Close
Pregled

Pregled

Odiseja #04 / Kratke priče iz sveta domaće politike, nauke i pseudonauke, i bajke iz Silicijumske doline

 

VAZDUH

 

Ko je kriv za zagađenje?

Mada Agencija za zaštitu životne sredine nije objavila godišnji izveštaj o kvalitetu vazduha u Srbiji od 2018. godine, na osnovu ranijih istraživanja pokazalo se da, kada je u pitanju tzv. čestično zagađenje, koje je u gradovima kao što su Beograd, Kragujevac, Novi Pazar i Valjevo najozbiljniji problem, najveći krivac su – individualna ložišta. Kućno grejanje krivac je, kaže Agencija, za 59 odsto emisije čestica PM10 i čak 78 odsto emisije čestica PM2,5.

Međutim, ove brojke nam ne govore mnogo. Naime, u „individualna ložišta“ se u izveštajima ubrajaju i sve toplane čija je snaga manja od 50 MW. Takvih toplana u javnom vlasništvu ima u mnogim gradovima u Srbiji, uključujući i Beograd, Kragujevac i Novi Pazar, koji spadaju u najzagađenije gradove u Srbiji. Zašto su u istraživanju kućna ložišta spojena sa malim toplanama nije poznato, ali rezultat su mutne brojke. Mada su krivci svakako i toplane i kućno loženje, ako se preko potreban izveštaj bude radio ponovo, ovaj pokazatelj bi se morao promeniti kako bi se dobilo realno stanje na terenu.

 


BROJKE

 

Milion stabala, koliko je to?

Verovali ili ne, Beograd, često među najzagađenijim metropolama u svetu po kvalitetu vazduha, želi da postane „zelena prestonica Evrope“ 2022. godine.

Kao deo kampanje, gradski menadžer Goran Vesić sve češće spominje inicijativu da Beograd u narednih pet godina zasadi milion novih stabala. Koliko je to zapravo?

  • 1.000.000 stabala u pet godina / 5 godina = 200.000 stabala godišnje
  • 200.000 stabala godišnje / 365 dana u godini = 548 stabala svakog dana (i vikendima i praznicima)
  • 548 stabala dnevno / 24 sata u danu = 20 stabala zasađenih svakog sata (i danju i noću)

Naravno, ne možete saditi neprekidno, kao pokretna traka, niti u gluvo doba noći, pa ćemo pretpostaviti da gradski menadžer planira da se sadnja vrši samo u radnom vremenu. Onda nam se računica menja:

  • 200.000 stabala godišnje / u proseku približno 2100 radnih sati godišnje = 95 stabala na sat

Eto realnog proračuna: ako JKP „Gradsko zelenilo – Beograd“ počne odmah, ne staje ni u jednom trenutku, i svakog radnog sata u narednih pet godina uspe da zasadi 95 stabala na bilo kakvim površinama u Beogradu, za pet godina će vizija gradskog menadžera biti ostvarena.

Ali koliko će prostora zauzeti milion novih stabala? To je nemoguće izračunati, ali možemo dati vrlo grubu procenu: istraživanja kažu da jedno drvo u gradu u proseku zauzima između 10 i 80 kvadratnih metara, u zavisnosti od vrste, veličine i korena. Kako se ne bismo zamajavali srednjim vrednostima, uradićemo sledeće:

  • 1.000.000 stabala X 10, odnosno 80 m2 = između 10.000.000 i 80.000.000 m2 prostora za nova stabla (između 1000 i 8000 hektara)
  • poređenja radi, celokupna urbana zona Beograda prostire se na 36.000 hektara

Ukratko, potrebno je da JKP „Gradsko zelenilo – Beograd“, u administrativnim granicama grada, sadeći 100 stabala svakog dana u narednih pet godina, drvećem pokrije prostor (pod uslovom da na njemu već nije nešto izgrađeno, da nije asfaltiran, zaštićen, prodat, namenjen, pošumljen ili prosto nepogodan) površine koja odgovara, na primer, ukupnoj površini opština Vračar, Stari grad, Savski venac i Zvezdara (što je oko 5500 hektara).

Pre će biti nešto drugo: da plan „milion stabala u Beogradu“ podrazumeva masovnu sadnju drveća negde u nenaseljenom području u okviru gradske administrativne granice. Ako se to ispostavi kao rešenje, onda celokupni projekat treba nazvati pravim imenom: ne poduhvatom koji će život (i vazduh) u srpskoj prestonici učiniti zdravijim, već marketinškim potezom kojim se plasira „ozelenjavanje“, ali samo ako ono ne ugrožava skupoceno građevinsko zemljište u gradskom jezgru.

 


FANTAZIJE SILICIJUMSKE DOLINE

 

Ako niste znali, centar sveta nalazi se u okolini San Franciska, na potezu od San Hozea na jugoistoku do Redvud Sitija na severozapadu, područje površine 50 puta 10 kilometara palmi, vila i impozantnih kompanijskih sedišta: Silicijumska dolina. Investicije se tamo mere u desetinama milijardi dolara godišnje, startap kompanije prate moto od milošte nazvan GBF (get big fast, to jest „brzo postani ogroman“), a ljudi se dele na dve grupe: one koji bi da pokrenu novi Fejsbuk ili Gugl i one sa novcem koji finansiraju ove prve.

Prenosimo tri bajke iz ovog magičnog sveta.

 

Bajka broj jedan: Uber

Evo jedne činjenice: u dva poslednja kvartala 2019. godine kompanija Uber zabeležila je neverovatan rast – naime, u tom periodu izgubila je „samo“ 3,5 milijardi dolara. Niste pogrešno pročitali: gubici od 3,5 milijardi dolara jesu zapravo ogroman uspeh za Uber, zato što je ova ride-sharing kompanija samo u kvartalu pre toga zabeležila više od 5 milijardi dolara gubitaka.

Ovakav „uspeh“ bio je ispraćen i prognozom: ako nastavi ovim tempom, Uber će postati profitabilna firma čak i pre planirane 2021. godine.

S obzirom na to da Uber funkcioniše po današnjem modelu od 2012. godine, trebaće mu samo devet godina da postane profitabilan: zamislite, samo devet godina investicija koje se mere u milijardama, samo devet godina neodrživo niskih cena koje istiskuju konkurenciju, i samo devet godina borbe sa državama širom sveta kako bi dokazali da nisu nelegalni biznis, i kompanija Uber će konačno dokazati da je ona zapravo budućnost privatnog transporta, a da je taksi stvar prošlosti.

Zaboravili smo, doduše, jednu napomenu: „profitabilnost“ ovde ne znači ono što mislimo da znači. Uber zapravo neće zarađivati novac, već će 2021. godine dostići ono što se u SAD zove EBITDA profitabilnost. To znači: profitabilnost ako se ne uključe po svemu sudeći nevažni rashodi kao što su kamate, porezi i amortizacija. Naime, kad živite od investicija, za vas prosto ne važe ista pravila kao za obične smrtnike.

 


 

Teslin Cybertruck u Lego varijanti / FOTO: BrickinNick
Bajka broj dva: Tesla

Gledajući stanje na terenu, električni automobili ne deluju kao upotrebljiva stvar: cene Teslinih automobila još uvek su blizu brojke od 100.000 evra, u velikom delu sveta ne mogu se voziti jer nemate gde da ih napunite, a čak i u tehnološki naprednim sredinama kao što je severna Kalifornija nema dovoljno stanica za punjenje baterija, pa vozači i entuzijasti Tesla automobila kažu da osećaju „anksioznost destinacije“: ne znaju da li će moći da stignu tamo gde krenu.

I pored tih problema, i pored činjenice da Tesla danas uspeva da proizvede nešto više od 300.000 automobila svake godine, što je neupadljivo u industriji koju predvode Folksvagen i Tojota (svaka sa više od 10 miliona vozila godišnje), ova kompanija je krajem 2019. godine postala drugi najvredniji proizvođač automobila na svetu, kada je tzv. tržišna kapitalizacija kompanije (vrednost svih akcija u prodaji) prešla brojku od 100 milijardi dolara.

Kako to? Vrlo jednostavno – u Silicijumskoj dolini se, za razliku od većeg dela sveta, ne gleda „stanje na terenu“. Ono što se tamo vrednuje je budućnost. Pošto niko zapravo ne zna kakva je budućnost, ono što nam ostaje je vizija, a vizija je nešto što se prodaje kao i bilo šta drugo.

A kompanija Tesla je šampion u vizijama. Jedan od planova za buduće prihode – jedan od pokazatelja ovako neverovatnog poverenja investitora – posebno je bizaran. Naime, kako kaže CEO kompanije Ilon Mask, Tesla će razviti navodno profitabilnu uslugu iznajmljivanja samovozećih električnih automobila.

Na papiru, vrlo je prosto: u budućnosti će vlasnici Teslinih samovozećih električnih automobila moći da iznajmljuju svoja vozila kada ih ne koriste, kao neke robo-taksije, koje će korisnici naručivati kao što danas naručuju Uber, a prihode će deliti vlasnici i kompanija Tesla.

Ali kako, kada je tehnologija samovozećih automobila veoma nesigurna i daleko od komercijalne upotrebe (ako ikada bude zapravo raširena), kada ni ovih „običnih“ električnih automobila nema dovoljno za ovakvu uslužnu industriju, kada nema ni infrastrukture za njihovo punjenje? Najzad, da li će zaista vlasnici skupocenih Teslinih modela uopšte želeti da ustupaju svoja vozila, i to bez nadzora, nepoznatim licima za neku relativno malu naknadu?

Sve je to, izgleda, nebitno: zato mi „bez vizije“ brojimo dinare, a Ilon Mask stotine miliona dolara u godišnjim bonusima.

 

Bajka broj tri: WeWork

Da li ste čuli za WeWork, revolucionarnu kompaniju iz Njujorka kojoj je sudbina da transformiše način na koji živimo i radimo?

Nažalost, ova bajka nema srećan kraj. WeWork je u septembru 2019. godine odlučio da odloži svoj izlazak na berzu, jer se ispostavilo da čak ni silicijumski investitori ne mogu da zamisle način na koji bi ona mogla da postane unosna.

U čemu je problem? Zvučala je kao pun pogodak: revolucionarna usluga, transformativna vizija, harizmatični CEO. Naime, nudili su visokotehnološki prostor za startap firme i zainteresovane pojedince, infrastrukturu od brzog interneta do uvek dostupnog alkohola, dizajn i usluge osmišljene tako da firmama omoguće nesmetan i opušten rad. Umrežavanje, odmor i rekreacija, komplementarni softver i, govorili su, jedan potpuno nov koncept rada – i života. WeWork je početkom 2019. preimenovan u The We Company.

Uz milijarde dolara investicija, kupovali su poslovni prostor širom sveta, uređivali ih, brendirali, ugošćavali mlade preduzetnike, rasli vrtoglavo, planirali trijumfalan izlazak na berzu – i onda potop.

Naime, investitori su, gledajući portfolio kompanije, shvatili nešto: iza sveg tog marketinškog rečnika krila se najobičnija firma za iznajmljivanje poslovnog prostora. Samo što je WeWork posebno skup i neisplativ način da se izdaje poslovni prostor.

Nakon debakla na berzi, WeWork je morao da otpusti na hiljade radnika, CEO Adam Nojman dao je ostavku na mestu šefa firme (zamenio ga je stručnjak za nekretnine), a Nojman je, kako bi pristao na ostavku, sa investitorima dogovorio da zadrži deo vlasništva nad firmom i da ostane uposlen kao spoljni savetnik. Kažu da će, od trenutka kada je podneo ostavku, za razliku od radnika koji su ostali bez posla, od gotovo propale firme dobiti ukupno 1,7 milijardi dolara.

 


SMRTONOSNO ISTRAŽIVANJE

 

Pogibija jednog ravnozemljaša

Američki vozač i kaskader Majk Hjuz poginuo je 23. februara 2020. kada se njegova ručno napravljena raketa, kojom je želeo da se otisne u atmosferske visine i sam se uveri da li je Zemlja ravna ploča ili ne, obrušila u kalifornijskoj pustinji. Kako kažu očevici, raketa je po poletanju zakačila metalnu rampu uz pomoć koje se Hjuz popeo, što je skrenulo njenu putanju i pocepalo padobran.

Lako je reći da su ovakve pogibije u ručnoj radinosti stvar prošlosti, i da je Hjuzova smrt nepotrebna ili besmislena – ali on je poginuo u činu apsolutnog skepticizma, vođen sumanutim ravnozemljaškim pokretom, ali i sa donekle konzistentnim filozofskim stanovištem ekstremnog empirizma: nije želeo da poveruje dok ne vidi sopstvenim očima.

Mada se njegova raketa obrušila daleko pre nego što je dostigla planiranu visinu, svejedno se nadamo da je u svojim poslednjim trenucima Majk Hjuz video ono što ga je koštalo života: da je Zemlja zaista okrugla.

 


ASTRONOMIJA

 

Spicerov poslednji pozdrav

U četvrtak 30. januara u 23.30 sati po ovdašnjem vremenu, nakon 16 godina vrednog rada, NASA je ugasila svemirski teleskop Spicer (Spitzer). Spicer je bio naš glavni infracrveni durbin, kao što se Habl služi vidljivim spektrom. Istraživao je, između ostalog, sastav međuzvezdane prašine, evoluciju udaljenih galaksija, pa čak i atmosfere egzoplaneta.

Pošto su infracrvena posmatranja osetljiva na efekte Zemljine atmosfere, Spicer uopšte nije bio u orbiti naše planete, već je kružio u širokoj orbiti oko Sunca – a to će sada, ugašen, i nastaviti, postepeno lutajući sve dalje od male plave tačke sa koje je lansiran 2003. godine. U sećanju na Spicer pogledajte Nasin izbor njegovih najupečatljivijih slika.

 


 

FOTO: NASA

PIONIRKE

 

Ketrin Džonson (1918–2020)

Možda ste prvi put čuli za nju kao glavnu junakinju filma Hidden Figures – mlada i talentovana matematičarka čije su računice omogućile put na Mesec. Pionirka informatike, jedan od poslednjih ljudskih „kompjutera“ (pre nego što je ta reč postala termin za mašinu), prva crnkinja koja je ikada radila za Nasu, poreklom iz ruralne Zapadne Virdžinije, umrla je 24. februara 2020. u 101. godini života.

Probijajući se kroz rasnu segregaciju Amerike sredinom dvadesetog veka, i od 1953. do 1986. godine radeći za Nasu, postala je ikona predanosti i preciznosti u radu, čak i dugo nakon što su njene ručne kalkulacije trajektorija svemirskih letova zamenili računari. Priča kaže da je, kada je Nasa prvi put iskoristila mašinsko računanje za potrebe orbitalnog putovanja Džona Glena, on odbio da poleti dok Ketrin Džonson lično ne proveri brojke koje je kompjuter dao.

Naravno, s vremenom je sasvim opravdano dobila mnoge zvanične zasluge, ali njena priča – uključujući i to što je uspela da izdejstvuje da bude prva žena čije se ime najzad našlo na nekom Nasinom izveštaju – nije samo priča o uspehu. Kao što nije nijedna priča o pionirkama. Njen su život obeležile prepreke protiv kojih se žene bore i danas, i zato ćemo je, mada se ostvarila zahvaljujući talentu i marljivosti, pamtiti pre svega po borbama koje je vodila a iz kojih je redom i bez izuzetka izlazila kao pobednik.

 


PREPORUKA

 

Adolescencija – šansa, romansa i psihopatologija
autor: Vojislav Ćurčić
izdavač: Dereta, 2019


 

M
ada se često u javnosti i medijima susrećemo sa tumačenjima i komentarima ponašanja adolescenata, u domaćem izdavaštvu još uvek su retkost publikacije stručanjaka koji se bave ovim periodom života. Neuropsihijatar dr Vojislav Ćurčić objavio je više takvih knjiga, a nedavno je objavljen i zbornik radova Adolescencija – šansa, romansa i psihopatologija čiji je on priređivač. Autori ovih tekstova su psihijatri, psiholozi, psihoterapeuti i drugi koji se u svom radu susreću pre svega sa problemima koje adolescencija sa sobom nosi. Čak i problemi poput depresije ili zavisnosti, koji se javljaju i u drugim životnim dobima, u ovom uzrastu mogu imati drugačije uzroke i posledice. U tekstovima se upozorava na specifičnost perioda sazrevanja, pa se lako može zaključiti da se pristup adolescentima pri pružanju stručne pomoći razlikuje u odnosu na pomoć deci ili odraslima. Ovaj zbornik okuplja domaće stručnjake koji se u svom istraživačkom i praktičnom radu okreću upravo njima, pa tako može biti koristan vodič za roditelje, nastavnike ili same adolescente kome mogu da se obrate kada se određeni problem javi. Osim toga, Adolescencija može biti korisno štivo za svakoga ko je posvećen radu sa mladima ili ima u svom okruženju nekoga ko se nalazi u ovom životnom dobu, koje pored svih lepota sa sobom nosi i određene teškoće. (J.N.)

 


Pre nego što odete

Ovaj članak je prvi put objavljen u štampanom izdanju časopisa Odiseja. Časopis izdaje nezavisna izdavačka kuća Horizonti iz Beograda, koja živi od podrške i interesovanja svojih čitalaca. Ukoliko već niste, svoj primerak novog broja Odiseje možete naći na kioscima i u knjižarama širom zemlje (napravili smo i mali vodič da vam pomognemo u potrazi), ali i ako jeste, najbolji način da podržite naš rad i osigurate da Odiseja ostane nezavisan, kritički medij jeste da se pretplatite na naše digitalno izdanje. To košta samo 840 dinara godišnje – a mi vam za tu investiciju garantujemo mnogo kvalitetnog i zanimljivog sadržaja.

Vodič za kupovinu časopisa

Pretplata na digitalno izdanje

Close