Close
Razotkriveno

Razotkriveno

Ključno pitanje više nije kako zaštititi privatnost, već zašto, kako i kome smo je prodali

 

Piše Nikola Zdravković

 

Ovaj članak je prvi put objavljen u Odiseji #04

 


Ovaj mali se zove Alfonso. Njegov zadatak je da, sa svoje pozicije u digitalnim dubinama tvog telefona, prikuplja zvukove iz tvoje okoline, recimo sa TV ekrana, i da beleži šta gledaš. Pitaš se zašto – podaci o tvojim navikama su vrlo vredni! A on to sve tako lepo spakuje. Sećaš se one reklame za Igru prestola na HBO-u, i kako ti se sutradan pojavila slična na Fejsbuku? To je mali Alfonso. Zna on šta tebe zanima. Ne brini, kažu da sluša samo televiziju, radio i slično, ne priskuškuje tvoje razgovore. Ne, niko ti nije rekao da je on instaliran – tehnički – ali ako se sećaš one igre Pocket Bowling 3D, e pa ona je došla sa malim Alfonsom. Trebalo je da pročitaš sve uslove korišćenja. Zašto misliš da ti je igra o kuglanju tražila pristup lokaciji i mikrofonu?


 

E
vo jedne neobične priče: u posleratnoj Americi, grupa istraživača je ispitivala odnos stanovništva prema japanskoj manjini. Odabrali su jedan mladi bračni par Japanaca, koji su telefonom zvali par stotina odabranih hotela na zapadnoj obali i pokušavali da rezervišu sobu, navodno za svoj medeni mesec. Usput bi u razgovoru naveli svoje poreklo. Ogroman broj hotelskih menadžera i recepcionera ih je kategorički odbio: naravno da ne služe Japance.

Anketno ispitivanje, pod uslovom da je uzorak hotela dobar, bilo bi tu završeno, a odnos posleratnih američkih hotela prema Japancima jasan. Ali istraživanje nije bilo gotovo – mladi bračni par Japanaca zatim se uputio redom u svaki od tih hotela i polako, dan za danom, radio istu stvar. Tražili su sobu za medeni mesec, ali ovog puta uživo. I gle iznenađenja – veliki broj hotela ih je prihvatio.

Jedno je, zaključili su istraživači, šta ko kaže preko telefona, a drugo šta se dogodi kad u lokal dođe mušterija sa novcem.

Ko zna da li je ova priča istinita  (nije slučajno što nedostaju imena i brojke), ali to i nije bitno. Zaključak zvuči smisleno. Anketiranje, odavno etabliran istraživački postupak, ima svoja ograničenja, a ljudi prosto ne urade uvek isto ono što kažu da će uraditi. To vidimo svuda: od diskrepanci između političke partije za koju ljudi kažu da će glasati i opcije koju zapravo zaokruže na listiću, pa sve do manje presudnih odluka. Kako kaže američki istraživač „velikih podataka“ Set Stivens-Davidovic, mnogo je manje ljudi koji priznaju da svakodnevno gledaju pornografski sadržaj nego što to kažu podaci pretraživanja na Guglu. Ponekad je u pitanju sramota, ponekad činjenica da ni sami ne znamo šta mislimo dok se ne nađemo u situaciji da to svoje mišljenje na neki način iskažemo.

Ova jednostavna činjenica ljudske psihologije presudna je za razumevanje savremene ekonomije – i sve žustrije debate o privatnosti na internetu. Neke od najvrednijih kompanija na svetu, kao što su Gugl i Fejsbuk, organizuju svoju celokupnu delatnost oko ove naizgled bezazlene ljudske osobine: ono što mi zapravo pretražujemo, čitamo i koristimo na internetu vrednija je informacija od bilo čega što se može dobiti neposrednim istraživanjem. Uz pomoć GPS-a, platnih kartica, a ponegde i automobilskih tablica, prikupljanje podataka odavno više nije ograničeno samo na naše onlajn ponašanje, ali krenimo redom.

Priču zapravo počinje Dosije X.

 

Tamo gde su centar javne pažnje nekada okupirali Hladni rat ili svemirska trka, taj prostor su za samo nekoliko godina preuzeli hipici i Čarls Menson, teorije zavere od Kenedija do Niksona i okretanje izmišljenom Orijentu

 

P
re nego što su početkom ovog veka TV serije od Holivuda preuzele baklju vrhunske produkcije mejnstrim dramskog sadržaja, Dosije X je devedesetih važio za reper kvaliteta na malim ekranima. Unikatan i imitiran, sačuvan u kolektivnoj svesti kroz slogane kao što je „istina je tamo negde“, Dosije X je 2016. godine, posle četrnaestogodišnje pauze, doživeo emitovanje nove sezone koja je delovala kao potpuni zicer. Puni nostalgije, gledaoci su bili željni još Moldera i Skali.

Međutim, naredna, jedanaesta sezona 2018. godine bila je gotovo neobjašnjivo neuspešna – publika se u samo dve godine prepolovila, a zatim iz epizode u epizodu nastavila da se smanjuje. I pored načelno pozitivnih reakcija onih koji jesu gledali, priča Dosijea X je posle toga po svemu sudeći bila završena. Nostalgija je, rekli su neki, bila dovoljna za jednu sezonu, ne više. Ali posredi je nešto više od toga.

Dosije X bio je, naime, paradigmatičan primerak jednog oblika postmoderne: narativ koji je gorivo za svoj dramaturški pogon crpeo iz tada već popularizovanog otpora i sumnje prema modernističkim pojavama kao što su država, birokratija i nauka. Ovaj proces bio je, od 60-ih godina pa sve do kraja prošlog veka, gotovo globalan, silovit i sveobuhvatan. Tamo gde su centar javne pažnje nekada okupirali Hladni rat ili svemirska trka, taj prostor su za samo nekoliko godina preuzeli hipici i Čarls Menson, teorije zavere od Kenedija do Niksona i okretanje izmišljenom Orijentu, posebno nakon što su taj korak napravili Bitlsi; pa čak i u Jugoslaviji – „crni talas“ u filmu i književnosti, ali i popularizacija spiritualizma, okultizma i paranormalnog od početka osamdesetih naovamo postali su svojevrsni mejnstrim iza mejnstrima. Devedesetih, u doba kada su vračare i magovi bili zvezde TV ekrana SRJ dok se Pravoslavna crkva vraćala na društvenu poziciju moći koju ima i danas, u SAD je Dosije X postao simbol duha vremena obeleženog strahom od „ljudi u crnom“ i tajnih helikoptera, i čitavom plejadom NLO religija. Sumnja u tajne, „duboke“ državne strukture bila je na vrhuncu, a razvoj tehnologije dao je novi život starim hladnoratovskim strahovima: oni nas nadgledaju.

Međutim, nešto se desilo u poslednjih dvadeset godina što je transformisalo Dosije X iz fenomena pop kulture u jedan sasvim naivan relikt davno prošlog vremena. Dok smo ovde proživljavali tranzicione šokove, „rat protiv terorizma“, tzv. Patriotski zakon u SAD i Edvard Snouden pokazali su svetskoj javnosti da nadgledanje uz pomoć napredne tehnologije nije domen nikakvih okultnih struktura, već jedna zastrašujuća svakodnevica državnih službenika, poduzimača i IT administratora, pre svega članica „Pet očiju“,alijanse obaveštajnih agencija SAD, Velike Britanije, Kanade, Australije i Novog Zelanda. U takvoj realnosti, ko bi se bavio malim zelenima?

Ali dok je reakcija javnosti na procurele podatke i metodologije bila burna, jedna druga pojava je iza kulisa funkcionisala gotovo nesmetano. Više od pedeset godina paranoje, teorija zavere, konspiratornih sajtova, emisija i filmova (poput nekada vrlo popularnog dokumentarca Zeitgeist, kome je tek 12 godina), nikakvi dosijei X nisu mogli ni da pretpostave da će gubitak privatnosti, njihove najsvetije vrednosti, doći u obliku ni manje ni više nego mačjih fotografija.

 

Šta su zapravo Fejsbuk i Gugl? Odavno više ne možemo samo da kažemo „društvena mreža“ i „pretraživač“

 

K
ljučna reč je marketing.

Ako vas interesuje vrednost neke kompanije, možete je meriti raznim parametrima – npr. uz pomoć prihoda ili dobiti, ali jedan unikatan uvid u vrednost onih firmi kojima se trguje na berzi nudi tzv. tržišna kapitalizacija. U pitanju je vrednost jedne firmine akcije, pomnožena sa brojem akcija u slobodnoj prodaji. Prosto ali efektno – tržišna kapitalizacija nam kaže kako je neka firma trenutno procenjena. Nisu u pitanju „realne“ brojke, osim u smislu vrednosti akcija, već akumulirana i sumirana predviđanja svetskih investitora, kupaca i prodavaca. I onda firme možete rangirati po tržišnoj kapitalizaciji, iz kvartala u kvartal i iz godine u godinu, i na taj način praviti hronologiju svetskog investicionog mejnstrima.

Dugo, decenijama, najveće svetske firme po tržišnoj kapitalizaciji bili su naftni giganti kao što su Rojal Dač Šel i Ekson mobil. Povremeno bi naftašima društvo pravile farmaceutske kuće, multinacionalni prehrambeni džinovi i prodajni lanci – firme kao što su Džonson & Džonson, Volmart, Nestle, Novartis ili Vels Fargo, a često je među deset najvrednijih kompanija na svetu i Berkšir Hatavej Vorena Bafeta kojoj nije tako lako opisati delatnost (u pitanju je holding konglomerat koji poseduje sve od fabrika baterija do firmi koje iznajmljuju privatne avione).

Ali više nije tako: prevrat je počeo negde 2011. godine. Najveće svetske kompanije po vrednosti akcija sada su „velikih pet“ IT firmi: Majkrosoft, Amazon, Epl, Fejsbuk i Alfabet (odnosno Gugl), koje već godinama zauzimaju najmanje četiri od prvih pet mesta. Prve tri nas samo donekle zanimaju: Majkrosoft se razvija na višedecenijskom pseudomonopolu licenci nad osnovnim softverskim uslugama; Epl defakto živi od prodaje elektronskih uređaja, a Amazon od prodaje svega i svačega, usput izrabljujući svoju magacionersku radnu snagu. Mada se u njihove izvore prihoda ubrajaju svakakve visokotehnološke prakse i usluge, njihova delatnost ipak bi bila makar donekle shvatljiva i jednom prosečnom berzanskom brokeru iz šezdesetih. Kada su u pitanju Fejsbuk i Gugl, stvari stoje malo drugačije.

Šta su zapravo Fejsbuk i Gugl? Odavno više ne možemo samo da kažemo „društvena mreža“ i „pretraživač“. Oni žive od svoje publike, kao mediji; ali za razliku od medija, oni publici ne nude sadržaj, već uslugu, nalik telefonskoj mreži; ali za razliku od telefona, oni ne naplaćuju svoju uslugu, već je nude besplatno, a zarađuju preko plasmana reklama, opet nalik medijima… Odomaćio se termin „platforma“, posebno za Fejsbuk, ali je upitno da li je dobar, jer je platforma pre svega prostor, dok je Fejsbuk istovremeno i menadžer tog prostora – reklo bi se, s obzirom da nudi obrasce, formate i različite alate reklamiranja, da se ponaša i kao marketinška agencija. Na jednako novim i nejasnim principima funkcionišu npr. Instagram i Jutjub (opet u vlasništvu Fejsbuka, odnosno Gugla).

 

Ključevi privatnosti su predati ne, kako su to govorile konspiratorne fantazije, nekoj totalitarnoj državi radi bezbednosti, ni blizu, već marketinškim kompanijama, zbog komfora

 

N
emojmo se gubiti u tom lavirintu. Da, Fejsbuk i Gugl su poremetili ono što smo do sada znali o javnosti, sadržaju, ocenjivanju, reklamiranju, uticaju. Na to su verovatno ponosni. Ali pustimo to – ako pratimo tok novca, kako je lepo govorio Duboko Grlo, odnosno scenarista Vilijem Goldman, priča postaje mnogo jasnija.

Delatnost Gugla i Fejsbuka je, naime, marketing.

Osamdeset pet odsto prihoda kompanije Alphabet predstavljaju reklame, prevashodno sa Gugla i Jutjuba – oko 28 od ukupno 33 milijarde dolara godišnje. Sa znatno manje softvera u prodaji, Fejsbuk gotovo 90 odsto svojih prihoda (oko 40 milijardi dolara godišnje) ubira od reklama. Čak 60 odsto celokupnog novca koji kruži u svetu digitalnog marketinga završi na računima jedne od ove dve firme. Možemo da ih zovemo kako hoćemo – u biti, Gugl i Fejsbuk su marketinški džinovi. A to su postali uz pomoć svojih nezapamćeno velikih armija korisnika i monetizacije njihovih navika.

Međutim, nikada se ranije kompanije čija se delatnost zasniva na marketingu nisu ubrajale među najvrednije na svetu (po tržišnoj kapitalizaciji, Gugl i Fejsbuk su 2019. godinu provele između 4. i 6. mesta na globalnoj listi, nakon Majkrosofta, Epla i Amazona). Zapravo, tako nešto bi pre dvadeset godina zvučalo potpuno sumanuto, isto kao što bi bilo nemoguće pretpostaviti da će ljudi svojevoljno predati ključeve svoje privatnosti – ne, kako su to govorile konspiratorne fantazije, nekoj totalitarnoj državi radi bezbednosti, ni blizu, već su ključevi privatnosti predati marketinškim kompanijama, zbog komfora.

Staro pravilo kaže: ako nešto ne plaćate, onda i niste korisnik, već proizvod. Američka libertarijanka Kler Vulf je još 2000. godine u jednom članku napisala: „Ko je mušterija? Ne ti, čiji život je sveden na nečije tuđe komercijalizovane podatke. Mušterija je svako ko želi da kupi deo tvog života.“

 

Možemo načelno smatrati da su cigarete štetne, ali kada dođe trenutak za jednu minijaturnu odluku – da li ćemo zapaliti, na primer, posle stresnog dana na poslu – taj racionalni strah od raka pluća deluje vrlo, vrlo nebitno

 

E
vo jednog naizgled jednostavnog pitanja: zašto ima toliko pušača? Dobro, postoje očigledni odgovori: cigarete su jeftine i legalne i izazivaju zavisnost, što svakako zvuči kao dobitna kombinacija, ali zašto ima toliko pušača kada je sasvim poznato koliko cigarete narušavaju zdravlje? Sigurno je da pušačima nije svejedno da li će dobiti rak pluća ili ne, ali ipak, iz dana u dan, zarad trenutnog zadovoljstva, stotine miliona ljudi širom sveta rizikuje svoj život.

Odgovor je psihološki: ljudi nisu mašine. Možemo načelno smatrati da su cigarete štetne, ali kada dođe trenutak za jednu minijaturnu odluku – da li ćemo zapaliti, na primer, posle stresnog dana na poslu – taj racionalni strah od raka pluća deluje vrlo, vrlo nebitno. Nismo baš dobri u tome da racionalno vagamo prednosti i mane dalekih opasnosti i trenutnog uživanja, ili smo, u zavisnosti od toga šta smatrate da znači „racionalno“, u tome zapravo jako dobri: šta znači smrt za deset, dvadeset, trideset, pedeset godina u odnosu na zadovoljstvo i ispunjenje potreba danas, sada i ovde?

Kada su usvajali General Data Protection Regulation, popularni GDPR, evropski zakonodavci vodili su se relativno jednostavnom formulom: ljude treba osnažiti da sami donose odluke o svojoj privatnosti na internetu. Nije, drugim rečima, dovoljno samo ponuditi opciju. Jedan od glavnih koraka bio je usvajanje pravila koje se popularno zove opt in umesto široko rasprostranjenog opt out. U osnovi, to je pitanje „šta se podrazumeva“ – da li korisnik deli sopstvene podatke, a nudi mu se mogućnost isključenja (opt out), ili svako ustupanje podataka mora biti svesno i namerno, odnosno podrazumeva se da ustupanja nema, a korisnik ga može ponuditi ako hoće (opt in).

Postupak je najjasniji kada su u igri odluke jednostavnije od privatnosti: kada instalirate neki program, on vam može ponuditi da u paketu instalirate još nešto (najčešće softver iste kompanije, ili neke druge sa kojom postoji dogovor o promociji). Ali šta se podrazumeva? Da li vam meni nudi već „čekirana“ polja koja možete ukloniti kako dodatni softver ne biste instalirali, ili prazna polja koja treba da čekirate ako taj softver zapravo želite? Ovo nije mala razlika: veliki broj korisnika softver instalira a da ne obraća pažnju na detalje, samo da što pre prođe kroz neophodne korake. Ako su polja za dodatni ili reklamni softver već unapred čekirana, i ako ne pazite, začas će se desiti da pored željenog PDF čitača dobijete i Memory Leak Master Architect 3000 i još gomilu ko zna kakvog đubreta – i što je najgore, ispašće da ste se s tim i složili. Međutim, pravilo opt in to ne dozvoljava: softveru je dozvoljeno da vrši promene na vašem sistemu samo uz vašu izričitu saglasnost. U ovom slučaju, sva polja moraju početi nepopunjena.

 

Da li ćete njihove usluge zapravo „svesno i namerno“ odbijati, isključivo radi apstraktne želje za privatnošću, i to iz dana u dan, od usluge do usluge, do kraja svog života?

 

T
o je, grubo rečeno, ono što GDPR treba da uskladi kada je u pitanju korišćenje privatnih podataka: ako Fejsbuk želi da iskoristi npr. vaš datum rođenja, on za to od vas mora dobiti izričitu saglasnost (opt in), a ne samo da vam ponudi opciju da upotrebu tog podatka onemogućite (opt out). Ali nismo džabe počeli s pričom o pušačima: mada je od svog usvajanja 2016. godine podigao veliku prašinu i promenio neke ustaljene prakse kada je u pitanju privatnost na internetu, GDPR teško da će biti naš vitez na belom konju. Naime, u ovom scenariju, naša privatnost je rak pluća, a cigarete su bilo koja od bezbroj usluga koje nam nude IT kompanije po niskoj ceni naše privatnosti. Da li ćete njihove usluge zapravo „svesno i namerno“ odbijati, isključivo radi apstraktne želje za privatnošću, i to iz dana u dan, od usluge do usluge, do kraja svog života?

Odluku o kojoj govori GDPR, drugim rečima, nismo doneli i nismo kolektivno ni sposobni da je donesemo, zato što je sami sebi svakodnevno oduzimamo. Problem o kojem govorimo nije problem slobode izbora, već jedan jednostavan marketinški trik.

GDPR je stupio na snagu 2018. godine, tako da treba sačekati da se osete njegove posledice. Za sada, najveća kazna koja je do sada izrečena nekoj IT kompaniji na osnovu ovog zakona je 50 miliona evra, sa koliko je početkom 2019. kažnjen Gugl u Francuskoj zbog nepoštovanja novih pravila u uslovima korišćenja Androida. Velike kompanije su sigurno svesne da, pored toga što i te kako imaju sredstava da plaćaju ovako srazmerno niske odštete, njihov način poslovanja nije zapravo ugrožen zakonima kao što je GDPR. Uostalom, čitavu stvar podržao je i Mark Zakerberg.

Naše merilo zapravo nije izbor – ako nam se nešto korisno nudi zauzvrat, sva je prilika da ćemo našu privatnost prepustiti na milost i nemilost. Gugl, Fejsbuk i sve ostale kompanije koje su u biznisu prikupljanja i prodaje ličnih podataka misle da otkrivaju „istinu“ o nama i našem ponašanju, ali zapravo trguju samo našim ogoljenim i nesputanim potrošačkim instinktom, usput ga i same hraneći neograničenim količinama besplatnog sadržaja.

Naše merilo, onda, treba da bude prepreka: da li možemo da napravimo barijeru između tog instinkta i onoga što zovemo racio? U odsustvu zabrane, jedino tako nešto može da promeni realnost sveta u kojem živimo.

Naravno, pod uslovom da nas to uopšte i zanima.

 


Pre nego što odete

Ovaj članak je prvi put objavljen u štampanom izdanju časopisa Odiseja. Časopis izdaje nezavisna izdavačka kuća Horizonti iz Beograda, koja živi od podrške i interesovanja svojih čitalaca. Ukoliko već niste, svoj primerak novog broja Odiseje možete naći na kioscima i u knjižarama širom zemlje (napravili smo i mali vodič da vam pomognemo u potrazi), ali i ako jeste, najbolji način da podržite naš rad i osigurate da Odiseja ostane nezavisan, kritički medij jeste da se pretplatite na naše digitalno izdanje. To košta samo 840 dinara godišnje – a mi vam za tu investiciju garantujemo mnogo kvalitetnog i zanimljivog sadržaja.

Vodič za kupovinu časopisa

Pretplata na digitalno izdanje

Close