Close
Smrt hiljadu rezova

Smrt hiljadu rezova

RAZGOVOR / Dekan Šumarskog fakulteta dr Ratko Ristić za Odiseju o malim hidroelektranama: „Srbija je najsiromašnija zemlja Balkana kada je reč o autohtonim površinskim vodama“

 

Piše Staša Rosić

Ovaj članak je prvi put objavljen u Odiseji #03

R
etko kad se u skorijoj istoriji Balkana dogodilo da se tako veliki broj ljudi, različitih vera, nacija i političkih opredeljenja, ujedini u suprotstavljanju nekoj pojavi kao što je to slučaj sa malim hidroelektranama.

Ali, ako biste kojim slučajem imali priliku da se vratite u 2000. godinu, bili biste iznenađeni na koji način se tada, čak i u najuglednijim medijima, govorilo o ovoj temi.

Male hidroelektrane su pre dvadesetak godina predstavljane kao najbolji mogući alternativni izvor električne energije, a tadašnje vlasti u Srbiji žestoko su kritikovane zbog toga što domaće zakonodavstvo ne ide barem malo brže u korak sa svetom, kako bismo i mi što pre počeli da koristimo male vodotokove kao obnovljivi izvor energije. Zahvatila nas je „plava groznica“, slična onoj „zlatnoj“ koja je nekada terala stanovnike Divljeg zapada da uprkos svemu jure sledeću žilu.

I tada, kao i sada, važio je isti mit: da je Srbija zemlja izvanredno bogata pijaćom vodom i planinskim izvorima. Taj mit je možda najzaslužniji za ono što se trenutno događa sa sve većim brojem planinskih rečica i potoka u Srbiji – one bivaju zarobljene u cevi malih hidroelektrana derivacionog tipa, koje su za vrlo kratko vreme potpuno promenile krajolik na više od 90 lokacija širom zemlje.

Protiv tog mita se donkihotovski bori i profesor i dekan Šumarskog fakulteta u Beogradu dr Ratko Ristić, koji se od 2017. neumorno bavi intenzivnim istraživanjima o posledicama koje male hidroelektrane ostavljaju na prirodnu sredinu.

 

Sa modulom oticaja od 5,7 litara u sekundi po kilometru kvadratnom, mi smo jedna od siromašnijih regija Evrope

 

„S
rbija je najsiromašnija zemlja Balkana kada je reč o autohtonim površinskim vodama“, objašnjava profesor Ristić. „Štaviše, sa modulom oticaja od 5,7 litara u sekundi po kilometru kvadratnom, mi smo jedna od siromašnijih regija Evrope. To stoji i u Prostornom planu Republike Srbije, a to je utvrdila i strategija vodoprivrede.“

Kako je onda došlo do toga da neko baš u Srbiji prepozna 856 potencijalnih lokacija za izgradnju malih hidroelektrana južno od Save i Dunava i još 13 u Vojvodini? Zabunu je uneo Katastar malih hidroelektrana iz 1987. godine.

„Taj katastar nikad nije postao zvaničan državni dokument, nikada nije usvojen kao polazište za neke aktivnosti“, kaže profesor Ristić. „To je samo zbirka potencijalnih rešenja, pretpostavka da Srbija ima određene energetske kapacitete u tom pogledu. To ne znači da je neko uradio detaljna ispitivanja i ocenio rizike takvih projekata.“

Međutim, brojne procedure izdavanja uslova, mišljenja, saglasnosti, lokacijskih uslova, građevinskih dozvola, pozivaju se na taj neformalni katastar. Čak i u slučaju da iskoristimo kompletne kapacitete koji se u njemu navode, prema Prostornom planu Republike Srbije, proizveli bismo na godišnjem nivou samo 4,7 odsto potrebne energije, i to u najboljem slučaju.

„Stručnjaci za energetiku i ljudi koji poznaju hidrologiju malih vodotokova tvrde da je to maksimalistička i vrlo optimistična projekcija, realna je dva do tri procenta i to ako bismo napravili svih 856 objekata južno od Save i Dunava“, kaže profesor Ristić.

 

Martin Dojl, direktor Vodoprivrednog programa Univerziteta Djuk, nazvao je poblem velikog broja malih brana na istom slivnom području „smrću hiljadu rezova“

 

T
o su vodotokovi sa vrlo skromnim hidrološkim potencijalom i ne mogu se zvati rekama u onom klasičnom smislu, kakve su recimo Sava, Drina, Dunav, Morava… Međutim, to bi značilo da smo uveli u cev preko 2200 kilometara potočnih korita, jer je reč o vodotokovima među kojima su mnogi potoci. Po koju cenu?

Martin Dojl, direktor Vodoprivrednog programa Univerziteta Djuk, nazvao je poblem velikog broja malih brana na istom slivnom području „smrću hiljadu rezova“, što je do početka 20. veka bio način izvršenja smrtne kazne u Kini koji je podrazumevao da se osuđenik seče na komade.

Ovo poređenje proisteklo je iz specifičnog uticaja malih hidroelektrana po životnu sredinu. Naime, dok jedna velika brana sa sobom nosi predvidljive posledice po okruženje, koje najčešće ne prevazilaze korist od samog projekta (vodosnabdevanje stanovništva, značajnu proizvodnju električne energije, zapošljavanje većeg broja ljudi i slično), u slučaju malih hidroelektrana akumulira se negativni efekat velikog broja objekata, uz gotovo zanemarljivu korist.

„Da bi se napravilo 856 malih hidroelektrana predviđenih pomenutim Katastrom, bilo bi potrebno proseći hiljade kilometara pristupnih puteva i još hiljade kilometara za derivacione cevovode, od vodozahvatne građevine do mašinske zgrade“, objašnjava profesor Ristić.

„To znači potpunu devastaciju prirode, fragmentaciju šuma, jer gde god uđete s teškim mašinama, to automatski znači intenziviranje erozije, uklanjanje ogromnih površina šume i fragmentiranje potočnog toka.“

Iako trenutno postoji devedesetak malih hidroelektrana derivacionog tipa, posledice se već vide i osećaju. Profesor Ristić je sa kolegama istražio ukupno 46 lokacija, od kojih 40 sa već funkcionalnim malim hidroelektranama i šest na kojima su ti objekti tek u izgradnji, a za potrebe projekta „Smernice za održivo planiranje i upravljanje slivnim područjima malih hidroelektrana u zaštićenim prirodnim dobrima“ koji je realizovan uz podršku Ministarstva zaštite životne sredine Republike Srbije.

 

Ja sam obavio istraživanje na 46 objekata, od kojih je oko 40 izgrađeno. Proveli smo sate da bismo videli makar jednu jedinu ribu koja se kreće

 

I
z izveštaja o tom projektu jasno se razaznaju glavni problemi sa izgradnjom malih hidroelektrana derivacionog tipa u Srbiji.

„Prvo, da bi se odredilo koliko vode može da se uvede u cev, a koliko da se ostavi u vodotokovima kako bi živi svet u njima opstao, potrebno je angažovati ljude koji se bave hidrobiologijom i hidrometrijom, koji umeju da odrede takozvani biološki minimum“, kaže profesor Ristić.

Takva istraživanja traju od godinu do dve dana, ali ne i u Srbiji.

„To kod nas niko ne radi i biološki minimum određuju ljudi koji nemaju veze s biologijom. Služe se računom verovatnoće i statističkim vrednostima koji uopšte ne garantuju da će živi svet opstati“, ističe sagovornik Odiseje.

Drugi deo problema je taj što oni koji imaju male hidroelektrane često ne poštuju ni taj biološki minimum. Profesor Ristić kaže da je lično merio protok na određenim vodotokovima pre i posle zahvata.

„Zatvore riblje staze i svu vodu uteraju u cevovod ili svedu na neku neprihvatljivo malu količinu. Tako ima vodotokova koji pre zahvata imaju protok od 389 litara u sekundi, a posle zahvata imaju 29 litara u sekundi“, ističe profesor.

„Treći deo problema je taj što se prave takozvane riblje staze. Odgovorno tvrdim, kod nas nijedna riblja staza nije funkcionalna na malim hidroelektranama derivacionog tipa. Ja sam obavio istraživanje na 46 objekata, od kojih je oko 40 izgrađeno. Proveli smo sate da bismo videli makar jednu jedinu ribu koja se kreće. Jednostavno to ne funkcioniše“, kaže Ristić. „A mnoge su i zatvorene, jer ni tu malu količinu vode neće da propuste da bi imali što više vode u cevima. Više vode, veća kinetička energija, brže se vrte turbine, više se struje proizvede i više para za njih. To je ta banalna, brutalna i sebična logika.“

Ovako neodgovoran pristup izgradnji malih hidroelektrana ima fatalne posledice po živi svet. To govore svetska istraživanja, kao i istraživanja profesora Predraga Simonovića sa Biološkog fakulteta. On se bavio istraživanjem populacija potočne pastrmke u vodotokovima na kojima su izgrađene male hidroelektrane derivacionog tipa i otkrio da njihova brojnost opada svuda gde su izgrađeni ti objekti.

„Imajte u vidu da je on radio istraživanja samo za potočnu pastrmku. A gde su druge vrste? Ima još 15-ak vrsta riba, potočni rak, sve ono što je jako važno u lancu ishrane kao deo ekosistema. U projektima za izgradnju malih hidroelektrana te vrste se i ne spominju, jer oni ne razumeju niti vide šta je ekosistem i kako to funkcioniše“, kaže profesor Ristić.

 

Prema podacima Svetske banke, Srbija godišnje gubi oko 15 procenata električne energije u prenosno-distributivnoj mreži od mesta proizvodnje do potrošača

 

P
osebna priča je izgradnja velikog broja objekata u zaštićenim prirodnim područjima, parkovima prirode, nacionalnim parkovima…

„Gradnja malih hidroelektrana u zaštićenim područjima potpuno poništava sam koncept zaštite prirode, jer ako pravite pristupne puteve, pregrađujete reku, preusmeravate tok vode, prosecate koridore i kopate derivacione cevovode, postojanje oblasti zaštite potpuno gubi svoju svrhu“, smatra profesor Ristić.

Težnje Srbije ka većoj energetskoj efikasnosti i potenciranje proizvodnje energije iz obnovljivih izvora nisu sporne. Sporno je to što je od svih mogućih načina da se umanji zavisnost od fosilnih goriva, u fokusu onaj koji ostavlja najveće posledice po životnu sredinu. Na primer, prema podacima Svetske banke, Srbija godišnje gubi oko 15 procenata električne energije u prenosno-distributivnoj mreži od mesta proizvodnje do potrošača.

„U Evropi se tolerišu gubici od oko 5,5 procenata. Dakle, gde nestaje skoro deset procenata naše električne energije? Ljudi koji se bave energetikom kažu: ako bismo te gubitke smanjili za 1,5 procenata, nama uopšte ne treba nijedna mala hidroelektrana derivacionog tipa“, kaže profesor Ristić.

„Dakle, ako nam male hidroelektrane donose uštedu od 4,7 odsto na godišnjem nivou, prema maksimalističkoj proceni, a prema realnoj 2-3 odsto, i ako sve to nosi negativne posledice po životnu sredinu i izaziva protivljenje lokalnog stanovništva, da li može da se govori o nacionalnom interesu? To sigurno nije u nacionalnom interesu, ali jeste u interesnoj grupi investitora, izvođača radova…“

Rešenje, smatra profesor, mora doći od državnog vrha.

 

Neka društva su na vreme percipirala problem, analizirala i sažvakala, i napravili su neke državne strategije

 

„T
reba da sednu čelnici za energetiku, građevinarstvo, saobraćaj i infrastrukturu, poljoprivredu šumarstvo i vodoprivredu i zaštitu životne sredine. Oni uz podršku stručnjaka, a u svetlu ovih činjenica, treba da naprave koncepciju kako sve to zaustaviti i usmeriti na neki prihvatljiv nivo. Mora da postoji politička odluka“, smatra profesor Ristić.

„Mora odmah da se zabrani izgradnja u zaštićenim područjima, ako želimo da ona ostanu ono zbog čega su prvobitno došla pod zaštitu, a da se za neke druge lokacije tek nakon apsolutnog zakonskog i tehničkog konsenzusa i uz pristanak lokalnih zajednica daje dozvola za postavljanje nekog objekta, ali uz poštovanje pravila i najstrožih standarda očuvanja životne sredine.“

To mišljenje dele i Ministarstvo zaštite životne sredine, zaštitnik građana, mnogi naučni instituti i dekani mnogih fakulteta univerziteta u Beogradu i Novom Sadu.

„Mene su intervjuisali i neki časopisi iz inostranstva, jer ono o čemu mi pričamo u svetu je bilo aktuelno pre 15 do 20 godina. Neka društva su na vreme percipirala problem, analizirala i sažvakala, i napravili su neke državne strategije. To će se sigurno desiti i ovde, ali ostaje dilema da li moramo da dođemo do dna da bismo shvatili da je nešto dno“, kaže naš sagovornik.

Zbog svog zalaganja za očuvanje malih reka Srbije, profesor Ristić je dospeo i do suda, ali i do naslovnih strana tabloida, koji o njegovom aktivizmu nemaju ništa lepo da kažu.

„Dobio sam sudske tužbe od ljudi koji prave male hidroelektrane. Neki od njih su se našli povređenima i smatraju da je to ugrožavanje njihovog ugleda i časti i traže materijalnu nadoknadu. Idem na sud zbog toga, ali meni to ne predstavlja nikakav problem: ja ću da ispričam ono što pričam svuda i što su činjenice“, kaže profesor Ristić. „Svestan sam da će biti svega i svačega, ali ja ću i na sudu pričati o ovome jer istina ne može da se zaustavi.“

 


Pre nego što odete

Ovaj članak je prvi put objavljen u štampanom izdanju časopisa Odiseja. Časopis izdaje nezavisna izdavačka kuća Horizonti iz Beograda, koja živi od podrške i interesovanja svojih čitalaca. Ukoliko već niste, svoj primerak novog broja Odiseje možete naći na kioscima i u knjižarama širom zemlje (napravili smo i mali vodič da vam pomognemo u potrazi), ali i ako jeste, najbolji način da podržite naš rad i osigurate da Odiseja ostane nezavisan, kritički medij jeste da se pretplatite na naše digitalno izdanje. To košta samo 840 dinara godišnje – a mi vam za tu investiciju garantujemo mnogo kvalitetnog i zanimljivog sadržaja.

Vodič za kupovinu časopisa

Pretplata na digitalno izdanje

Close