Close
Udeo prirode

Udeo prirode

Mada smo svakodnevno bombardovani pričama o našim prirodnim lepotama, Srbija se zapravo po površini zaštićene teritorije nalazi na svetskom začelju

Piše: Nikola Zdravković

 


„Priroda Srbije mami da je doživite svim čulima!“
„Srbija je zemlja puna prirodnih lepota i čuda prirode.“
„Srbija ima šansu da postane jedna od malobrojnih oaza prirode…“


 

S
ve su ovo već izlizane fraze: gotovo svaka država na svetu, sa izuzetkom eventualno Vatikana, ubeđena je da je baš ona jedinstvena po prirodnim lepotama. „Netaknutost“ prirode je, uostalom, jedan od aduta, pa čak i turistička „sreća u nesreći“ zemalja koje nemaju visok stepen urbanizacije ili jaku industrijsku proizvodnju, a taj marketinški potez se često može čitati i kada je u pitanju Srbija, bilo u brošurama tursitičkih agencija ili u izveštajima i obaveštenjima javnih institucija zaduženih za zaštitu prirode.

Mada je nemoguće i, da se ne lažemo, sasvim besmisleno porediti prirodne lepote od zemlje do zemlje, ono što je moguće uporediti jeste ljudski rad. Na primer, u odnosu na svoje komšije i na ostatak sveta, koliko je teritorije Srbije zapravo zaštićeno u ovom smislu?

Ispostavlja se, veoma malo.

Postoji mnogo različitih metoda zaštite prirodnih staništa – u Srbiji, Zavod za zaštitu prirode prepoznaje nacionalne parkove, parkove prirode, predele izuzetnih odlika, rezervate prirode, zaštićena staništa i spomenike prirode, koji se potom određuju po ugroženosti, potrebnom stepenu zaštite i raznim posebnim kriterijumima (neka mesta su važna zbog biodiverziteta, druga su retka staništa, treća sadrže endemske vrste, četvrta su pod pretnjom različitih prirodnih procesa).

 

Svetski prosek – ukupan udeo zaštićene prirode – kreće se negde oko 14 odsto kopnene teritorije

 

K
ada se sve to sabere, u Srbiji postoji 461 prirodni lokalitet koji je pod ovakvim ili onakvim stepenom zaštite. Procene variraju u zavisnosti od načina računanja, ali okvirno ta područja zauzimaju prostor od preko 600.000 hektara, odnosno preko 6000 kilometara kvadratnih, što je oko 7,5 odsto teritorije čitave zemlje. Po tom procentu Srbija se nalazi negde na začelju globalne kolone, opet u zavisnosti od načina merenja, a po podacima UN, zauzima negde između 130. i 150. mesta u svetu, od ukupno 192 zemlje.

Naime, svetski prosek – ukupan udeo zaštićene prirode – kreće se negde oko 14 odsto kopnene teritorije. Među zemljama sa najvećim udelom zaštićenih lokaliteta nalaze se Venecuela i Slovenija (sa po oko 53 odsto), a izuzimajući minijaturne države kao što su Monako i Hong Kong, u vrhu su i Hrvatska i Nemačka (po 37 odsto), Grčka, Novi Zeland i nekolicina podsaharskih afričkih zemalja kao što su Kongo, Tanzanija, Zambija i Namibija.

Po podacima Međunarodne unije za zaštitu prirode, ono po čemu se Srbija izdvaja jesu monitoring i zaštita: čak 60 odsto zaštićene teritorije je prošlo međunarodnu kontrolu kvaliteta pod nazivom Efektivnost upravljanja zaštićenim područjima (Protected Areas Management Effectiveness, PAME), što je znatno više od mnogih svetskih zemalja, ali sa druge strane jeste odlika država koje imaju nizak nivo ukupne zaštićene teritorije (manjom površinom je, naravno, lakše upravljati).

Mali procenat zaštićene teritorije je inače, po svemu sudeći, odlika čitavog regiona (sa izuzetkom Slovenije i Hrvatske): Bosna i Hercegovina poseduje samo 1,3 odsto, Albanija 2,3, Crna Gora 4,14 a Makedonija nešto preko 9 odsto svoje teritorije kao zaštićene lokalitete prirode.

Treba, naravno, uvek biti oprezan kada je u pitanju čitanje ovakvih podataka – na kraju krajeva, oni ne govore mnogo. Kada je u pitanju Srbija, dve su moguće opcije: ili ona nije baš tako „puna prirodnih lepota“ kao što bismo voleli da mislimo, ili su ogromne prirodne površine u njenoj jurisdikciji zapravo – nepravedno nezaštićene.

Close