Close
Protiv ljubaznosti

Protiv ljubaznosti

Šta zapravo radimo kada uslužnim radnicima, od poštara do taksista, uskraćujemo političku podršku zbog toga što su neljubazni?

 


„Lakše je zamisliti kraj sveta nego kraj kapitalizma.“

– Mark Fišer, mada je citat pripisao Žižeku


 

Piše Nikola Zdravković

 

N
ije poenta u kraju sveta, pa čak ni u kraju kapitalizma, već baš u zamišljanju. Savremeni svet je ustrojen na takav način da nam je polje razumevanja društvenih pojava suženo u kapitalističke okvire: šta je država ako ne servis, šta su zdravstvo i obrazovanje ako ne roba i usluge, šta je stanovništvo ako ne mušterije?

Kao što su u poslovanju troškovi smisleni samo ako u nekoj budućnosti dovedu do prihoda, takvu logiku moramo primeniti i na državu i njene ministre-menadžere, pa se npr. obrazovanje umesto kao javno dobro shvata kao „ulog u budućnost“, prilagođava se, sasvim sumanuto, trenutnim potrebama tržišta, a učenici se umesto pismenosti u najširem smislu te reči uče zanatima koje će ionako steći, i to brže i lakše, jednog dana na radnom mestu.

Međutim, taj upliv kapitalizma u sve društvene pore – koji je u srži onoga što zovemo neoliberalizam – ne ispoljava se samo kroz delovanje države odozgo, već oblikuje i naizgled bezazlene svakodnevne pojave, pa  i naše stavove.

Kada su prošle godine beogradski taksisti izašli na ulice, a zatim nešto kasnije poštarski radnici stupili u štrajk, na videlo je isplivala jedna duboko ukorenjena zamka. Uvod je bio malo duži: ta zamka je ljubaznost.

 

Ljudi su po prirodi ljubazni ili neljubazni, ali ih, kao radnike, na ljubaznost tera isključivo prekarijat: ako nisu fini i uslužni, otkaz mogu dobiti već sutra

 

N
aravno, uvek je lepo kada se u ophođenju sa strancima sretne ljubaznost, kada se razmeni par lepih reči, kurtoazni osmeh ili šta je već potrebno da se neka zamorna i frustrirajuća radnja makar malo humanizuje. Takođe, svađa sa šalterskim službenicima, taksistima i drugim radnicima i radnicama svih vrsta je sasvim normalna stvar – jedna obična i često sumorna svakodnevica međuljudskih odnosa.

Ali to nije osnov za politiku.

„Zašto bismo ih podržavali kada su stoka?“ Daleko od izolovane ili retke pojave, ovo pitanje se moglo čuti na ulici, na društvenim mrežama, u kafanama, na porodičnim okupljanjima, da li u tvrđem ili mekšem registru, i za taksiste i za poštarske radnike; pretpostavljam da bismo isto čuli i da se aktiviraju radnici Telekoma, ili vozači autobusa, ili zaposleni u uskoro privatizovanom EPS-u.

Kada zahtevamo ljubaznost kako bismo ponudili političku podršku, ono što u biti radimo, samo na jako maloj skali, jeste da pretvaramo javna dobra u usluge. Njihov kvalitet, njihova vrednost, zavisi od zadovoljstva potrošača. Kako kaže jedan poznati američki aforizam: mušterija je uvek u pravu (bila ona zahtevna, nerazumna ili bahata).

Nije slučajno u pitanju baš ljubaznost, koja u uslužnoj industriji vrši ključnu ulogu zadovoljavanja mušterija, ali i disciplinovanja radnika. Ljudi su po prirodi ljubazni ili neljubazni, u datom trenutku dobro ili loše raspoloženi, motivisani ili ne, ali ih, kao radnike, na ljubaznost tera isključivo prekarijat: ako nisu fini i uslužni, otkaz mogu dobiti već sutra.

Ljubaznost je, drugim rečima, odlika ili dobre volje ili egzistencijalne nesigurnosti.

Neljubaznost je, sa druge strane, odlika nedostatka dobre volje, bilo karakterna bilo zbog prirode posla – koji može biti naporan i repetitivan, pun jednako neljubaznih korisnika, kao što je slučaj sa poštom, ili zapravo po prirodi opasan, kao što je slučaj sa taksistima. Ljubaznost možemo – i treba – da tražimo kao pojedinci, ali kao društvo? Kao društvo treba da baštinimo činjenicu da npr. radnici pošte mogu da budu neljubazni kao ozbiljnu civilizacijsku tekovinu. Ne treba nikome da zavisi posao od toga.

Uostalom, ako nekome uskratimo političku podršku zato što je neljubazan na radnom mestu, nismo samo njima naneli štetu: sami smo sebe, iz pozicije solidarnih sugrađana, političkih aktera i izvora legitimnosti svake vlasti, pretvorili u puke mušterije.

Close