Close
Priče o neuspehu: Nemačka

Priče o neuspehu: Nemačka

COVID-19 PROFIL / I pored hvalospeva koji se mogu čitati u gotovo svim značajnijim medijima, nemačko iskustvo sa Covid-19 teško se može nazvati uspehom. Kako je zakazala jedna od najbogatijih zemalja sveta?

 

Piše Nikola Zdravković

 

U
pitanju je zemlja u kojoj su usavršeni Covid-19 testovi, koja nudi možda i najdetaljnije epidemiološke podatke na svetu, u realnom vremenu, koja od početka epidemije do danas poseduje višak bolničkih kreveta za intenzivnu negu… U poređenju sa zemljama kao što su SAD ili Velika Britanija, kako Nemačka može biti priča o neuspehu?

Ali upravo je u tome stvar. Vreme je da preispitamo taj instinkt koji nas tera da društvene okolnosti poredimo samo sa najbogatijim zemljama – kao što su SAD i Velika Britanija – koje su se u svojim odgovorima na pandemiju pokazale katastrofalno, nesposobno i oholo, cenu čega već mesecima plaćaju na desetine, pa i stotine hiljada mrtvih.

Drugim rečima, procenjivati uspeh neke zemlje u borbi protiv Covid-19 poredeći je sa SAD ili Velikom Britanijom nalik je procenjivati „ekonomski uspeh“ u odnosu na Centralnoafričku republiku ili Burundi – zemlje koje se, po mnogim procenama BNP po broju stanovnika, ekonomski nalaze na svetskom začelju.

Kako, onda, proceniti realnost epidemije Covid-19 u Nemačkoj? Zaključno sa 21. julom, Nemačka je zabeležila preko 200.000 slučajeva zaraze SARS-Cov-2, i 9099 smrtnih slučajeva uzrokovanih infekcijom. Svetski mediji se već mesecima utrkuju da objasne ovaj navodni uspeh. Citira se tehnološka i organizaciona sprema nemačkog zdravstvenog sistema, broj bolničkih kreveta, ogroman opseg testiranja. Kao što je Vijetnamu u održavanju brojke umrlih na nuli „pomogla“ relativna mladost populacije, tako se pretpostavlja da je u Nemačkoj pomogla decentralizovana politička uprava (pa su savezne države same mogle da reaguju na konkretna žarišta), ali i određene društvene okolnosti, kao što je relativno mala prosečna veličina domaćinstava, što je moglo uticati na smanjeno „kućno“ prenošenje zaraze na starije, rizičnije članove.

Međutim, sve ove ocene uzimaju jednu stvar zdravo za gotovo: s obzirom da Nemačka (u početku) nije uvela mere zaštite… Zašto bismo ovu činjenicu posmatrali neutralno?

 

Gotovo svi državni zvaničnici, na čelu sa ministrom zdravlja Jensom Španom, nedeljama su umanjivali značaj epidemije i govorili protiv zatvaranja uslužnih radnji i škola, kao i državnih granica

 

M
ada su prvi slučajevi zaraze bili zabeleženi još krajem januara, zvanične brojke kažu da je 1. marta u Nemačkoj bilo potvrđeno 130 inficiranih ljudi. Kako se testiranje intenziviralo, postalo je očigledno da broj zaraženih raste eksponencijalno, i već 8. marta on prelazi brojku od 1000. Međutim, gotovo svi državni zvaničnici, na čelu sa ministrom zdravlja Jensom Španom, nedeljama su umanjivali značaj epidemije i govorili protiv zatvaranja uslužnih radnji i škola, kao i državnih granica, ali i protiv mera socijalnog distanciranja za zdrave. Razvijao se narativ: Nemačka ima zdravstvene uslove da krizu prebrodi bez preopterećenja bolničkih kapaciteta.

Tek se 22. marta se prvi put javlja jasan federalni odgovor: tada se, na nivou cele države, uvodi zabrana okupljanja, kao i zatvaranje određenih uslužnih delatnosti (frizera, restorana i slično). Broj potvrđeno zaraženih u Nemačkoj bio je već oko 25.000 ljudi, a rastao je za oko pet hiljada svakog dana. Rast se, zapravo, tek tokom aprila „stabilizuje“, i danas se novozaraženi svakog dana broje „samo“ u stotinama. Epidemija je, u svakom slučaju, daleko od kraja.

Drugim rečima, za stabilizaciju rasta zaraženih zaslužno je, kao i u svim drugim zemljama sveta, uvođenje mera zaštite i socijalnog distanciranja – što znači da je za brojku od 200.000 infekcija, od kojih se oko 150.000 dogodilo samo do polovine aprila, krivac trom odgovor nemačkih vlasti. Kao što bi danas broj zaraženih i umrlih bio daleko veći da mere zaštite nisu bile uvedene krajem marta, tako bi on bio i daleko manji da su iste te mere bile uvedene ranije.

Neuspeh Nemačke postaje još očigledniji kada se posmatra „u realnom vremenu“: tokom februara i marta, nije postojalo gotovo nikakvih epidemioloških razloga da se zarazi dozvoli da buja. O stopi smrtnosti, mutacijama virusa, zdravstvenim posledicama znali smo još manje nego danas, a jedini uspešni postupci u zaustavljanju epidemije, tada sprovedeni u određenim zemljama istočne Azije, podrazumevali su (pre svega preventivno) zatvaranje društva. Bilo koju tromost u to vreme treba nazvati pravim imenom: protivljenje preventivnim merama zaštite i samo je bilo mera zaštite – ali zaštite ekonomije i ekonomskog rasta.

U pitanju je, drugim rečima, bila kocka: rizikovanje zdravstvene katastrofe zarad očuvanja ekonomije. Nemački „uspeh“ ogleda se, zapravo, u boljim kapacitetima i boljoj kontroli tog rizika. U međuvremenu, sasvim očekivano, Nemačka je zabeležila pad BNP u prvom kvartalu 2020. od 2,2 odsto. Da li je to, s obzirom na okolnosti, „dobar rezultat“ i ako jeste, da li ga treba „meriti“ u odnosu na broj umrlih i trajno oštećenih od Covid-19?

 

Hendrik Strek, virolog koji je predvodio istraživanje u Hajnsbergu, iskoristio je priliku da prokomentariše kako su mere društvenog distanciranja bile „preuranjene“, dok je prethodno u više navrata izražavao sumnju u opasnost od Covid-19

 

M
eđutim, problem sa izveštavanjem iz Nemačke i o Nemačkoj nije samo u pogrešnoj perspektivi o brojkama. Decentralizacija odgovora i politike zaštite stvorilo je veliki broj oprečnih narativa koji su načinili teško merljivu štetu medijskom izveštavanju, kao i javnoj svesti o opasnostima epidemije – uključujući i u zemljama kao što je Srbija.

Možda najindikativniji primer toga je poznata studija iz Hajnsberga, koju je tokom aprila sproveo Univerzitet u Bonu u gradiću Gangelt na samom zapadu Nemačke. Gangelt je bio jedno od prvih žarišta zaraze Covid-19 u Nemačkoj, sa pretpostavkom da je širenju bolesti doprineo lokalni karneval, održan sredinom februara. Rezultati istraživanja, koje je uključivalo testiranje na antitela preko 900 ljudi, bili su objavljeni početkom maja i brzo stigli na naslovne strane medija širom sveta.

Najvažnije otkriće? Istraživači iz Bona naveli su da je, na osnovu podataka iz Gangelta, stopa smrtnosti od Covid-19 samo 0,37 odsto. Zajedno sa brojkama, iz Gangelta su stigla i uverenja istraživača da za zarazu „nisu rizične“ radnje kao što su kupovina u prodavnici ili odlazak kod frizera.

Međutim, mada su mediji širom sveta izveštavali o „temeljnoj nemačkoj studiji“, nju su od početka pratile kontroverze. Stopa smrtnosti iz Gangelta od 0,37 odsto apsolutno je najmanja izračunata brojka do sada, dok rastući konsenzus među epidemiolozima tu brojku smešta negde između 0,5 i 1 odsto (kada su u igri milioni zaraženih, ovakve razlike su sve samo ne male).

Nemački epidemiolog Kristijan Drosten, koji je u januaru bio deo tima koji je napravio tzv. PCR test, kritikovao je činjenicu da su rezultati studije objavljeni za širu javnost, ali da struka nije imala pristup podacima (niti je studija prošla peer review). Sâm Hendrik Strek, virolog sa Univerziteta u Bonu koji je predvodio istraživanje u Hajnsbergu, iskoristio je priliku da prokomentariše kako studija pokazuje da su mere društvenog distanciranja i zatvaranja ekonomije bile „preuranjene“, dok je prethodno u više navrata izražavao sumnju u opasnost od Covid-19.

 

Upitno je, drugim rečima, koliko je studija iz Hajnsberga zapravo dobra – i koliko je indikativna

 

U
pitno je, drugim rečima, koliko je studija iz Hajnsberga zapravo dobra – i koliko je indikativna. Ali ono što je možda važnije, kao lekcija, jeste činjenica da nije u pitanju bila nikakva „nemačka“ studija, u smislu u kojem mnoge druge zemlje, na čelu sa SZO, sprovode istraživanja: u pitanju je bio poduhvat jedne savezne države i jedne univerzitetske istraživačke grupe. Međutim, ona je svejedno brzo postala uključena u jedan amorfni korpus pokazatelja i opravdanja sveopšteg opuštanja mera u koje su se mnoge evropske zemlje, a sa njima (katastrofalno) i Srbija, upustile tokom maja i juna.

Suočeni sa zemljama koje su pokazale očiglednu spremnost da se sa pandemijom izbore, i da spasu živote svojih građana, kao i sa onima koje su iz političkih ili ekonomskih razloga u tome zakazale, važno je učiti lekcije hladne glave.

Nemačka poseduje izrazito razvijen zdravstveni sistem, odlične uslove za testiranje, veliki broj bolničkih kreveta, kao i među najboljim istraživačkim i epidemiološkim kapacitetima na svetu. Ali odgovor na izazov kao što je Covid-19 ne završava se samo na sposobnostima i kapacitetima; njega čini i odlučivanje. Umesto što koristimo Covid-19, drugim rečima, samo kao dokaz toga šta sve nemačka zdravstvena infrastruktura može da „izdrži“, perspektivu je potrebno izokrenuti: porazna je činjenica da je takav, možda i najrazvijeniji zdravstveni sistem na svetu, dozvolio da se zarazi 200.000, a da umre preko 9000 ljudi. Nemačka je, i pored svojih zdravstvenih uspeha – a možda baš zbog njih – priča o jednom političkom neuspehu.

Close