Pre dve i po hiljade godina u Indiji, čovek o kom ne znamo gotovo ništa napisao je knjigu bez imena. Taj čin promeniće istoriju jezika
Ovaj tekst je prvi put objavljen u Kulturnom dodatku Politike
Zvali su ga Panini. Ne zna se ni gde je bio rođen, ni u kojem veku je živeo, ni sa kojim misliocima je učio, mada se mrvice tragova mogu naći u spisima koje je ostavio. Oni koji se bave njegovim životom pretpostavljaju da je rođen u blizini gradića po imenu Atok, u današnjem Pakistanu, između trećeg i sedmog veka pre nove ere. Od njegovih mentora, koje povremeno spominje, ostala su samo imena, a njihov rad je, nakon njegovog, zaboravljen.
Pisao je na sanskritu, na koji je uticao takvom silinom da se sanskrit deli na onaj pre Paninija (tzv. vedski) i na onaj posle njega (tzv. klasični). Kada su ga otkrili i čitali rani evropski orijentalisti i filozofi, bili su zapanjeni dubinom i složenošću njegove teorije, a krajem prošlog veka, na jednom gostovanju u Kolkati, i sam Noam Čomski je izjavio: „prva generativna gramatika u modernom smislu bila je Paninijeva“.
Međutim, kada biste pokušali samo da pročitate njegovu bezimenu knjigu, koja je u međuvremenu postala poznata kao Aštadjaji („Osam poglavlja“), pomislili biste da ste opet naleteli na nekog ezoteričnog autora iz davnina – jednog od onih čije su reči, jednom kada je njegova ezoterična tradicija umrla, postale besmislice, nerazumljive budućim naraštajima. Aštadjaji čine nizovi i nizovi slova, slogova i izraza, poređanih u stihove, odnosno sutre, naizgled bez ikakvog objašnjenja, redosleda ili značenja.
Ali Aštadjaji nije ni osmišljena tako da se tek tako prosto pročita.
Kako bismo razumeli Paninija, pomerimo se još malo u prošlost, još samo hiljadu godina, u polovinu drugog milenijuma pre nove ere, u vreme mikenske kulture i osamnaeste dinastije starog Egipta. Na teritorijama današnje severozapadne Indije javljaju se prvi stihovi onoga što tamošnji narod naziva znanjem, a što se na njihovom jeziku, sanskritu, kaže veda.
Ako su Jevreji, hrišćani i muslimani „narodi knjige“, jer njihove religije nastaju uz Toru, Bibliju i Koran, u staroj Indiji su živeli „narodi stiha“, jer se vede (znanja), nisu zapisivale, već recitovale, i prenosile sa kolena na koleno. Koliko znamo, prva tamošnja pisma se neće pojaviti još hiljadu godina.
U takvim okolnostima, bez pisane reči, čuvanje pravog, svetog značenja veda postaje zadatak varljivog ljudskog sećanja. Dijalekti sanskrita se menjaju, a učeni ljudi, oni čiji je zadatak da napamet nauče celokupni korpus svetih stihova, razvijaju razna pomagala kako bi ih lakše zapamtili: skraćuju reči i iskaze, pamte analogije i ponavljanja glasova, paze na intonaciju, dele reči na slogove, rečenice na njihove elemente…
Dešava se nešto što nama danas možda zvuči prirodno i očekivano, ali što je onda bilo nemerljivo otkriće. Otkrivaju obrasce. Mi danas znamo da svi jezici sadrže relativno mali broj pravila na osnovu kojih se generiše svaki zamislivi sadržaj, ali ljudima koji su tada prenosili vede to je bila tajna, sveta, jedinstvena osobina sanskrita. Osobina koja je zahtevala da bude istražena.
Od svih disciplina koje su nikle oko veda, vremenom se ustalilo njih šest, starih nauka koje su nazivali vedange, „udovi veda“. Čine ih, u njihovim grubim savremenim ekvivalentima, fonetika (šikša), prozodija (čandas), gramatika (vjakarana), etimologija (nirukta), astrologija (đotiš), kao i vedanga koja se bavi usklađivanjem vedskih rituala (zvana kalpa). Kao što vidite, četiri od šest vedskih disciplina bavile su se rečima i sklopom verskih stihova. Staroindijski mistici i istraživači bili su, zapravo, pre svega filolozi i lingvisti. I u takvom svetu se rodio najveći među njima, Panini.
Sasvim je moguće da je Panini svoju knjigu, u postupku koji danas zvuči nečuveno, „napisao“ u sopstvenoj glavi i recitovao, i da se prenosila usmenim putem sve do prvih vekova nove ere, kada se zna da je bila zapisana u devanagariju
Nije poznato da li je Panini zapravo „napisao“ Aštadjaji u bukvalnom smislu te reči, pa čak ni da li je, u njegovo vreme, uopšte postojalo pismo na kojem ju je mogao napisati. U odnosu na druge antičke civilizacije, u staroj Indiji nije postojala jaka tradicija uklesavanja reči u kamen – kako i bi, uostalom, kada su najsvetije reči bile pamćene i recitovane, i izučavane u svojoj govornoj formi? Sasvim je moguće da je Panini svoju knjigu, u postupku koji danas zvuči nečuveno, „napisao“ u sopstvenoj glavi i recitovao, i da se prenosila usmenim putem sve do prvih vekova nove ere, kada se zna da je bila zapisana u devanagariju (pismu savremenog hindua), i u drugim pismima koja su se u to doba počela pojavljivati na indijskom potkontinentu.
Aštadjaji nema ime osim ovog nametnutog, nema uvod, pojašnjenja niti reference. Čini je tačno 3959 sutri, odnosno stihova, od kojih su neke opisne, koje navode vrste glasova, slogova i reči u sanskritu, a neke su pravila, ali ne pravopisna, već generativna: navode mehanizme uz pomoć kojih se glasovi spajaju u slogove, slogovi u reči, reči u rečenice, a rečenice u svoje skraćene forme, prilagođene lakšem učenju, razumevanju i pamćenju. I, u potezu koji će čuditi i inspirisati čitaoce kroz milenijume, studija je napisana uz pomoć metode koju sama pokušava da uspostavi. Drugim rečima, u potpunosti je samoreferentna. Svako „čitanje“ je time usvajanje njenih pravila.
Ljudski jezik je neobična pojava. Koristimo ga već hiljadama godina – uz pomoć njega izmišljamo pojmove, dajemo oznake stvarima koje ne možemo da vidimo, pa ni da osetimo, stvaramo poeziju, priče i zakone, brinemo o lepoti izraza, ili o njegovoj jasnoći, i koristimo ga kako bi probali da dotaknemo onostrano, sasvim nesvesni njegove pomalo grube, ali elegantne strukture koja to sve omogućava, a koju smo, opipavajući u mraku i vođeni nekim biološkim imperativom, sami stvorili. Kao da svako ima svoju nišu i svoj prozor u velikoj zajedničkoj kući, a da niko ne zna da ona ima čvrste i stabilne temelje koji celu konstrukciju drže uspravno.
Kada je pisao Aštadjaji, Panini je pokušao da se izmesti iz svoje niše, da pokuša da napiše studiju odozdo, odnosno, da pronađe podrum i odande načini nacrt kuće. Njegove sutre su se učile napamet, ali uz verbalne napomene koje su se prenosile i pamtile, a bez kojih je razumevanje bilo nemoguće. Kasnije, te napomene su postale pisani komentari. Danas aktuelna izdanja Paninijeve studije čine iste one sutre, njih tačno 3959, ali zajedno sa hiljadama i hiljadama strana tumačenja i objašnjenja.
Stručnjaci kažu da, jednom kada uspete da sve to usvojite, vi zapravo znate sve što ima da se zna kada je u pitanju sanskrit. Naučili ste jezik „odozdo“. — ⊗
