Close
Svih pet Roza Parks

Svih pet Roza Parks

OBELEŽAVAMO / Bojkot javnog prevoza u Montgomeriju nije bio spontana pojava, već kulminacija dugogodišnjeg angažmana, planiranja i organizacije protiv nepravde

piše Luna Đorđević

Na današnji dan pre 62 godine, 20. decembra 1956, završio se bojkot javnog prevoza u gradu Montgomeri u Alabami. U znak protesta protiv rasne segregacije u javnom prevozu, svi afroamerički građani ovog malog južnjačkog grada su izbegavali javni prevoz više od godinu dana.

Borba za desegregaciju u SAD bila je veoma duga i mukotrpna, i poticala je od pojedinaca koji su se svojim individualnim slučajevima, preko lokalnih sudova, peli zakonodavnom lestvicom do Ustavnog suda i menjali segregacione zakone jedan po jedan, takoreći ručno. Čak su i ostvarene pobede teško uzimale maha. Uprkos uspešnom pravnom aboliranju rasne segregacije u školama 1954. godine (Braun protiv Obrazovnog odbora), ona je u velikom broju južnjačkih država neometano ostala de fakto na snazi, i to veoma dugo. Rasistički nastrojeno stanovništvo u državama nekadašnje Konfederacije energično se i dramatično protivilo ovim promenama, otvoreno ispoljavajući svoje nezadovoljstvo u vidu neposrednog, ponekad i nasilnog, otpora.

Međutim, za razliku od škola, u kojima je do promena došlo gotovo direktno putem sudstva i pravnih postupaka, u sferi javnog prevoza taj je put bio malo dramatičniji.

Bojkot javnog prevoza počeo je čuvenim slučajem Roze Parks koja je 1. decembra 1955. godine odbila da ustupi svoje mesto u autobusu belcu, zbog čega je bila uhapšena. Njen čin građanske neposlušnosti pokrenuo je bunt među građanima Montgomerija, koji su za samo dva dana uspeli da organizuju masovni, ali tajni bojkot javnog prevoza na nivou čitavog grada. Neki su na dan bojkota išli peške, drugi autostopom, a neki su koristili i konjske zaprege ili jahali mazge. Za vođu bojkota bio je izabran do tada nepoznat mladi sveštenik Martin Luter King.

Segregacija u javnom prevozu bila je osmišljena tako da sedišta budu podeljena u dve zone autobusa – u prvoj polovini autobusa bila su sedišta rezervisana za građane svetle puti, dok je druga polovina autobusa bila za Afroamerikance. Ukoliko bi autobus bio pun, svaki afroamerički putnik bi morao da ustupi svoje mesto belcu koji uđe u autobus, i da ostatak vožnje provede stojeći. Vozači su imali diskreciono pravo da vrše kontrolu raspodele sedišta i regulišu smeštaj putnika, a čak su legalno bili i naoružani za slučaj da dođe do eskalacije tenzije između putnika.

Pored Kinga, koji se smatra ideološkim vođom i ključnom figurom Pokreta za građanska prava, Roza Parks je verovatno najpoznatija figura u tom periodu američke istorije, čiji je postupak otpočeo celokupni proces političkih i društvenih promena, sve do konačnog aboliranja zakona na kojima su počivali rasna segregacija i rasna diskriminacija u SAD. Ali protesti koji su usledili nisu došli iz vedra neba.

 

Bila je idealna za ulogu koju joj je istorija dodelila. Njen karakter je bio besprekoran a njena posvećenost duboko usađena

 

Naime, iste godine, svega nekoliko meseci pre slučaja Roze Parks, četiri druge žene su bile uhapšene u istom gradu, Montgomeriju u Alabami, iz istog razloga – zato što su odbile da ustupe svoje mesto u javnom prevozu. Te četiri žene bile su Aurelija Brouder, Suzi Mekdonald, Klodet Kolvin i Meri Luiz Smit. One nisu stekle širu popularnost niti status ideološkog simbola koji je nakon njih ostvarila Roza Parks, iako su imale važne uloge u Pokretu.

Doduše, jedna od njih četiri umalo nije bila osoba koju su vođe Pokreta za građanska prava čekale da inspiriše građane na organizovani protest. Prvo je bila izabrana mlada Klodet Kolvin, uhapšena u proleće 1955. godine za odbijanje da ustane i ustupi svoje mesto belom putniku. Međutim, vođe Pokreta su brzo odustale od nje. Otkrilo se da je bila u drugom stanju, maloletna i neudata, a njima je bio potreban neko ko bi imao najveću šansu da pobedi pred sudom – osoba besprekornog ugleda i dostojanstva, kojoj ništa ne bi moglo da se zameri. Klodet Kolvin nije bila oličenje dostojanstva i ugleda koji im je bio neophodan, a osoba koju su tražili morala je da bude u stanju da stekne simpatije i podršku ne samo afroameričkog stanovništva, nego i ostalih sugrađana. Kako se ispostavilo, Roza Parks je bila udata, zaposlena, cenjena i poštovana u zajednici. Bila je „…idealna za ulogu koju joj je istorija dodelila. Njen karakter je bio besprekoran a njena posvećenost duboko usađena“, kako je u svojoj autobiografiji opisao Martin Luter King.

Iako se Roza kasnije često šalila da je tog dana prosto bila umorna, i da ju je mrzelo da ustane sa svog mesta, daleko od toga da se tek slučajno zatekla na pravom mestu u pravo vreme. Roza je tada imala četrdeset i dve godine, i dugogodišnje iskustvo u aktivizmu i borbi za građanska prava. Učestvovala je u brojnim kampanjama, radila kao sekretarica lokalne grane Pokreta više od decenije, i kao savetnica u njihovom omladinskom odboru, bila je edukovana o metodama nenasilnog otpora i građanske neposlušnosti.

Uprkos značaju koji je imao za sam pokret i mobilisanje građana, problem sa slučajem Roze Parks bio je taj što, prema proceni vođa Pokreta za građanska prava, on nije imao velike šanse da zapravo uspe pred višim sudom. Njihovo rešenje bilo je da se, umesto nje same, objedine slučajevi Aurelije Brouder, Klodet Kolvin, Suzi Mekdonald i Meri Luiz Smit u jednu tužbu. Sudski proces pod nazivom Brouder protiv Gejla počeo je februara 1956. godine, dva meseca nakon čina Roze Parks. Tužba je počivala na kršenju 14. amandmana Ustava SAD, koji je garantovao jednaku zaštitu pred zakonom za sve građane, putem rasne segregacije u javnom prevozu u Montgomeriju. Sud je 19. juna 1956. godine odlučio da je rasna segregacija u javnom prevozu u Montgomeriju neustavna, i da se na javni prevoz može primeniti zakon iz slučaja Braun protiv Obrazovnog odbora, kojim je prethodno ukinuta rasna segregacija u školama. Ovu presudu je potvrdio i Ustavni sud u decembru. Tog meseca je okončan i bojkot javnog prevoza, koji je trajao ukupno 381 dan.

Close