu umrlo tokom epidemije od 541. do 542. godine. Svet ovog doba, vek nakon pada Zapadnog rimskog carstva, bio je u previranjima – mada je Justinijan uspeo da obnovi nekadašenje rimske posede, Vizantija je bila pod pritiskom „varvara“ koji su nadirali i sa istoka i sa zapada. Istovremeno, klimatske promene su smanjile prinose širom Evrope i zavladala je dugoročna ekonomska i tehnološka kriza. Rimska imperija će nastaviti da postoji punih hiljadu godina u Carigradu, ali bez sumnje, izmenjena – u kombinaciji sa ovim nesrećama, Justinijanova kuga je označila kraj antičkog doba i početak perioda koji je dugo smatram „mračnim dobom“.

Kada su, po okončanju srednjeg veka, španski konkistadori stigli u Srednju i Južnu Ameriku sa sobom su među tamošnje stanovništvo doneli i evropske bolesti koje su desetkovale domoroce – smatra se da je epidemija velikih boginja iz 1520. godine odnela čak 56 miliona života i pokosila oko 90 odsto stanovništva u Americi. Ovakve zaraze su, po svemu sudeći, uz klimatske promene, dovele do rušenja civilizacija Inka i Asteka u 16. veku. To je utrlo put osvajačkim pohodima Pizaroa i Korteza (u kojima je učestvovao izuzetno mali broj Evropljanja) i potonjoj kolonizaciji Amerike. Brojne druge epidemije su, takođe, uticale na promene političke istorije – grčki istoričar Tukidid ostavio je belešku o zarazi, verovatno eboli, u 5. veku pre nove ere, koja se danas naziva Atinskom kugom i koja je prethodila porazu Atine od Sparte u Peloponeskim ratovima, dok se takozvana kuga Antonina u Rimu, što su verovatno bile velike boginje, dovodi u vezu sa krajem perioda znanog kao Pax Romana i početkom unutrašnjih nestabilnosti i građanskih ratova.

Da li se ovim, bez sumnje, strašnim epidemijama može objasniti krah velikih imperija? Mada je lista primera duga i upečatljiva, takav zaključak je ipak neutemeljen. Brižljiva analiza svake od ovih pošasti ukazuje da zaraze jesu važan, ali ne i jedini uzrok pada. Zaraze doprinose kraju tek u kombinaciji sa klimatskim promenama, unutrašnjim problemima i spoljnim najezdama. „To nije neki događaj koji stoji sam za sebe, izolovan u shemi ljudskoj razvoja“, piše američki pisac Isak Asimov u prvoj knjizi kultne naučnofantastične serije Zadužbina, koja govori o pokušaju da se sačuva znanje nakon pada Galaktičkog carstva.

 

U istoriji civilizacija, kao u istoriji pojedinaca, detinjstvo je odlučujuće

 

R
ušenje civilizacije i mimo naučne fantastike predstavlja složen istorijski proces. „Njihova je propast bila prirodna i neizbežna posledica neumerene veličine“, kaže britanski istoričar iz 18. veka Edvard Gibon, autor višetomnog remek-dela Opadanje i propast Rimskog carstva, u kome, između ostalog, iznosi i stav da zapravo nije čudno što je rimska imperija propala, nego što je tako dugo trajala. Gibon prepoznaje četiri ključna uzroka rušenja rimske civilizacije: varvari, unutrašnji nemiri, preterana eksploatacija resursa i prirodne nesreće. Jedna savremena kompjuterska analiza više od četrdeset civilizacija koje su davno propale prepoznala je pet razloga za njihov nestanak: rast unutrašnjih nemira ili pretnji od invazije, uništavanje životne sredine i okruženja, prirodne klimatske promene, suviše udaljeni resursi i zavisnost od trgovine, kao i društveni odgovor na takve spoljne pretnje.

„U istoriji civilizacija, kao u istoriji pojedinaca, detinjstvo je odlučujuće“, piše slavni francuski istoričar Žak Le Gof (1924-2014), jedan od najboljih poznavalaca srednjeg veka, ukazujući kako je proces opadanja dug i da zapravo počinje sa osnivanjem imperije. Na ovom tragu, većina autora smatra da civilizacije propadaju zato što prosto – moraju da propadnu.  Nemački istoričar Teodor Momzen (1817–1903) u delu Istorija Rima, za koje je 1902. nagrađen Nobelovom nagradom za književnost, deli razvoj civilizacije na: nastanak, rast, starenje, kolaps i opadanje. Kontroverzni nemački autori i filozof Osvald Špengler (1880–1936) u svojoj knjizi Propast Zapada iz 1918, deli istoriju civilizacije na četiri godišnja doba: proleće, leto jesen i zimu.

Danas je ustaljeno viđenje da civilizacije mogu da završe na dva moguća načina – da budu razorne ili apsorbovane, u zavisnosti od toga kako se menja njihov takozvani kapacitet prilagođavanja. Prvi slučaj podrazumeva da će se mogućnost prilagođavanja smanjiti naglo, usled spoljnih i unutrašnjih nestabilnosti, pa će civilizacija naglo propasti, uz ratove, seobe i dramatično spuštanje nivoa tehnološkog razvoja. Takvi primeri idu od carstva Hetita, preko Rima i Gupta imperije, civilizacije Maja, do kineske dinastije Tang. Sa druge strane, zajednica se može polako prilagoditi i pretopiti u neku novu, veću i dinamičniju kulturu, kao što se dogodilo sa Vizantijom, Starim Egiptom i kulturom Asteka i Inka.

Čitav je splet teorija koje danas to pokušavaju da objasne. Neke se, poput Špenglerovog viđenja, zasnivaju pre svega na unutrašnjoj borbi unutar društva, gde svaka civilizacija razvija imperijalističke želje koje je vode u krah. Britanski istoričar i pobornik teorije društvenih ciklusa Arnold Tojnbi dao je jedno od zanimljivijih tumačenja po kome uske vladajuće elite postaju paraziti sistema koji se potom prirodno ruši iznutra. Američki antropolog Jozef Tainter smatra da ekonomski ili moralni razlozi nisu toliko važni koliko jednu civilizaciju zapravo uništava komunikacija sa „varvarima“, odnosno usvajanje nekih sasvim novih vrednosti i kulture. Autori popularne knjige Zašto narodi propadaju Daron Asemoglu i Džejms A. Robinson koriste nešto složeniji model ekstraktivnih i inkluzivnih institucija, smatrajući da priroda elita, pa tako i institucija, određuje opstanak civilizacije.

 

U godinama nakon Crne smrti, u svim gradovima gde je harala zaraza, dramatično se povećava broj sklopljenih brakova

 

U
loga zaraze u procesu opadanja, pre svega njen stvarni domet, može se ubedljivo sagledati kroz primer Crne smrti, drugog pandemijskog talasa kuge, koji je stigao u Evropu 1348. godine i postao najteža epidemija u istoriji. Mada se procene razlikuju, po mišljenju većine istoričara, ova epidemija kuge odnela je između trećine i polovine stanovništva Evrope za samo nekoliko godina. Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije i američke CDC, kuga je tada širom sveta usmrtila oko 200 miliona ljudi. Kuga je bolest koju izazova bakterija Yersinia pestis, organizam koji živi u buvi Xenopsylla cheopis. Svetom se, inače, pandemijski širila u tri talasa: uz Justinijavovu kugu u 6. veku i Crnu smrt u 14. veku, treći talas se dogodio krajem 19. veka u Kini i Indiji. Crna smrt je stigla „putem svile“ iz Azije. Prema jednom tumačenju, kuga je bila posledica klimatskih promena, a prema drugom, bolest je stigla na zapad nakon što su Mongoli opustošili Kinu i uništili poljoprivredu, pa su nosioci zaraze, pacovi, krenuli u seobu ka oblastima sa više hrane.

„Smatrana je za proždrljivi oblak koji dolazi iz stranog sveta i kreće se iz jedne zemlje u drugu, od obale ka unutrašnjosti, i od jednog grada do drugog, sejući smrt na svome putu“, piše Žan Delimo u slavnom delu Strah na Zapadu o rađanju straha u kasnom srednjem veku, dodajući da je kuga opisivana kao jahač Apokalipse, novi potop, strašni dušmanin ili vrlo često, požar. Kako navodi švedski istoričar Mihail Nurdberg u kultnoj knjizi Dinamični srednji vek, smrtnost sveštenstva je u poređenju sa drugim populacijama najpouzdanije zabeležena i iznosila je 45 odsto, što znači da je kuga ubila skoro svakog drugog sveštenika u Evropi. Bolest je najmanje žrtava odnela među feudalnim plemstvom, gde je umrlo između 23 i 27 odsto vlastele, dok je verovatno najteže bilo pogođeno kmetstvo (koje je i činilo najveći deo populacije), ali zbog manjka evidencije, danas je to vrlo teško pouzdano proceniti.

Međutim, Nurdberg je u srednjevekovnim arhivama pronašao jednu zaista zanimljivu statistiku o epidemijama kuge – u godinama nakon Crne smrti, u svim gradovima gde je harala zaraza, dramatično se povećava broj sklopljenih brakova. Mada je kugu pratila često i glad, kao i druge socijalne posledice, nakon prolaska zaraze natalitet se brzo obnavljao, a kuga je zapravo podmlađivala stanovništvo. Iza epidemije ostaje pustoš, ali se postuno javlja i novi život, a sa njim, novo doba. Inače, manje, sekundarne i lokalne epidemije su sve do 18. veka izbijale doslovno na svakih nekoliko godina, odnoseći povremeno i desetine hiljada žrtava, kao u slučaju Pariza 1450. ili Londona 1665. godine.

Kuga je bila centralni događaj poznog srednjeg veka i bez sumnje je ostavila brojne tragove. Kugu je pratila serija pogroma – osumnjičeni da prenose zarazu, masovno su ubijani Jevreji, Romi, lutalice, stranci, kao i bolesnici. Među nemoćnima, od progona su najviše stradali oboleli od lepre, kojih je bilo mnogo širom kontinenta i koji su smatrani sumnjivim zbog promena na koži. Leprozorijumi su uništeni, a leprozni bolesnici praktično istrebljeni, što je na duži rok umanjilo prisustvo ove bolesti u Evropi. Privremeni manjak radne snage uticao je na preraspodelu moći – plemstvo je izgubilo brojna preimućstva i svet se promenio. „Srednji vek, kome je već kraj, spotiče se o leš“, piše slavni francuski istoričar Žak Le Gof, objašnjavajući kako se menja i odnos prema smrti – apstraktna, srednjevekovna smrt postaje vrlo telesna, a prelaz na drugi svet teško prihvatljiv, nagoveštavajući početak novog doba – humanizma.

Ova postupna transformacija, zapravo, ukazuje na prirodu efekata koji se mogu prepoznati i kod gotovo svih drugih epidemija. Svet se pod udarom zaraze menja, ali priroda te promene zavisi od stanja u kome se nalazi, od raspodele moći i unutrašnjih tenzija. Ishod ovih promena ne vodi obavezno u propast, već u transformaciju – ako epidemija traje dovoljno dugo, postupno će se pojaviti nove snage koje su bolje adaptirane na nove okolnosti.

 

Posebno je ilustrativan podatak Međunarodne organizacije rada da je u drugom kvartalu 2020. izgubljeno čak 305 miliona radnih mesta

 

„D
va su osnovna principa opstanka: naći dovoljno hrane i ne biti pojeden“, piše australijski virusolog, dobitnik Nobelove nagrade, Frenk Makferlejn Bernet (1899–1985), svakako jedan od najuticajnijih mislilaca u medicini prošlog veka. Ugledni naš epidemiolog, dr Zoran Radovanović, upravo prevodom ovog njegovog citata otvara vrlo počunu knjigu Istina o vakcinama koju je objavio u Heliksu, sad već u nekoliko izdanja. Izvorno, Makferlejn ga navodi u knjizi Natural History of Infectious Disease koju je 1971. objavio sa Dejvidom Vajtom, i koristi kao osnovnu logičku alatku pri zaključivanju o epidemijama i njihovoj ulozi u prirodi. U uslovima epidemije, suočena sa situacijom u kome je opstanak ugrožen, svaka jedinka pokušava da se prehrani, a da istovremeno sebe zaštiti od virusa.

Trenutno, sasvim je jasno da je Covid-19 dramatično uzdrmao svetsku ekonomiju. Na raspolaganju su raznolike procene o razmerama krize, a posebno je ilustrativan podatak Međunarodne organizacije rada da je u drugom kvartalu 2020. izgubljeno čak 305 miliona radnih mesta. Neke sektore kao što su turizam, kultura, sport ili transport doslovno je razorio, trajnu štetu pretrpeli su poslovi vezani za javna okupljanja, ali se procenjuje da su najveći udar podneli „neformalno“ zaposleni. Međutim, nakon povlačenja epidemije, pre ili kasnije okončaće se kriza solventnosti koja je, po mišljenju većine progresivnih ekonomista, u korenu trenutne krize koja dovodi do nezaposlenosti – sa ponovnim rastom tražnje, porašće i proizvodnja. No, nema sumnje da će doći i do novih preraspodela bogatstva.

Virus je očigledno doveo i do promena u načinu života kakve se decenijama nisu desile. Zbog toga se menja i tehnološka paradigma, ali prvi udar su podneli društveni odnosi. Za veliki broj ljudi, promene do kojih je došlo zbog socijalnog distanciranja bolne su i nepovratne – iščezla su mnoga prijateljstva, porodice su se našle pod neočekivanim pritiskom, osule su se brojne zajednice koje će se morati iznova obnavljati, a nestale su i navike od kojih su zavisili razni poslovi u javnom prostoru. Uloga države u životu pojedinca se promenila, a mnogi politički sistemi se, po svemu sudeći, polako presvlače u autoritarno ruho. Istovremeno, društveni potresi su učestali – demonstracije uzrokovane, a često i motivisane virusom (kao što je početkom jula bio slučaj u Srbiji), pretvaraju se u masovne pobune i otvorene sukobe. Žestoke borbe na ulicama između građana i vlasti i same su deo šire epidemiološke situacije.

Ove nestabilnosti postaće deo stvarnosti nakon što vakcina bude dostupna i epidemija bude poražena, ali ma kako svet bio drugačiji, to neće biti njegov kraj. Zapravo, to da se svet svakako menja (na bolje ili gore), ali da se ne završava predstavlja pouzdanu pouku iz kratkog putovanja kroz istoriju pređašnjih epidemija. Obazriviji bi, međutim, sačekali sa zaključkom ako ne do kraja civilizacije, onda bar dok se trenutna zaraza završi.

Sve prethodne epidemije su se, naime, okončale, jednako kao i imperije koje su pogodile. „Biće to vrhunac  drame koja je započela pre mnogo vekova. Govorim, gospodo, o opadanju i padu Carstva“, kaže Asimov u Zadužbini.

Close