Close
Sve smo mi veštice

Sve smo mi veštice

Kako su veštice od noćnih mora postale ikone feminizma, ali i popularne kulture

 

Piše Luna Đorđević

Ovaj tekst je prvi put objavljen u Odiseji #04

 


„Da li si ti dobra veštica ili loša veštica?“
„Ko, ja? Ja nisam veštica uopšte, ja sam Doroti Gejl iz Kanzasa.“
„Oh, a da li je onda ovo veštica?“
„Toto? Toto je moj pas.“
„Pa sad sam zbunjena. Mančkini su me pozvali jer je neka nova veštica upravo bacila kuću na Zlu vešticu sa Istoka. Eno kuće, i evo tebe, i evo šta je ostalo od Zle veštice sa Istoka. I sada se Mančkini pitaju – da li si ti dobra veštica ili loša veštica?“
„Ali već sam vam rekla, ja uopšte nisam veštica. Veštice su matore i ružne.“
Mančkini se kikoću.
„Šta se to čuje?“
„To su Mančkini. Smeju se jer, eto, i ja sam veštica. Ja sam Glinda, veštica sa Severa.“
„Stvarno? Oprostite molim vas, ali ja nikad nisam čula za lepu vešticu.“
„Samo su loše veštice ružne.“


 

S
vima nam je u podsvesti usađena slika odvratne zle veštice, izopačene i usamljene starice iz šume koja baca čini, pravi otrovne napitke i proždire malu decu (jadne male nevine Ivicu i Maricu). Ali nije Glinda bila baš sasvim u pravu, a nije ni Doroti. Nisu sve loše veštice ružne.

Evo na primer Džadis, Bela veštica iz Narnije, prelepa a zla do srži, na više načina pandan biblijskoj zmiji iz bašte Raja. Ili pak Snežanina maćeha – mada svakako ne lepša od Snežane, ili Morgana, Snežna kraljica… Sve su ovo veštice iz bajki i mitova koje prati ista karakterna nit: one su lepe ali pakosne zavodnice, željne moći. To je druga, mada jednako patrijarhalna, strana predstave o vešticama u popularnoj kulturi: one su simboli onog najstrašnijeg i najopasnijeg u ženskoj prirodi, nositeljke ženske zavodničke, odnosno magijske moći koja počiva u njihovoj seksualnosti i misterioznosti, a u svojoj je biti, naravno, zlonamerna prema svim čestitim muškarcima i smernim ženama, poput Snežane i njenog naivnog oca.

U kulturi Zapada, zapravo, termin „dobra veštica“ dugo je bio gotovo oksimoron. Iako postoji ideja „bele veštice“, odnosno benevolentne mudre žene, dominantna asocijacija na veštice bila je negativna. Koncept moćne žene koja poseduje tajno znanje i kontroliše skrivene niti univerzuma nije ni mogao da se uklopi u tradicionalno shvatanje „dobre“ žene. Ideju dobre žene oblikovala je organizovana religija (prvenstveno hrišćanstvo), odnosno patrijarhat kao njen derivat, ali i noseći stub. Veštice su u toj prizmi đavolje neveste, sestre i drugarice, žene noći, nečistih poriva i strasti. Zašto je, uostalom, Esmeralda iz Zvonara Bogorodične crkve bila lažno optužena za veštičarenje? Zato što je nehotice zavela moćne muškarce koji nisu mogli da je poseduju niti kontrolišu, koji nisu imali moć nad njom. I zato su njenu moć nad njima morali nekako da objasne i ukrote.

 

Žena poseduje moć do koje muška ruka ne može da dopre, koja se mora nekako objasniti, obuzdati i ukrotiti, a koja potvrđuje sklonost ženskog ka mraku, noći i magiji

 

N
egativni odnos prema veštičarenju u zapadnom svetu potiče još iz Starog zaveta, u kojem su izloženi zakoni protiv veštica i vaštičijih praksi, a verovanje u postojanje veštica, pod uticajem crkve, postaje posebno široko rasprostranjeno u poznom srednjem veku.

Ali nije Evropa usamljena: u mnogim drugim kulturama mogu se pronaći pandani vešticama, žene za koje se veruje da poseduju posebne moći i znanja. Zajedničko svim društvima koja veruju u veštice, kao i u druga natprirodna bića, jeste magijsko shvatanje sveta – ideja da se određenim radnjama ili rečima može manipulisati stvarnost i proizvesti željeni ishod. U hrišćanstvu su, kao i sve ostalo što se ne uklapa u biblijski koncept sveta, takve radnje jednostavno svrstane u isti koš bogohuljenja i đavoljih rabota. Nije teško povezati ovakav odnos prema magiji i magijskim radnjama sa hrišćanskim prezirom prema ženama, njihovoj moći, ali i njihovoj prevrtljivoj prirodi. Ko je, uostalom, prvi poverovao zmiji, podlegao iskušenjima i okusio zabranjeno voće? Svakako ne Adam, racionalan i pravičan.

Fundamentalni odnos prema ženi u patrijarhatu, delom nasleđen iz biblijskog odnosa prema ženi, koji pak proističe iz mnogo drevnijih arhetipova, doživljava ženu kao nešto „drugo“, i to bazično drugo u odnosu na muškarca, ali i nešto nerazumljivo, misteriozno, mistično – telo koje prima, koje krvari i proizvodi život, koje je na neki nepoznat način u harmoniji sa skrivenim i nerazumljivim zakonima sveta, zemlje, mora i meseca, odnosno u dosluhu sa „onostranim“. Žena poseduje moć do koje muška ruka ne može da dopre, moć kojom nije moguće ovladati – koja se, poput Esmeraldine moći, mora nekako objasniti, obuzdati i ukrotiti, a koja potvrđuje sklonost ženskog ka mraku, noći i magiji – ka zmiji u Raju, ka đavolu i ka zlu. Veštica, ideja veštice, objedinjuje sve ono najmračnije i najstrašnije u ženskoj prirodi, ono čega se patrijarhat, a sa njim i hrišćanska crkva, plaši i što želi da istrebi.

 


 

Dž. Dikson, mezotinta po J. H. Mortimeru / IZVOR: Wellcome Collection

 

Otuda progon veštica, i stereotipna slika žene koja gori na lomači. I Jovanka Orleanka je, između ostalog, optužena za veštičarenje. Društva koja veruju u veštice, odnosno u magijsko shvatanje sveta, često personalizuju loše događaje – bolesti, pošasti, poplave, lične nevolje i nesreće, pa i vremenske neprilike, shvatajući ih kroz magijsko delovanje, odnosno kao posledice čini bačenih sa zlom namerom. Iako se lov na veštice povezuje sa hrišćanstvom, progon pojedinaca koji se bave magijom i vradžbinama postojao je još u drevnom Egiptu i Vavilonu, a spominje se već u Hamurabijevom zakoniku (18. vek p.n.e.).

Povezivanje žena koje se bave zlonamernim vradžbinama sa elementarnim nepogodama, prirodnim katastrofama i bolestima postojalo je i u starom Rimu. Kako navodi Tit Livije u svojoj Istoriji Rima, davne 331. godine u Rimu se odigrao jedan od najranijih primera onoga što danas zovemo lovom na veštice, kada je 170 žena ubijeno zbog sumnje da su trovanjem uticale na epidemiju bolesti. Rimski senat je 186. godine p.n.e. izdao dekret protiv tzv. bahanalija – ritualnih okupljanja u slavu boga Baha (odnosno Dionisa), koja su bila povezana sa „zlim“, odnosno bludnim radnjama. Kult Baha je u mnogo čemu osnova hrišćanske slike veštica koje se okupljaju, plešu, bludniče i izvode mistične paganske radnje u slavu Đavola (nije koincidencija da prikazi i Bahovog saputnika Pana i Đavola često imaju kozije noge). Izvori kažu da je posle ovog dekreta, od 184. do 180. godine p.n.e., ubijeno preko 5000 članova i članica Bahovog kulta.

 

U naizgled bezazlenom spletu događaja, sveštenik i inkvizitor po imenu Hajnrih Kramer se, nakon što mu je lokalna vlastela u Nemačkoj odbila saradnju, obratio papi, koji mu je 1484. godine izdao bulu Summis desiderantes affectibus

 

R
ani hrišćani u Evropi doživljavali su veštice kao zla, gotovo nadljudska bića noći, poput vampira, drekavca i drugih bauka koji lutaju senkama, žive u skrivenim pećinama, kradu i proždiru decu, piju krv, lete po noćnom nebu i bacaju čini. I taj strah i ta verovanja prenosili su se na prave žene koje su svojim ponašanjem ili načinom života odskakale od onog što se smatralo uobičajenim, smernim i prihvatljivim. Najčešče se veštičarenje povezivalo sa paganstvom, poznavanjem lekovitih trava i isceliteljskim veštinama, odnosno moćima. Ali taj strah od veštica dobija masovne razmere tek tokom i nakon 15. veka.

U naizgled bezazlenom spletu događaja, sveštenik i inkvizitor po imenu Hajnrih Kramer se, nakon što mu je lokalna vlastela u Nemačkoj odbila saradnju, obratio papi, koji mu je 1484. godine izdao bulu Summis desiderantes affectibus, koja dozvoljava crkvenim licima da pronalaze, ispituju i kažnjavaju veštice. Danas se često ova bula navodi kao presudan trenutak: Vatikan je napravio presedan i umesto jeresi akcenat stavio na magiju i volšebništvo.

Međutim, nije bilo baš tako. Metode koje su preporučivali zvaničnici Katoličke crkve bile su mnogo blaže nego što se to danas tipično prikazuje u popularnoj kulturi, a Kramer je svejedno naišao na lokalni otpor i nedostatak saradnje, iako je imao podršku Vatikana. Ozlojeđen i opsednut vešticama, on je ubrzo napustio svoje zvanje i na svoju ruku se okrenuo propagandi. U takvim okolnostima napisao je svoje najvažnije delo, jednu od najzloglasnijih knjiga ikada napisanih: Veštičji čekić (Malleus Maleficarum).

 


 

F. Goja, bakropis iz 18. veka / IZVOR: Wellcome Collection

 

Ova knjiga je služila kao argument o postojanju veštica, sa detaljnim opisima koji bi olakšali njihovo pronalaženje i identifikovanje, kao i vodič za magistrate o procedurama njihovog kažnjavanja. Prema Krameru i Veštičjem čekiću, žene su bile posebno podložne đavoljem uticaju jer su po prirodi slabog karaktera. Iako zvanično nije bio odobren u Katoličkoj crkvi, Veštičji čekić je ubrzo postao jedno od najčitanijih dela u Evropi, iskoristivši revoluciju koju je par decenija ranije uvela pojava štampe. Osnova za progon bila je postavljena.

Prema savremenim istorijskim istraživanjima, u Evropi je između 1500. i 1750. godine ubijeno između 40.000 i 80.000 žena pod sumnjom da su veštice, i to uglavnom pod optužbom da su u dosluhu sa Đavolom i ispunjene neobuzdanom požudom. Lov na veštice je postao uobičajena pojava, a optužene su najčešće spaljivane na lomači ili bacane u vodu. Na meti su obično bile neudate žene, udovice ili žene koje su na neki drugi način živele na marginama tadašnjeg društva.

Progon je bio veoma rasprostranjen i u kolonijalnoj Americi. Za razliku od Evrope, o ovom periodu u Severnoj Americi ne postoje tačne brojke, odnosno ne postoji saglasnost među istoričarima o tome koliko je tačno ljudi stradalo pod optužbom da se bave veštičarenjem – ali su brojke, pre svega zbog tada malobrojne populacije, svakako manje od evropskih. U Evropi su poslednja pogubljenja veštica izvršena u 18. veku, mada se u pojedinim delovima Afrike, Azije i na Bliskom istoku i dalje održavaju neki retki vidovi tradicije lova na veštice.

 

Motiv žene koja je na neki način „slaba“ ili ponižena, pa otkriva svoje moći, a time i sebe, veoma je učestao, ili joj se moći javljaju u periodu puberteta i sazrevanja

 

S
lika žene koja gori na lomači, ili pak slika žene koja pleše u divljem kolu oko vatre i peva pesme u slavu đavolu i poznaje mračne i zle tajne noći, postala je ikonična i dugo je izazivala strah i prezir. Danas to nije ni približno tako. Nije dovoljno reći da se odnos prema vešticama u savremenom društvu promenio, niti da su prakse lova i pogubljenja veštica iz današnje perspektive nazadne i brutalne – iako to sve jeste tačno. Naime, odnos prema vešticama je napravio potpun zaokret i postao pozitivan, i to ne slučajno.

Razlozi ovog zaokreta su višestruki i kompleksni, ali je najdominantniji, i u izvesnom smislu sveprožimajući, svakako feminizam. S promenom uloge žene u društvu, odnos prema ženama koje odstupaju od norme postaje pozitivan, pa i osnažujući – veštica je simbol moćne žene, koja prestaje da bude omražena. Veštice predstavljene u današnjoj popularnoj kulturi su mahom veoma uzbudljive i moćne junakinje (čak i kad su antagonistkinje). Štaviše, motiv žene koja je na neki način „slaba“ ili ponižena, pa otkriva svoje moći, a time i sebe, veoma je učestao, ili joj se moći javljaju u periodu puberteta i sazrevanja: sve to ukazuje na povezivanje veštičje magije sa ženskom moći i ženskom prirodom. Metaforička veza je, drugim rečima, ista kao i ranije, samo što je usled društvenih promena konotacija postala pozitivna.

Krajem 80-ih godina izašao je film Veštice iz Istvika, o trima vešticama koje odgovaraju upravo ovom stereotipu. Svaka od protagonistkinja je na neki način neostvarena ili slaba, nesvesna svojih moći, koje se pojavljuju buđenjem njihove seksualnosti i oslobađanjem od inhibicija – uz pomoć zlog ali neodoljivog čarobnjaka tj. đavola, koji ih zavodi (i kojeg one kasnije svojom magijom i pobede).

 


 

H. Mijazaki, film “Kikin servis za dostavljanje”

 

Najnoviji tzv. reboot poznate tinejdžerke-veštice Sabrine idealan je primer načina na koji su veštice danas predstavljene u popularnoj kulturi, tačnije na televiziji i filmu. Štaviše, upravo zato što je ciljna grupa serije Sabrinine jezive avanture nešto mlađa generacija (Sabrina ima 15 godina), teme kojima se bavi i način na koji je njena uloga u širem društvu predstavljena prilično su banalizovane, pa iako se autori serije ne trude da koriste suptilnije alegorije, konotacije su sasvim jasne i u skladu sa savremenim shvatanjem veštica. Sabrina je uoči svog 16. rođendana suočena sa dualizmom svoje dve prirode – ljudske (devojačke) i veštičje (odrasle) – koju mora da prihvati jer nema izbora, iako misli da ima. Ona potpisuje pakt sa Đavolom i time dobija čarobne moći – i ta tranzicija je simbolički predstavljena u promeni njenog izgleda: njena kosa postaje drugačija, kao i njena šminka i odeća. Sabrina više nije mala devojčica, sada ima jarki crveni karmin i nosi haltere ispod kratke suknjice.

Međutim, nakon ulaska u svet veštica Sabrina se ubrzo suočava sa snažnim nepravdama koje vladaju u tom svetu – od samog Đavola pa do njegovih izaslanika na Zemlji, svi su zadrti i matori muškarci sa konzervativnim, patrijarhalnim ubeđenjima. Druga sezona serije je gotovo cela posvećena borbi Sabrine i šačice veštica i veštaca (koji nisu nužno dobri, ali im je muka od potčinjenog položaja) protiv strogog patrijarhalnog ustrojstva ovog veštičjeg sveta. Ta borba rezultira prevratom – umesto Đavola, na kraju sezone paklom vlada moćna žena.

Kao i Sabrina, veštice se u popularnoj kulturi često susreću sa drugim natprirodnim bićima – poput vampira ili vukodlaka, ali i anđela, vila ili demona (sestre iz serije Čari, veštica Vilou iz Bafi ubice vampira, Rovena u seriji Supernatural, Boni iz Vampirskih dnevnika). Tu je i baka Adams, od porodice Adams. Nisu sve veštice u današnjoj popularnoj kulturi fiktivni likovi. Jedna sezona antologijske serije Američka horor priča bila je posvećena vešticama, uključujući i legendarnu istorijsku ličnost Mari Lavo (Marie Laveau). Prava Mari se bavila vuduom i vradžbinama u Nju Orleansu u 19. veku, dok je preko dana vodila elitni frizerski salon, što su nastavile i njene ćerke pod istim imenom, preuzimajući njen biznis i, kako kažu lokalne legende, duh svoje majke. Nasuprot vešticama iz ranijeg vremena, Mari Lavo je bila izuzetno poštovana u svojoj zajednici: smatrala se ne samo vešticom već i „vudu kraljicom“ Nju Orleansa. Mari je popularan lik u savremenim natprirodnim narativima, od filmova i romana (kao što je Američki bogovi Nila Gejmena) do Marvel stripova.

 

Veštice i čarobnjaci u svetu Harija Potera zapravo nisu pagani, već hrišćani

 

A
li, za globalizaciju fame o vešticama najzaslužnija je Dž. K. Rouling sa knjigama o sada svakako najpoznatijem čarobnjaku Hariju Poteru, u čijem svetu su ljudi podeljeni na one sa čarobnim moćima, veštice i čarobnjake, koji žive u gotovo paralelnoj realnosti sa čitavim spektrom magičnih stvorenja, i na one poput svih nas ostalih koji te moći nemamo i živimo u potpunom neznanju o čarolijama koje nas okružuju. Veštice u toj priči mogu da budu i dobre i zle, deca rođena sa magičnim moćima pohađaju posebne škole za veštice i čarobnjake, koriste čarobne štapiće, bacaju čini, prave čarobne napitke i lete na metlama.

Knjige o Hariju Poteru su se prodale u oko 500 miliona primeraka širom sveta, izazivajući razumljivo ogromnu senzaciju, kao i neobično veliki društveni uticaj – uključujući i vrlo moćne neprijatelje poput Katoličke crkve, ali i drugih hrišćanskih i muslimanskih organizacija koje su Harija zabranjivale u verskim školama i bibliotekama sa argumentom da podstiče decu na okultizam. Zanimljivo je da je sam Hari Poter prema knjigama zapravo kršten, i to u Crkvi Svetog Jeronima u Engleskoj, a krstio ga je još jedan čuveni čarobnjak iz knjiga Sirijus Blek.

Veštice i čarobnjaci u svetu Harija Potera zapravo nisu pagani, već hrišćani. Vrlo konfuzno, očigledno, mada je Dž. K. Rouling poznata po konzervativnim stavovima, uprkos navodno progresivnoj ulozi koju je ovaj književni, a kasnije i filmski serijal imao. Knjige su patrijarhalne, evrocentrične i zapadnocentrične, sa veoma strogim tradicionalnim konvencijama i heteronormativnim odnosima, i iako smo od autorke naknadno saznali da je jedan od glavnih likova zapravo gej, to se nigde u knjigama eksplicitno ne spominje. Još važnije, čitav narativ prožima veoma snažna hrišćanska dogma, sa sve vaskrsenjem glavnog junaka koji mora da se žrtvuje, i to svesno, kako bi spasao svet od zla. Veštice u Hariju Poteru jesu moćne, i dobre i loše, ali daleko od toga da su junakinje feminizma – čak ni Hermiona i Minerva Magonagal, mada su one možda najbolje kandidatkinje, ne razvijaju se ni na koji način u smeru oslobađanja niti borbe za ženska prava, naprotiv, njihova je borba isključivo u službi održanja tradicionalnog poretka. Veštice su, kao alegorija, napravile pun krug u svom odnosu prema patrijarhatu.

 

Smatra se da samo u Severnoj Americi ima između milion i tri miliona pobornika Vike, što je posebno upečatljivo u poređenju sa procenama iz ranih 90-ih, kad ih je bilo svega nekoliko hiljada

 

M
eđutim, veštice nisu samo predmet fikcije. Postoje ljudi koji sebe smatraju vešticama, odnosno oni koji prate modernu pagansku religiju zvanu „Vika“ (Wicca), koja je u zavisnosti od varijante duoteistička ili politeistička, a nastala je u Engleskoj sredinom 20. veka. Pripadnici ove religije veruju u magiju, bave se vradžbinama, novopaganskim ritualima, bacanjem čini… Vika nema svetu knjigu, mada postoji zbirka tekstova zvana Knjiga senki, koju je sastavio njen osnivač Gerald Gardener koristeći razne okultne tekstove, poput onih koje je pisao poznati okultista i osnivač tajnog društva Ordo Templi Orientis Alister Krouli. Knjiga sadrži, između ostalog, detaljna uputstva za vršenje ritualnih radnji i bacanje čini. Mada su podaci o broju pratilaca ove religije, dakle o broju ljudi koji sebe faktički smatraju vešticama i bave se veštičarenjem, nekonzistentni, smatra se da samo u Severnoj Americi ima između milion i tri miliona pobornika Vike, što je posebno upečatljivo u poređenju sa procenama iz ranih 90-ih, kad ih je bilo svega nekoliko hiljada.

Danas naravno postoje i veštice na Instagramu i Jutjubu, koje se otvoreno na svojim profilima bave veštičarenjem i vradžbinama, i od toga zarađuju.

Veštice su čitav spektar fenomena. Od mističnih, natprirodnih bića-čudovišta koja kradu decu i čine zlo, preko žena koje su se zaista bavile vradžbinama, do onih koje su imale široko znanje o medicini i lekovitim biljkama, ili su živele slobodno i izvan tradicionalnih patrijarhalnih društvenih normi, optuživane za obožavanje Đavola, do popularnih veštica iz literature koje lete na metlama sa šiljatim crnim šeširima, čuče oko velikih kazana i kuvaju kojekakve čarobne napitke, ili zavode muškarce svojom moćnom čarobnom seksualnošću.

Kod nas su u skorijoj istoriji vešticama nazivane žene koje su se 90-ih suprotstavljale ratnohuškačkim nacionalističkim režimima i ideologijama koje su razorile Jugoslaviju. I sve te uloge evociraju istu stvar: žene koje na neki način prkose onome što je tradicionalno, patrijarhalno i konzervativno. Još jedna stvar je evidentno ostala ista bilo da govorimo o vremenu pre više stotina godina ili o današnjem: veoma je teško razlučiti realnost od fantazije kada govorimo o vešticama. Možda upravo u tome i leže njihova trajna moć i privlačnost.

 


„Ženu koja doživi mržnju muškaraca nazivaju bludnicom, vešticom, Džezebel (…) u nekom drugom veku bi me spalili ili udavili (…) moćna žena je prosto ona koja još uvek nije umrla.“

– Džinen Verli, Džezebel se osvrće na Knjigu o kraljevima (Jezebel Revisits the Book of Kings)


 

Pre nego što odete

Ovaj članak je prvi put objavljen u štampanom izdanju časopisa Odiseja. Časopis izdaje nezavisna izdavačka kuća Horizonti iz Beograda, koja živi od podrške i interesovanja svojih čitalaca. Ukoliko već niste, svoj primerak novog broja Odiseje možete naći na kioscima i u knjižarama širom zemlje (napravili smo i mali vodič da vam pomognemo u potrazi), ali i ako jeste, najbolji način da podržite naš rad i osigurate da Odiseja ostane nezavisan, kritički medij jeste da se pretplatite na naše digitalno izdanje. To košta samo 840 dinara godišnje – a mi vam za tu investiciju garantujemo mnogo kvalitetnog i zanimljivog sadržaja.

Vodič za kupovinu časopisa

Pretplata na digitalno izdanje

Close