Close
Prolaznost prirodnih lepota na duge staze

Prolaznost prirodnih lepota na duge staze

Dve „terase“, Bela i Roze, nekada su bile čudo Novog Zelanda – pre nego što su potonule na dno jezera

piše Jovana Nikolić

Evropljani koji su u 19. veku putovali na Novi Zeland gotovo nezaobilazno su se vraćali sa pregršt impresija, ali i zapisima, crtežima i fotografijama Bele i Roze terase. Ovaj zaboravljeni par prirodnih čuda, u čijoj se lepoti već više od veka ne može uživati, iznova je privuklo pažnju medija kada je u avgustu 2018. izvršeno detaljno mapiranje dna jezera Rotomahana.

Neobične terase mnogi su nazivali „osmim svetskim čudom“ i bile su veoma tražena turistička destinacija, iako je njihov obilazak podrazumevao ne samo dugo putovanje brodom do Novog Zelanda, već i napornu vožnju kočijama, kanuom i višečasovno pešačenje. Na kraju puta uporne bi dočekao jedinstveni prizor – ka jezerima Rotomahana i Taravera, koja su bila spojena zemljouzom, spuštale su se vulkanske stepenaste terase od silicijum-oksida.

Dok se jedna terasa isticala biserno belom bojom, a koju je lokalno stanovništvo zvalo „Tetovirana stena“, druga je zbog nepoznatih hemijskih reakcija imala upečatljivu svetlo roze boju, a među Maorima je bila poznata kao „Fontana oblačnog neba“. Procenjuje se da su ove terase nastale pre oko 7000 godina, a jedan od prvih Evropljana koji ih je posetio bio je nemački lekar, geolog i prirodnjak Ernest Difenbah koji ih je i opisao u svojoj knjizi „Putovanja na Novi Zeland“.

Na samim počecima novozelandskog turizma, ove terase imale su ključnu ulogu. Mnogi su smatrali prestižom mogućnost da se kupaju na mestu koje se neformalno naziva svetskim čudom, a poznati fotografi 19. veka pokušavali su da zabeleže njihovu lepotu, iako im tehnologija nije omogućavala da dočaraju jedinstvene boje. Srećom, sačuvan je veći broj crteža i slika zahvaljujući kojima današnjem posmatraču može biti jasnije zašto su ove terase izazivale toliko divljenje.

Međutim, popularnost je trajala samo do velike erupcije obližnjeg vulkana Taravera 1886. godine. Erupcija je uništila čitava naselja, poginulo je oko 150 ljudi, a i danas je očuvano takozvano „Zatrpano selo“ u kome su ostajali turisti na putu ka terasama, gde su se ukrštale maorska i evropska kultura.

Tog, 10. juna 1886. godine, u vreme erupcije jezero nije bilo vidljivo iz obližnjih naselja, pa je stanovništvo moglo samo da pretpostavi šta se događa sa terasama. Igrom slučaja, izvesni Henri Bart je noć proveo na mestu sa kog je imao pogled ka jezeru, pa je kasnije govorio da je ono ličilo na ogorman kotao koji ključa. Nakon što se vulkan umirio, na vidiku više nije bilo stepenica, pa čak ni jezera Rotomahana jer je voda isparila. Sve je bilo prekriveno vulkanskim blatom i kamenjem. Nakon nekoliko meseci voda iz okolnih izvora je počela da ispunjava kratere i nastalo je novo jezero, četiri puta dublje i oko pet puta veće površine. Sve je ukazivalo na to da su stepenice zauvek izgubljene. Jedino jedan izrađivač čamaca po imenu Alfred Varbrik, koji je sa svojom braćom učestvovao u akcijama spašavanja nakon erupcije, nikada nije prihvatio da stepenica više nema, o čemu je često govorio u javnim raspravama.

Tim iz novozelandskog Instituta za geološke i nuklearne nauke, kojem su pomogle još neke lokalne ustanove, krenuo je 2011. godine u istraživanje dna jezera kako bi bolje upoznali geotermalni sistem ovog podneblja. Nije potraga za stepenicama bila u prvom planu, mada je neverovatno da istraživači na njih nisu makar pomislili. Iste godine tim objavljuje da je pronašao delove Bele i Roze terase, ali da se nalaze duboko na dnu jezera, prekrivene blatom. Mada nedostaje preciznijih informacija, ovo mapiranje dna jezera trebalo bi makar da speči neka od uzaludnijih iskopavanja, a novozelandski istraživači naveli su da, iako ova fantastična formacija verovatno više nikada neće biti vidljiva, ona nikada zaista nije u potpunosti nestala.

Close