Zašto na globalnom nivou nema dovoljno vakcina? Odgovor ne leži samo u tehnologiji i industrijskim kapacitetima
U trci smo sa vremenom. Ako je pandemija mikrobiološki rat virusa i čoveka, nema dileme da je najjače oružje koje ljudi mogu imati – uspešna globalna vakcinacija. Razvoj bezbednih i efektivnih vakcina protiv kovida 19 u rekordno kratkom vremenu je jedinstveni testament savremenih naučnih postignuća. Međutim, njihova uspešna i efikasna distribucija nije pitanje tehnologije, već test globalne političke volje i bazičnog morala.
U doba atinske (430. p.n.e.) ili justinijanove kuge (541. – 549. nove ere), srednjevekovne „crne smrti“ (1346. – 1353), pa čak i mnogo kasnije kod španske groznice (1918. – 1920), ljudi prosto nisu znali šta im se dešava, šta je uzrok njihove bolesti niti kako da joj se efikasno suprotstave. Danas je sasvim drugačija situacija: informacije o samom virusu su u velikoj meri dostupne praktično od početka pandemije. Tek smo oboležili prvu godišnjicu početka pometnje, a već su nam poznati mnogi detalji o virusu, mere za umanjenje njegovog prenosa, kao i efikasnost različitih vakcina u umanjenju teških oblika oboljenja i broj smrti.
Dakle, čovečanstvo se nikada bolje nije borilo protiv pandemije, međutim, koliko god bili naučno-tehnološki napredni, konkretno na terenu postoje brojne kočnice koje utiču na prolongiranu patnju i čine da ukupni rezultat ipak ne bude pobednički. Jedna od ključnih kočnica je i preovlađujuće društveno-političko uređenje.
Uprkos sve većem broju vakcina koje su se pokazale u ispitivanjima kao uspešne, njihovi trenutni proizvodni kapaciteti ispunjuju samo delić onoga što je globalno potrebno. Dok su doktori i medicinski radnici u skoro svim zemljama metaforički i nemetaforički ginuli da spasu živote brojnih sugrađana, naučnici širom sveta su vredno i otvoreno sarađivali kako bi razvili vakcine. Međutim, jedna druga važna grupa ljudi – političari, nikako ne „uspevaju“ da ispravnim odlukama povedu u kraj pandemije.
Tržišno-vođeni mehanizmi farmako-kompanija pokazuju se kao nedovoljni da postignu isti cilj. Ograničene zalihe i prekomerne potrebe kreiraju pobednike i gubitnike.
Vakcinacijska pravednost nije samo slogan, to je suštinski koncept koji štiti ljude bilo gde da su, štiti postojeće vakcine od novih otpornijih sojeva virusa, i jača međunarodnu borbu protiv kovida 19. Pod okriljem izgubljenog poverenja u institucije i zagađenosti medija, nije neobično da ta pravednost trenutno zvuči kao utopija. Postojeća situacija je takva da bogate zemlje koje čine svega 16 odsto globalnog stanovništva poseduju 60 odsto svetskih zaliha vakcina. Mnoge od njih planiraju da vakcinišu 70 odsto stanovništva do sredine godine u cilju postizanja imuniteta krda.
Sa druge strane stoji COVAX – multilateralni mehanizam koji je osnovala Svetska zdravstvena organizacija zajedno sa Koalicijom za epidemiološku inovaciju i pripravnost te sa vakcinacijskim savezom Gavi; telo koje pokušava da distribuira vakcine do zaboravljenih mesta na svetu gde takođe žive ljudi skloni zaražavanju kovidom, to jest većinski deo svetske populacije. COVAX neće uspeti do kraja tekuće godine da obezbedi vakcine ni za 20 odsto stanovnika zemalja u razvoju.
Odgovor na pandemiju ne bi smeo da zavisi od dobrovoljne kooperacije, već od obaveznih mera kao u slučaju ratnog stanja
Današnja epidemiološka kriza je zapravo tragično ponavljanje prvih godina epidemije AIDS, koju je takođe karakterisao manjak univerzalne dostupnosti lekova od životnog značaja koji su mogli da spreče smrt milionima ljudi. Pokreti koji su zagovarali širu dostupnost medicinskim sredstvima s početka devetesetih i ranih dvehiljaditih u zemljama kao što su Brazil, Indija, Južna Afrika i Tajland doveli su do direktne konfrontacije lokalnih i globalnih režima patentiranja i bili preteča multinacionalnih korporativnih patenata.
Ovim pokretima je glavni fokus bio na dostupnosti i povoljnoj ceni, mogućnosti uvoza generičkih verzija antiviralnih lekova, i mogućnosti pravnog oslanjanja na više dobavljača istovremeno. Kao što je svet i tada imao priliku da vidi, inovacije i istraživanja u zdravstvenoj zaštiti neće doći do siromašnih i neosiguranih ukoliko izostane direktna međunarodna akcija.
Razlika je što kod pandemije kovid 19 trenutno jeste prisutan nedostatak zaliha vakcina, dok je kod HIV/AIDS problem bio nedostatak antiviralnih lekova, kojih je bilo dovoljno ali nisu mogli biti distribuirani zbog monopola i problema sa pravom na intelektualnu svojinu.
Danas kuburimo sa vakcinama zbog praktično istog pozadinskog problema: zaštita slobodnog tržišta i politike patenata. Razlozi su duboko ukorenjeni u globalni poredak koji prioritizuje intelektualnu svojinu iznad univerzalnog prava na život i zdravstvenu zaštitu. Ako se zaista želi ući u efikasnu borbu sa virusom bez gubitka vremena i ljudskih života i generalno produktivnosti rada, svetski lideri bi morali da uvedu državne dozvole ili druge obavezne mere kako bi učvrstile direktnu saradnju i razmenu tehnologije proizvodnje vakcina među državama. Ovo se posebno odnosi na one vlade koje su sufinansirale i pomogle razvijanje vodećih debitantskih vakcina.
Odgovor na pandemiju ne bi smeo da zavisi od dobrovoljne kooperacije, već od obaveznih mera kao u slučaju ratnog stanja. Na žalost, kao što je bio slučaj sa HIV/AIDS, patentni monopoli odlučuju koja će zemlja dobiti pristup određenoj vakcini, koja kompanija može da proizvodi zalihe, koja regija ima prioritet i čije stanovništvo će prvo osetiti blagodeti. Vlade koje su tokom prošle godine zasedale u pregovorima sa javnim institucijama, koristile javni novac svojih građana i sa brojnim kompanijama pokušale da ubrzaju i podrže razvoj vakcina, sada ne ulaze dublje u rešavanje malog proizvodnog kapaciteta vakcina, te se usredsređuju na prioritizovanje nedovoljnih nacionalnih zaliha.
U julu 2020. godine, vlade Južne Afrike i Indije su kod Svetske zdravstvene organizacije pokušavale da podstaknu ideju o podizanju tzv. Trgovački-povezanog aspekta prava intelektualne svojine (TRIPS) po ovom konkretnom pitanju. Iako ih je podržalo oko 140 zemalja, ovu inicijativu blokiraju države koje su započele nacionalne programe vakcinacije (konkretno EU, SAD, Australija, Kanada, Velika Britanija, Japan, a pridružio im se i Brazil).
Mada je situacija sigurno višestruko kompleksna, dozvoliti da veći deo svetske populacije ostane dugo nevakcinisan će, pored nepotrebnog prolongiranja širenja bolesti i porasta smrtnosti koja je prati, kao i patnju od nehumanih mera i zatvaranja, takođe pospešiti pojavu novih mutacija. Sada kada postaje sve jasnije da novi sojevi prete da izbegnu imunitet koji je ranije postignut bilo preležanom bolešću bilo nekom od postojećih vakcina, samo je pitanje vremena kada će se to zapravo i desiti u većoj meri. Hermetično zatvaranje i razdvajanje onih koji su vakcinisani i onih koji nisu, ili bilo koja druga vrsta kršenja slobode kretnje, neće biti održiva.
Rastući vakcinacijski nacionalizam je takođe i društveno i ekonomski kontraproduktivan. Nezaštićeno stanovništvo i zajednice će nastaviti da pate od enormnih sekundarnih efekata pandemije. Ekonomska devastacija zemalja koje zbog male produktivnosti vakcina ostaju nezaštićene sa sve većim brojem ljudi koji klize u siromaštvo, ne može a da ne ostavi efekat i na bogate koje će brže uspeti da postignu svoj nacionalni cilj. Međunarodna privredna komora u jednom svom istraživanju pokazuje da u situaciji gde je postignut imunitet krda kod bogatih zemalja a gde su siromašnije ostale u epidemiji, može koštati bogate čak 4,5 biliona (hiljada milijardi) dolara izgubljene ekonomske aktivnosti.
Postojeći odnos prema lekovima – kao prema bilo kojoj drugoj robi – egzistencijalna je pretnja u doba pandemije
Deca su najveća kolateralna šteta pandemije pa time i potencijalno loše raspodele vakcina na globalnom planu. Pored svih psiholoških trauma, veće gladi, izgubljeno školstvo vodi ka većem procentu dečijih brakova, dečijeg rada i povećane rodne nejednakosti. Ovde je reč pre svega o deci koja su u određenoj meri i u pre-pandemijskom periodu bila u riziku od posledica siromaštva njihovih zajednica, gde se sa kovidom njihov broj u siromašnim zemljama znatno uvećava. Zato je postojeći odnos prema lekovima – kao prema bilo kojoj drugoj robi – egzistencijalna pretnja u doba pandemije.
Nedostatak vakcina je direktna posledica straha vlasti bogatih zemalja da će, ukoliko bi uspela inicijativa određenih zemalja o privremenom opuštanju patenata, to otvoriti vrata koja industrija možda neće moći da zatvori, što će stvoriti presedan za buduće pandemije. To bi svakako bila realna pretnja farmaceutskim gigantima za ubuduće: da možda neće biti u mogućnosti da odbrane zaštitu monopola, kao ni nesputanu moć segmentiranja tržišta; možda bi čak izgubili mogućnosti da jednostrano odlučuju o razmeni i transferu tehnologije, obavljaju ekskluzivne aranžmane, određuju cene koje nemaju veze sa realnom produkcijom i istraživačkim troškovima (iako ih često finansiraju javne institucije); možda bi bili prinuđeni da smanje potražnju nesavesnih odšteta, a moguće da bi im se smanjio i ogroman profit.
Civilizaciji koja svoj rast bazira na takvom biznis modelu ovakav pokušaj sigurno može zadati nizak udarac. Međutim, kako poznati istoričar Juval Noa Harari ukazuje: „u trenutnoj vanrednoj situaciji globalna kooperacija i opšta vakcinacija nije altruistički akt već jedini način da se osigura nacionalni interes“.
Iako nadmoćna vrsta na planeti, ljudi i dalje ne mogu da predvide pojavu novih patogena, ali zato imaju znanja i sredstva da spreče njihovo širenje – ukoliko svesno odustanu od onih ideja koje ih u tome nedvosmisleno sputavaju, nezapostavljajući pritom pravo na život i slobodu. Jedini način da pobedimo virus zahteva da ga posmatramo a zatim i delujemo protiv njega na onaj isti način na koji on nas vidi – kao jedno krdo. — ⊗
