Za razliku od ostatka regiona, u Srbiji su mediji, pseudonauka i teorije zavera udružili ruke u negiranju klimatskih promena
Pišu: Nikola Zdravković, Slobodan Bubnjević i Marija Đurić*
*Istraživanje je realizovano uz podršku AJSPI / BNP Paribas Foundation Climate Investigation Grant, a članak je prvi put objavljen u Odiseji #03
Opušten razgovor u televizijskom studiju na Zapadnom Balkanu – za stolom su vojni analitičar, glumac i klimatski skeptik koji sa ubeđenjem govori kako čovek nije mogao da utiče na klimu i da se planeta sada prirodno kreće ka sledećem ledenom dobu. Skeptiku se niko ne suprotstavlja. Ostali klimaju glavom i prelaze na sledeću temu, na odnose regiona sa Kinom. Program se nastavlja poslednjim izveštajem o rekordnoj količni kiše koja je ove sezone padala širom Zapadnog Balkana, o posledicama poplava i šteti za poljoprivredu.
Potop koji je u toku nekoliko presudnih junskih dana zadesio Beograd nije zaobišao ni simbol nekadašnje Jugoslavije: auto-put koji je nekada nosio naziv „Bratstvo i jedinstvo“, a koji danas umesto republičkih prestonica spaja region Zapadnog Balkana, bio je u glavnom gradu Srbije nakratko poplavljen.
Mada su maj i jun na ovim prostorima tradicionalno najkišovitiji meseci u godini, izveštaji Republičkog hidrometeorološkog zavoda navode da je u Beogradu količina padavina bila više nego dvostruko veća od prosečne za taj period. Brojke su, naravno, i dalje ispod onih iz maja 2014. godine, kada su obilne padavine izazvale katastrofalne poplave u čitavom regionu, uništile čitava naselja, odnele nemali broj života, a u Srbiji izazvale štetu koja se procenjuje na 1,6 milijardi evra.
„IPCC izveštaji jasno ukazuju da će posledice klimatskih promena biti dramatične, kao i da je ovaj region jedan od onih u kojima je signal klimatskih promena već jasno vidljiv“, kaže dr Vladimir Đurđević, klimatolog sa Fizičkog fakulteta u Beogradu. Đurđević je jedan od mnogobrojnih istraživača koji učestvuju u radu Međuvladinog panela o klimatskim promenama (IPCC), koji su 1988. godine osnovali Svetska meteorološka organizacija i Ujedinjene nacije, a koji je do sada objavio pet velikih preglednih izveštaja o dosadašnjim saznanjima iz oblasti klimatskih promena. U rad IPPC uključeno je hiljade istraživača i recenzenata širom sveta.
„Posebno zabrinjava činjenica intenziviranja i povećane učestalosti ekstremnih vremenskih i klimatskih fenomena u budućnosti“, kaže Đurđević, dodajući da postoje i drugi izveštaji koji su više fokusirani na regionalne promene a u kojima je ova činjenica još jasnija.
Tokom industrijskog doba, u poslednjih 150 godina, čovek sagoreva ugalj i druga fosilna goriva, pre svega za proizvodnju energije, što omogućava brojne udobnosti savremenog života, ali po svemu sudeći ima visoku cenu – stalni rast emisije CO2 koja je dovela do znatnog podizanja srednje globalne temperature. Ovo otopljavanje okidač je za ekstremne vremenske prilike kao što su suše, požari i poplave. Biljni i životinjski svet su u velikoj krizi, a smanjuje se dostupnost vode, između ostalog zbog manje snežnog pokrivača, i to ne samo pijaće, već i vode za industriju i poljoprivredu.
Uprkos ovim izazovima, na Zapadnom Balkanu ne vlada interesovanje za klimatske promene kakvo je u drugim delovima Evrope. Sudeći prema zakljucima iz inače neujednačenih Nacionalnih komunikacija (koje su u obavezi da objavljuju sve zemlje potpisnice Okvirne konvencije o klimatskim promenama, UNFCCC), zemlje regiona susreću se u različitim odnosima sa mešavinom nedostatka šireg interesovanja građana za ovakve informacije, manjkom kapaciteta medija da izveštavaju o temi, kao i pasivnosti naučnih zajednica i ambivalentnosti političkih elita za pitanje klimatskih promena.
Istovremeno, širom regiona pojavljuje se izvestan broj klimatskih skeptika, javnih ličnosti i pseduonaučnika koji otvoreno govore da su klimatske promene „izmišljotina“. Klimatski skepticizam, naravno, nije potekao sa Balkana – reč je o globalnom fenomenu čiji koren seže još u doba kad je nauka o klimi obelodanila da ljudsko delovanje preti da nanese nepopravljive posledice u atmosferi planete. Danas se skeptici dele na one koji tvrde da klimatskih promena uopšte nema, na one koji prihvaju da se promene dešavaju, ali da za nih nije odgovoran čovek, a postoje čak i grupe koje ne opovrgavaju fenomen, ali ga smatraju korisnim.
Klimatski skeptici se obično dovode u vezu sa energetskim sektorom, kojem, logično, ne ide u prilog smanjenje emisija CO2. Tako još krajem osamdesetih godina prošlog veka u američkoj javnosti počinje da se piše i govori, a pojedini slučajevi stižu i do suda, kako su kritičari klimatskih promena finansirani od američke naftne industrije. Prema istraživanju Njujork tajmsa iz 2015. godine, naftne kompanije su još 1970. godine znale da sagorevanje nafte i gasa izaziva klimatske promene, ali su godinama potom nastavile da finansiraju aktivnosti klimatskih skeptika.
Crni grafit u obliku trougla, otisnut šablonom sa porukom „CO2 Masovno izumiranje“ stoji na zidu koji opasuje jedan od paviljona Prirodoslovno-matematičkog fakulteta, smeštenog u mirnom, rezidencijalnom delu grada Zagreba. Krijući se od letnje vreline, pauze između ispita studenti provode u hladu oko zgrada fakulteta. „Mi smo siromašniji dio Evrope i naši političari su nekompetentni“, kaže profesor Branko Grisogono, klimatolog sa odeljenja za geofiziku PMF-a, objašnjavajući zašto percepcija klimatskih promena u Hrvatskoj i drugim zemljama regiona nije ista kao na severu kontinenta. On dodaje da i naučnici imaju deo odgovornosti jer „ne šalju informacije dovoljno dobro “.
„U Hrvatskoj javnosti postoje dvije vrste skeptika. Jedni su neobrazovani, na njima mediji treba da rade, ali postoji i obrazovana vrsta skeptika“, kaže profesor Grisogono, objašnjavajući da iako harizmatični, oni su često nekompetentni, ali da sa njima naučnici moraju da se upuste u diskusiju argumentima. „To su ljudi koji su akademici opće prakse“, ocenjuje Grisogono, koji je u više navrata javno, na televizijama, diskutovao sa „svojim najdražim protivnikom“ – akademikom Vladimirom Paarom, fizičarem i najpoznatijim hrvatskim klimatskom skeptikom. Svojim kritikama globalnog zagrevanja u prethodnoj deceniji, Paar je dobijao značajnu medijsku pažnju u Hrvatskoj, ali je, po Grisogonovom mišljenju, u poslednje vreme istisnut jer su njegovi argumenti javno diskreditovani i pobijeni.
U Srbiji se, sa druge strane, nikakvo istiskivanje nije dogodilo.
„Prisutnost skepitka je konstantna već godinama“, kaže dr Vladimir Đurđević, „i mislim da neopravdano dobijaju suviše mesta, posebno takozvani prikriveni skeptici“, misleći, kako kaže, na one koji prihvataju da se sa klimom nešto dešava, ali ne i da su za to krivi ljudi.
U toj grupi je medijski najistaknutiji Nedeljko Todorović, čovek koga profesionalni položaj čini unikatnom figurom u čitavom regionu. Naime, on već dugi niz godina radi kao meteorolog u Republičkom hidrometeorološkom zavodu Srbije – instituciji kojoj je, sasvim očekivano, zvaničan stav slaganje sa izveštajima IPCC.
Komentarišući svoju poziciju, Todorović tvrdi kako nije usamljeni skeptik u Zavodu i, iako odbija da ponudi preciznije informacije, kaže da je njegova slobodna procena „da se većina zaposlenih ne slaže sa IPCC“. Bilo to verovatno ili ne, RHMZ Srbije nikada u javnosti nije dao zvaničan komentar na njegove medijske nastupe, a Todorović se u poslednjih nekoliko godina često pojavljuje u jutarnjim programima, na stranicama dnevne štampe i na internet portalima.
Iako je na odmoru, Todorović vreme provodi u stanu, za svojom „istraživačkom stanicom“, odnosno računarom smeštenim nasred prostrane dnevne sobe, a na kojem, kako kaže, u slobodno vreme piše, ali i samostalno prati, beleži i analizira podatke o Zemlji i atmosferi koje nude NASA i Evropska svemirska agencija. Na vitrinama na dva suprotna zida, iza staklenih vrata, uz izdanja stručne literature stoje i tomovi istorije srpskog naroda, dela klasičnih filozofa, Kuran.
Todorović se trudi da ne ulazi u navodne političke motivacije iza ideje antropogenih klimatskih promena, ali se njegovi stavovi svejedno teško mogu opisati drugačije osim kao teorije zavere. I pored naučnog konsenzusa o ljudskom uticaju na klimatske promene, o kojem svedoče mnogobrojne studije, ali i činjenice da se u klimatologiji često kao problem spominje gotovo nepojmljiva kompleksnost klimatskih pojava i podataka, gde istraživanja često rade ogromni timovi stručnjaka, Todorović je uveren u svoje stavove. Između ostalog, tvrdi da je IPCC „politička institucija“ koja ne dozvoljava glasove koji se ne slažu sa direktivama koje, kako navodi, stižu odozgo.
„Dugogodišnja praksa mi je govorila da je to sumnjivo. Ušao sam malo dalje u čitanje knjiga i radova, a što je najbitnije počeo sam sâm da analiziram“, kaže Todorović. „To je bilo presudno. Sad ja sa ovim novim znanjem ne mogu da se vratim na ono staro znanje, prosto mi je napojmljivo.“
Mada je, kako i sam priznaje, medijski najistureniji, Nedeljko Todorović nije usamljen u svojoj ulozi klimatskog skeptika u Srbiji – i tu klimatski skepticizam u Srbiji dobija jednu specifično autohtonu notu. Naime, Todorović je jedan od urednika i autora publikacije Beogradska škola meteorologije koja negira ljudski uticaj na Zemljinu klimu u korist Sunčevog, navodno prateći teorije Milutina Milankovića, naučnika koji je, donekle nalik Nikoli Tesli, popularan u pseudonaučnoj produkciji u Srbiji.
„Mi se svi apsolutno slažemo u vezi s klimom“, kaže Todorović za svoje saradnike, među kojima se broje i fakultetski profesori i istraživači na državnim institutima, uključujući i dr Milana Radovanovića, direktora Geografskog instituta „Jovan Cvijić“ SANU, i dr Vladana Ducića, redovnog profesora na Geografskom fakultetu Univerziteta u Beogradu.
„Beogradska škola meteorologije“ nije samo disidentski proizvod grupe istraživača i skeptika sa oboda mejnstrim klimatologije; ne toliko duboko ispod površine, ona otkriva svoje pseudonaučno lice
Sa jedne strane, naučna osnova ove publikacije, koja je do sada imala deset brojeva, i te kako je opravdana: širom sveta, naučnici već decenijama istražuju Sunčev uticaj na Zemlju, pritom i na klimu. Mada je znanje ograničeno, pretpostavlja se da solarna iradijacija i periodične promene u emisiji energije utiču na dugotrajna zahlađenja i otopljenja, a jedan od primera je i tzv. Malo ledeno doba koje je pogodilo Evropu u drugoj polovini 17. veka, a koje se poklapa sa doduše ograničenim podacima o smanjenoj Sunčevoj aktivnosti iz tog perioda, dobijenim posmatranjem Sunčevih pega.
Jedan tim istraživača iz Švajcarske je 2017. godine, u projektu u kojem su učestvovali i ETH iz Ciriha i Univerzitet u Bernu, predstavio jednu od prvih kvantitativnih procena Sunčevog uticaja na Zemljinu klimu, po kojoj bi novi minimum Sunčeve aktivnosti mogao da smanji prosečnu globalnu temperaturu na Zemlji za pola stepena Celzijusa negde u toku narednih 100 godina. Istraživači su napomenuli da, „iako je u pitanju značajno smanjenje temperature, ono neće moći da kompenzuje antropogene klimatske promene“, i da će takav naredni minimum svejedno pratiti ponovno povećanje aktivnosti – i, ukoliko su njihove procene tačne, nov porast temperature. Brojna druga istraživanja ukazuju na postojanje Sunčevog uticaja, ali se ogromnom većinom slažu da je on daleko slabiji od čovekove emisije CO2 i ekvivalentnih gasova, što je i zvanični stav IPCC.
Todorović i „Beogradska škola meteorologije“ tvrde upravo suprotno. Uticaj Sunca je toliko jak „da čovek tu nema šta da traži“. Međutim, „Beogradska škola meteorologije“ nije samo disidentski proizvod grupe istraživača i skeptika sa oboda mejnstrim klimatologije; ne toliko duboko ispod površine, ona otkriva svoje pseudonaučno lice.
Idejni tvorac publikacije je Milan Stevančević, penzionisani elektroinženjer telekomunikacija koji je, kako kaže Todorović, okupio tu grupu istraživača i stručnjaka oko „Beogradske škole meteorologije“, a u svojim programskim tekstovima predstavlja se kao „rodonačelnik heliocentrične elektromagnetne meteorologije“. Raspravljajući se pre svega sa Aristotelom, a ne savremenom klimatologijom, Stevančević u svojim člancima piše da je otkrio kako „elektromagnetna sila povezuje sile materijalnog sa silama nematerijalnog sveta“, a od savremene klimatologije prihvata samo fizička merenja kao rezultate; sve ostalo „nema nikakvog značaja za nauku i odlazi u istoriju“.
U tom mulju ezoterije nalazi se i tzv. srpski kalendar, kojem se u „Beogradskoj školi meteorologije“ posvećuje pozamašan prostor, a kroz koji Stevančević spekuliše o naprednoj civilizaciji naših predaka koja je umela da odredi „nematerijalnu elektromagnetnu planetarnu smenu godišnjih doba“. Na naslovnoj strani publikacije, kao godina izdanja stoji 2019, odnosno „7527. godina po srpskom kalendaru“.
„Sve to je zbog toga što smo želeli da naglasimo da su ova istraživanja izvorno naša, beogradska, da ne kažem srpska“, kaže Nedeljko Todorović, „i da samo ja odlučujem, ja ne bih stavljao taj kalendar“. Međutim, linija između nauke i pseudonauke je u „Beogradskoj školi meteorologije“ još tanja nego što se čini: u jednom predgovoru, Todorović piše o svetu kao „jedinstvenom neprekidnom nematerijalnom medijumu“, ponavljajući ustaljene pseudonaučne predstave zasnovane na radu Nikole Tesle.
„Uticaj Sunca se istražuje širom sveta“, kaže skeptični klimatolog, „samo što smo mi ušli u neke detalje i neka objašnjenja koja oni još ne znaju, i ne razumeju. Nisu došli do tog nivoa.“
Ostaje nepoznato da li su mnogobrojni drugi autori prisutni u izdanjima „Beogradske škole meteorologije“, među kojima su i istraživači iz inostranstva, upoznati sa prirodom publikacije i stavovima njenih autora.
Postavljajući se nasuprot izveštaja velikih međunarodnih panela, stavovi članova „Beogradske škole meteorologije“, kao nezavisnih, domaćih istraživača, često se nekritički prenose u dnevnoj štampi, na radiju i televiziji, pa čak i u naučnopopularnoj periodici. Todorović je ponosan na njihov dosadašnji medijski uspeh, u koji se ubrajaju i pozitivni prilozi na Radio-televiziji Srbije, dok je navodno naučnopopularni časopis Galaksija Nova objavio niz članaka o tzv. heliocentričnoj meteorologiji, i od samog početka rada objavljuje sezonske čestitke po „srpskom kalendaru“.
Šta pišu mediji?
Na osnovu medijske analize u kojoj su, za potrebe ovog istraživanja, tokom više godina praćene objave u dnevnim listovima Danas, Kurir, Blic i Politika, kao i one u nedeljnim novinama, ustanovljeno je da se o klimatskim promenama piše vrlo retko.
- 20 priloga godišnje je prosek izveštavanja o klimi u dnevnoj štampi
- Tabloidi posvećuju više prostora klimatskim promenama nego tradicionalna štampa
- Svaki dvadeseti članak o klimi negira čovekov uticaj na globalno zagrevanje i afirmiše skepticizam
- Najčešći izvor skepticizma su pripadnici Beogradske škole meteorologije
Sa približavanjem Evropskoj uniji i obavezama preuzetim potpisivanjem Pariskog sporazuma, zemlje regiona se suočavaju ne samo sa posledicama, nego i sa pravnim obavezama da urede ovu oblast. Naime, još uvek nisu dovoljno pouzdani ni podaci o tome koliko koja zemlja utiče na klimu, niti koliko emituje ugljen-dioksida (CO2). Zemlje regiona, posebno Srbija i Bosna, u znatnoj meri zavise od sagorevanja uglja u termoelektranama koje dovodi do emisije CO2, ali se u različitim zemljama barata teško uporedivim brojkama. Prema dostupnim podacima Svetske banke još iz 2013. godine, emisija CO2 u metričkim tonama po glavi stanovnika iznosi u Srbiji 6,27 tona, u Bosni i Hercegovini 6,08, Hrvatskoj 4,12, Makedoniji 3,78 i Crnoj Gori 3,62 tone CO2.
Misija OEBS-a u Srbiji pripremila je pre dve godine Strategiju komunikacija za oblast klimatskih promena u kojoj se navode zaključci kakvi postoje u svim sličnim dokumentima regionalnih vlada. „Osim sporadičnog izveštavanja o događajima, kao i izveštavanja u periodima ekstremnih vremenskih prilika, mediji ne pokazuju trajno i posvećeno interesovanje za ovu temu, niti jasno dovode u vezu ove nepogode i klimatske promene“, navodi se u ovom dokumentu, gde se kaže i da vlada „odsustvo kreativnijih i inovativnijih komunikacionih formata“.
Drugim rečima, autohtoni skeptični glasovi nisu jedini problem u medijskom izveštavanju o klimatskim promenama. „Moj utisak je da većina i dalje doživljava klimatske promene kao još jednu priču kojom nas plaše, ili kao nešto što će se možda dogoditi u nekoj dalekoj budućnosti“, kaže Vladimir Đurđević, dodajući kako klimatske promene, pored uticaja na živi svet, mogu dovesti i do dalekosežnih, negativnih društvenih promena, od siromaštva i povećanja nejednakosti do migracija.
Međutim, postoje pokazatelji da se ta situacija menja. U Srbiji, sve je više medijskih priloga o poplavama, toplotnim talasima i drugim lokalnim nepogodama, kao i proceni štete koju su naneli poljoprivredi i infrastrukturi, a u kojima se navodi da su to negativni efekti klimatskih promena. Čini se da će u tom smislu medijska scena u Srbiji, a potom i u ostalim zemljama regiona, slediti matricu koja je viđena u Hrvatskoj – diskusija sa skepticima će zamreti kako budu rasli konkretni lokalni izazovi, posebno oni u poljoprivredi. Prema podacima Svetske banke, godišnji troškovi zbog vremenskih neprilika samo u Srbiji iznose između 150 i 480 miliona evra, a situacija je slična i u drugim zemljama Zapadnog Balkana.
U međuvremenu, nakon razgovora, Nedeljko Todorović šalje jedan svoj još uvek neobjavljen članak, pod nazivom „Priča o klimatskim promenama“. Pored svojih argumenata, u njemu on posebne reči hvale ima za navodno nezavisni skeptični panel koji je u Njujorku 2008. godine održala organizacija Heartland. „Učesnici su bili najmerodavniji stručnjaci sa najboljim preporukama koji su ikada došli na neki skup o klimi“, piše Todorović, „uglavnom su bili ’skeptici’, a takođe i sadašnji i bivši naučnici iz IPCC.“
Todorović verovatno nije svestan činjenice da je organizacija koju hvali zapravo najveća lobi grupa za klimatski skepticizam u SAD, koju su godinama finansirale naftne kompanije, uključujući ExxonMobil, kao i nekoliko fondacija koje se nalaze u vlasništvu čuvenih industrijskih magnata, braće Koh. Heartland je pre klimatskog skepticizma vodio jednu drugu bitku: tokom 90-ih, a pod pokroviteljstvom duvanske industrije, ovaj samozvani institut je lobirao protiv zabrane pušenja u javnom prostoru u SAD. U mnogim borbama je teško predvideti pobednika, ali neke su zapravo samo skupo odlaganje izvesnog. — ⊗
U nastavku: priče iz komšiluka
Hrvatska
„U hrvatskim se medijima posljednjih godina puno govori o klimatskim promjenama“, kaže Tanja Rudež, naučna novinarka Jutarnjeg lista koja prati ovu temu tokom cele svoje bogate karijere. „Iako kvalitet izvještavanja varira, on je porastao posljednjih godina, a veliku zaslugu za to ima i nekolicina hrvatskih klimatologa koji su uvijek dostupni novinarima.“
„Na društvenim mrežama se s vremena na vrijeme upuštam u rasprave sa klimatskim skepticima“, kaže dr Ivan Gutler iz odeljenja za klimatologiju u Državnom hidrometeorološkom zavodu Hrvatske. „Također, na drugom kraju se mogu naći i klimatski katastrofičari s kojima je također dobro ponekad započeti debatu. Debata, kad je pristojna, uvijek je korisna i mene osobno veseli. S vremena na vrijeme se javi neki argument na koji ne znam odmah odgovoriti, što me onda potakne na čitanje i proučavanje literature i bolju pripremu za sljedeću debatu”, kaže Gutler, koji se slaže da je nužno da se stručna javnost uključi u debatu sa skepticima.
„Mada nisam medijska osoba i više volim moje jednačine, smatram da je to dio moje moralne funkcije prema mladim generacijama“, ističe profesor Branko Grisogono. On napominje da je javnost zainteresovana za temu, ali da su ljudi „umorni od svađa u medijima“ i da na lokalu više ne haju za skepticizam, nego ih zanima šta da učine da spreče posledice. „Ljudi žele konkretne odgovore na konkretna pitanja koja su toliko bolna da to političari ne mogu ni pogledati“, dodaje Grisogono, navodeći kako raste broj primera gde su njega i njegove kolege kontaktirali ljudi zainteresovani za konkretne posledice klimatskih promena.
Tako se meštani Stona na Pelješcu pitaju šta će biti sa školjkama zbog klimatskih promena, dok se proizvođači maslinovog ulja i alkoholnih pića interesuju koje će vrste saditi u budućnosti. U Požeškoj dolini, ali i širom Hrvatske i regiona, uzgajivači vinove loze neprekido se interesuju da li da menjaju vrstu loze kako bi izdržala narednih 30 godina. „Sad imamo lagana vina, ali već imamo problem jer se gubi kiselina iz vina a jača šećer od sunca. U idućih 40 godina mi ćemo postati zona u kojoj se uzgajaju teška vina“, zaključuje Grisogono.
Bosna i Hercegovina
U Bosni i Hercegovini prelomni klimatski trenutak dogodio se 2012. U februaru te godine, usled delovanja ciklona Gabor, neverovatna količina snežnih padavina zatrpala je čitavu zemlju, uključujući i usko priobalje. Mnoga sela bila su odsečena od sveta, škole nisu radile danima, a u Sarajevu je bilo izmereno rekordnih 107 centimetara snega. I dan-danas, sedam godina kasnije, kada se spremaju velike padavine, mediji najčešće pišu: „Čeka li nas ponovo februar 2012?“
„Druga najveća izmerena količina snega u Sarajevu bila je tek 90 centimetara“, kaže Dženan Zulum, klimatolog na Odsjeku za klimatološka istraživanja i studije Federalnog hidrometeorološkog zavoda u Sarajevu, „2012. godine nekoliko dana niste mogli preći ulicu.“ Međutim, van ekstremnih prilika kao što je bio ciklon Gabor, klima uopšte nije kontroverzna pojava u bosanskim medijima.
„Kod nas nije kao u Srbiji“, kaže Zulum, „ja iskreno nisam primijetio da ovdje ima skeptika.“ Pomalo u šali, Zulum dodaje da se dogodi da Federalni hidrometeorološki zavod danima ne dobije nijedan poziv od medija. Dok je tema klimatskih promena prisutna u svim visokotiražnim dnevnim listovima, za razliku od Hrvatske i Srbije, vesti vrlo retko prate komentari domaćih bilo naučnika bilo amatera.
Bosna i Hercegovina je po mnogo čemu unikatna u regionu: između ostalog, poseduje dve odvojene državne hidrometeorološke institucije (druga je organ Republike Srpske), i čak tri javna preduzeća koja vrše usluge elektrodistribucije. Mnogi mediji okrenuti su nekom od konstitutivnih naroda, a jedini vidljiviji medij koji je skeptičan u vezi s klimatskim promenama je portal „Logično“, lociran iza administrativne granice, u Distriktu Brčko. Međutim, „Logično“ je daleko od medijskog mejnstrima, sa pristupom koji liči na portale tzv. alternativne desnice u SAD, kombinujući geopolitičke teme sa različitim teorijama zavere. Uredništvo portala nije pristalo da ponudi komentar o svom radu.
Beograd i Sarajevo, između kojih se umesto auto-puta nalaze visoki Dinaridi i kanjoni Drine, doživeli su sličan kraj proleća: uporne majske kiše zamenio je višednevni vreli talas početkom juna. Meteorološki podaci kažu da je isti obrazac pogodio i Distrikt Brčko, koji se, kako piše na portalu „Logično“, nalazi na „tromeđi između Beograda, Sarajeva i Zagreba“. „Iskreno, nikada nisam čuo za taj portal“, priznaje Dženan Zulum, ali kao još jednan pokazatelj da su državne granice slabije od onih kulturnih i ideoloških, „Logično“ povremeno čita, kako sam kaže, Nedeljko Todorović, skeptik iz Beograda.
Severna Makedonija i Crna Gora
Severna Makedonija se 2016. godine prvi put suočila sa velikim posledicama klimatskih promena. Obilne kiše zahvatile su skopski region i izazvale bujice koje su odnele 21 žrtvu, a ni do danas nisu otklonjene posledice štete. „Severna Makedonija se skoro čitavu deceniju nalazi u vrhu najzagađenijih zemalja, a zastarela industrija i u izveštajima EU notirana je kao najveći izvor gasova koji direktno utiču na promenu klime“, objašnjava medijski ekspert i novinar Aleksandar Pisarev iz Centra za strateška istraživanja i dokumentaciju „Forum“. „Građani opterećeni egzistencijalnim problemima smatraju da su upozorenja o klimatskim promenama preterana i deo svetske zavere protiv siromašnih zemalja“, dodaje Pisarev, navodeći kako se u medijima često pominje da je Skoplje „najzagađeniji grad u svetu“.
Sa više od 240 sunčanih dana u godini, Crna Gora ima blagu mediteransku klimu, ali je ne zaobilaze ni klimatski ekstremi. „Rijetko se ova tema može naći u medijima, osim ako je riječ o ekstremnoj nepogodi ili događaju kome prisustvuju visoki zvaničnici“, kaže Sanja Orlandić, programski koordinator za energiju iz nevladine organizacije Green Home koja je u Crnoj Gori izuzetno aktivna. Orlandić ocenjuje da je umesto skepticizma sve prisutnije povezivanje klimatskih promena sa nepogodama, o čemu govore mediji, ali i stanovništvo, turistički radnici i poljoprivrednici. „Veći je fokus na usklađivanju dokumentacije sa evropskom, a manje se razmišlja o tome šta se lokalno može uraditi da bi se klimatske promjene ublažile“, smatra Orlandić, dodajući da u Crnoj Gori ima malo naučnika koji su aktivni u klimatologiji, pa nema ni dovoljno debata.
