Dok domaći mediji pišu o dostignućima srpske medicine u prilagođavanju pola, u zemlji zapravo vlada zakonski mulj u kojem su transrodne osobe na različite načine obespravljene
Ovaj tekst je prvi put objavljen u Odiseji #02
Postojala je glasina prema kojoj bi od prvog januara 2019. godine transrodne osobe u Srbiji navodno mogle da promene polnu oznaku u ličnim dokumentima bez potrebe da prilože dokaz o izvršenoj operaciji prilagođavanja pola. Poreklo ove informacije bilo je nepoznato – to je prosto bilo nešto što su ljudi iz trans zajednice u Srbiji načuli – ali se nije znalo ni da li će biti baš univerzalno primenjiva, niti koja bi tačno bila procedura.
Međutim, ništa od toga. Jedino što se promenilo posle Nove godine bilo je to što su počele da važe izmene Zakona o matičnim knjigama, usvojene u junu 2018. godine, po kojima je promenu pola postalo moguće upisati u matični list.
Ovo je simptomatično za naše društvo i jedan od velikih problema sa kojim se susreće transrodna zajednica u Srbiji. Nedostaju jasna struktura i pravni okvir. Ne postoji zakon o rodnom identitetu, koji bi regulisao pitanje zakonske promene polne oznake u ličnim dokumentima. Postoji samo Nacrt, i on čeka izglasavanje u Skupštini, baš kao i Zakon o istopolnim partnerstvima, što se verovatno neće dogoditi samo od sebe, bez dovoljno snažnog pritiska sa Zapada.
U Srbiji je, kao i u velikom broju država u svetu, legalno promeniti pol. Međutim, bez jasne zakonske strukture, ceo proces, koji je sam po sebi veoma komplikovan i kompleksan, i emotivno naporan za pojedinca, maksimalno je otežan.
Proces prilagođavanja pola u Srbiji počinje tako što osoba koja oseća da njen fizički pol ne odgovara njenom rodnom identitetu ode prvo kod svog lekara opšte prakse i izjasni se kao transrodna. Lekar opšte prakse daje uput za psihijatra, koji potom daje svoju procenu i dalji uput za endokrinologa. Evaluacija kod psihijatra traje oko dve godine i uključuje redovnu terapiju i razgovor, kako bi se utvrdilo da osoba zaista ima ono što se u medicini zove rodna disforija – osećaj duboke uznemirenosti koji se javlja kao rezultat sukoba između rodnog identiteta i pola dobijenog prilikom rođenja. U Srbiji se transrodni identitet i dalje smatra psihičkim poremećajem, iako prema Svetskoj zdravstvenoj organizaciji (SZO) od prošle godine zvanično nije.
Veliki problem u našoj zemlji, naročito van Beograda, jeste u manjku psihijatara koji poznaju ovu oblast i umeju da se bave njome na profesionalan i empatičan način. Usled nedostatka stručnog osoblja, trans osobe moraju da traže lekara isključivo u Beogradu – što je dodatan problem onima koji žive daleko od glavnog grada. Na sajtu organizacije Gayten LGBT piše da „lekari koji pružaju adekvatnu medicinsku pomoć trans osobama rade u Beogradu“, a drugi gradovi u Srbiji se i ne spominju. Na ovom sajtu, u tekstu koji je namenjen da pruži smernice za ljude koji su zainteresovani da otpočnu proceduru prilagođavanja pola, navode se samo dve psihijatrice u Beogradu, jedna endokrinološkinja i jedan hirurg. Dakle, tim koji se ovde spominje sastoji se od svega četiri osobe koje bi trebalo da „pokriju“ čitavu državu.
Na mapi objavljenoj u časopisu National Geographic u januaru 2017. godine, sastavljenoj na osnovu opsežnog proučavanja izvora širom sveta, više od trećine svih zemalja dozvoljava legalnu promenu pola u ličnim dokumenatima (pasoš, vozačka dozvola, lična karta i sl.). Na osnovu njihove mape, 46 zemalja ima uređen pravni postupak po kom se ova promena vrši. Postoji i veoma mali broj zemalja koje dozvoljavaju zakonsku promenu roda, odnosno pola u ličnim dokumentima samo na osnovu zahteva pojedinca. Na ovoj mapi su kao takve označene Argentina, Irska, Norveška i Danska. Ima i drugih država u kojima je ovo moguće, ali samo u nekim oblastima. Najveći broj zemalja, uključujući i Srbiju, nema nikakav jasan pravni okvir i sistem.
Najveći broj zemalja ne dozvoljava legalnu promenu polne oznake u ličnim dokumentima bez dokaza o uspešno završenoj hirurškoj proceduri prilagođavanja pola – što otvara mnoge druge probleme
Veliki broj protivnika pojednostavljenog sistema promene pola u ličnim dokumentima i uopšte olakšane tranzicije trans osoba smatra da bez adekvatnih, dugotrajnih i ekstenzivnih psihijatrijskih evaluacija ne treba dozvoliti pojedincu koji oseća rodnu disforiju da otpočne tranziciju i proceduru prilagođavanja pola. Iza ovog stanovišta stoji ideja da ljudi mogu prosto da „budu u zabludi“ u vezi sa svojim rodnim identitetom, te da će se možda predomisliti i pokajati. Ovo se naročito naglašava kad je reč o mladim osobama, pre svega tinejdžerima.
Sa druge strane, što ranije osoba otpočne tranziciju ukoliko to želi, to će lakše njeno telo prihvatiti promene i mnogo će se lakše prilagoditi. Uprkos popularnom mišljenju da su trans aktivisti najglasniji u forsiranju olakšavanja koraka prilagođavanja pola, upravo su lekari ti koji urgiraju da se sa tranzicijom treba početi što ranije i da ona treba biti što lakša za trans osobe. Razlog za to je jednostavan – rodna disforija stvara strahovit osećaj zbunjenosti, usamljenosti, nezadovoljstva, nesreće, depresije i može da ima strahovite posledice na psihu pojedinca kome zajednica nije pružila adekvatnu podršku, naročito kad je reč o mladim ljudima.
Mada u Srbiji ne postoji zvanična statistika, na globalnom nivou prosečan životni vek transrodnih osoba je samo 35 godina.
Lekari bi rekli da korist po opšte mentalno i fizičko zdravlje koje olakšana tranzicija ima nadjačava štetu relativno retkih slučajeva u kojima se osoba pokaje i želi da prekine proces hormonske terapije. Svakako da spasava više života.
„U Hrvatskoj se, recimo, već primenjuju blokatori hormona koji su jako bitni za trans decu jer im se onda olakšava tranzicija nakon puberteta“, kaže za Odiseju Filip Vulović iz Prajd info centra u Beogradu. „Kod nas nema tih blokatora, i nekako važi da trans deca zapravo ne postoje, nego je to nešto što se radi tek kasnije u životu. Ali, sa rodnim identitetom se osoba rađa, i problem je što se toliki pritisak vrši od strane patrijarhalnog binarnog okruženja u kojem je muško muško a žensko je žensko, i detetu se ne daje prostor da shvati da li ima rodnu disforiju ili ne, pa dete sazna da trans osobe uopšte postoje tek sa 15 ili 16 godina. A dete već sa 4 godine zna, i treba mu dati prostora da se ponaša u skladu sa svojim identitetom.“
Uprkos tome, najveći broj zemalja (uključujući i Srbiju) ne priznaje, odnosno ne dozvoljava, legalnu promenu polne oznake u ličnim dokumentima bez dokaza o uspešno završenoj hirurškoj proceduri prilagođavanja pola – što otvara mnoge druge probleme.
Naravno da postoje ljudi koji bi bez pogovora bili spremni da prihvate hirurški zahvat, čak i da on nije obavezan, kako bi konačno mogli da žive u telu koje odgovara njihovom rodnom identitetu i načinu na koji doživljavaju sebe. Međutim, onog trenutka kada država to izričito zahteva od pojedinca, dolazi do velikih političkih i moralnih problema. Tu je onda reč o ozbiljnom zadiranju u privatnost i u intimu osobe, pre svega, ali zapravo i o prinudnoj sterilizaciji.
Operacija prilagođavanja pola podrazumeva da trans muškarac (osoba koja je rođena u ženskom telu a oseća se kao muškarac) prođe kroz zahvat duple masektomije i uklanjanja ženskih reproduktivnih organa (materice i jajnika), dok se trans ženama uklanjaju penis i testisi. Svaka osoba koja oseća rodnu disforiju i dobrovoljno želi da se podvrgne hirurškom zahvatu prilagođavanja pola morala bi da ima tu mogućnost po zakonu. Međutim, onog trenutka kada država po zakonu to zahteva od pojedinca kako bi on ili ona mogli da žive u skladu sa sopstvenim identitetom, dolazimo do ozbiljnog kršenja ljudskih prava.
Postoje države koje su ovo već uvidele i promenile. Odlukom švedskog parlamenta, 21. marta 2018. godine sve trans osobe koje su bile podvrgnute prisilnoj sterilizaciji od 1972. do 2013. godine (kada je u ovoj zemlji obavezna operacija prilagođavanja pola prestala da važi po zakonu) dobiće kompenzaciju u iznosu od po 22.500 evra. Procenjuje se da se to odnosi na ukupno 600 do 700 ljudi. Švedska je prva država na svetu koja je donela odluku o kompenzaciji trans ljudima za faktički prisilnu sterilizaciju.
Prema nekim stanovištima, polni organi su ono što definiše nečiji pol, pa time i rod. Međutim, vođeni tom logikom mogli bismo da zaključimo da osoba koja je rođena u ženskom polu i oseća se kao žena, a kojoj su zbog bolesti uklonjeni materica, jajnici ili grudi, više nije žena. Ili da samo i isključivo penis i testisi definišu muškarca. Takođe, postoje ljudi koji su rođeni i sa muškim i sa ženskim polnim karakteristikama. Rodni identitet je znatno kompleksniji od toga, i mnogo više faktora ulazi u njegovo formiranje i ispoljavanje. Postojanje transrodnih osoba je dokaz da se ljudi rađaju sa rodnim identitetom koji nema veze sa njihovim polnim karakteristikama. Osobi kojoj se rodni identitet i pol poklapaju veoma je teško da razume kako živi i doživljava sebe neko ko se ne oseća dobro u sopstvenom telu.
Samim tim, ono što je našoj državi potrebno jesu empatični zakoni koji poštuju ljudska prava, i koji pomažu svim građanima da se u sopstvenom društvu osećaju prihvaćeno i slobodno, a zajednice poput one kojoj pripadaju trans osobe, o kojima se malo priča i malo zna i koje svuda prati stigma, to najsnažnije osećaju. — ⊗
