Zašto vakcinacija nije obavezna?

Spora i ograničena inokulacija je postala globalni problem. Da li je rešenje u obaveznoj vakcinaciji – i da li je ona uopšte moguća u aktuelnim političkim prilikama?

Pre nešto više od mesec dana, tačnije 20. marta, u Beogradu je održan protest protiv „globalizma i korona diktature“ u sklopu niza sličnih protesta u nekoliko desetina zemalja širom sveta. Njihovi učesnici su, po običaju, javnosti uputili papazjaniju uglavnom ekstremno desnih ideoloških poruka koje u stvarnosti nemaju mnogo veze sa trenutnom zdravstvenom krizom: oni „neće migrante“ i ne daju „svetinje“, ali hoće „slobodu“ i da „ona rađa, a on brani“.

Smetali su im i mediji, kao i kompanija Rio Tinto i premijerka Ana Brnabić, sprovodilac ozloglašene „kovidiktature“. Sličan obrazac mogao se primetiti na demonstracijama u drugim zemljama tog dana, ali i svih prethodnih meseci: opravdane bojazni u vezi sa zdravstvenim, ekonomskim i uopšte društvenim posledicama aktuelne pandemije i mera preduzetih protiv nje ispostavljaju se kao sasvim providan paravan za nastup revitalizovane krajnje desnice. Kod nas je stvar, doduše, prošla prilično mirno i završila se kolom oko nakaradnog spomenika Stefanu Nemanji, što je dalo neke naznake ko bi mogao biti pravi organizator. Nije svuda u Evropi bilo tako: u oktobru prošle godine su na Institut Robert Koh, vodeću instituciju u borbi protiv pandemije u Nemačkoj, bile bačene zapaljive naprave, a u januaru 2021. Holandija se suočila sa, prema rečima holandske policije, „najgorim neredima u poslednje četiri decenije“.

Za sve to vreme, stope vakcinacije u Evropi i većini zemalja sveta (sa izuzetkom Izraela, Ujedinjenog Kraljevstva, SAD i još nekoliko „autlajera“) ne ulivaju poverenje da će u dogledno vreme biti postignut cilj od oko 70 odsto vakcinisanog odraslog stanovništva, što bi omogućilo povratak u relativnu normalu. Uzroci tako sporog tempa su višestruki: od problema na strani „ponude“, problema u nabavci dovoljne količine vakcina i daljoj distribuciji, gomilanja zaliha (u čemu prednjače SAD), nejednake dostupnosti vakcine između zemalja globalnog juga i severa, pa sve do problema na strani „potražnje“, odnosno skepse prema vakcinaciji i nespremnosti da se na nju pristane među stanovništvom. Raskorak između raspoloživih zaliha i nespremnosti stanovništva je trenutno posebno izražen u Srbiji.

Sa druge strane, proliferacija i prolongiranje mera zaštite, kao i njihovo kompromitovanje usled nadodređujućih političkih i ekonomskih imperativa, dodatno su iscrpeli kako strpljenje stanovništva (fenomen „zamora od pandemije“), tako i moguće finansijske i materijalne rezerve najugroženijih sektora (uslužni sektor uopšte; ugostiteljstvo i turizam posebno i, u manjoj meri, svi drugi sektori koji ne trguju elektronskom robom), koji u različitim zemljama imaju i uloge od različite važnosti. Uz sve to, epidemiju koronavirusa pratila je i jedna epidemija psihičkih stanja, pa se tako povećala i incidenca raznih oblika depresije i anksioznosti.

Kada se tako skiciraju osnovni parametri trenutne konjunkture, deluje da stojimo pred prilično lošim izborom. S jedne strane, talase seče liberalno-desničarska „antikorona“ nekropolitika, kao običan kult smrti prvobitno podstaknut i održavan u životu od strane konzervativnih, ali i liberalnih nacionalnih vlada, koja pod parolom „života koji ne sme da stane“ na smrt osuđuje hiljade ljudi.

Sa druge se pomalja naizgled beskonačno tavorenje u merama, polumerama i anti-merama koje se naizmenično zaoštravaju i popuštaju, a negde potpuno i kompromituju, i koje na mala vrata mogu biti uvod u ekspanziju policijskih i generalno izvršnih ovlašćenja u trenutku u kojem se manifestni oblici društvenih borbi suspenduju i (opravdano) odlažu za neki kasniji trenutak čija glavna valuta više neće biti broj zaraženih i umrlih.

Osim toga, primena i rezultati ovih mera ponovo su pokazali nejednakosti među državama: ne mogu sve zemlje, u kapitalističkim uslovima, izdržati produžena zatvaranja i ograničavanja rada i kretanja, jer će trpeti surove posledica međudržavne kapitalističke konkurencije. Ne treba zato da čudi što se iza onog tankog paravana „antikorona“ protesta nalazi nekoherentna mešavina širih društvenih zahteva: ekoloških, demografskih, nacionalnih i nacionalističkih, socijalnih, javno-zdravstvenih… A ne bi valjalo ni zaboraviti da su države čije vlasti sada donose i sprovode epidemiološke mere u više navrata u godinama pre pandemije pokazivale ozbiljne simptome „demokratskog deficita“.

Pandemija koronavirusa nije, istorijski, prva prilika u kojoj se ispoljava ovakva smešanost nekih širih zahteva sa onima koji se tiču neposredne zdravstvene krize, niti je ona prvi put da se protivljenje zdravstvenim merama izražava u obliku nasilnog protesta. Pozadina čuvene brazilske epizode uličnih nereda – tzv. Revolta da Vaccina – 1904. godine u Rio de Žaneiru nije imala toliko veze sa sumnjom u samu vakcinu, koliko sa time što je novu vakcinacionu politiku pratio opsežan program urbane obnove koji je značio sravnjivanje sa zemljom domova siromašnijih stanovnika. U Montrealu je 1885. godine došlo do uličnih sukoba povodom vakcinacije protiv malih boginja, ali je i tu pozadina bila kvalitet stanovanja i efektivno raseljavanje siromašnih u ime higijene; zabeleženo je i da su demonstranti izvikivali i parole u prilog nezavisnosti Kvebeka i njegovog prevashodno francusko-kanadskog identiteta. Odgovor nadležnih u oba slučaja bio je prilično oštar i beskompromisan.

Postavlja se, prema tome, sledeće pitanje: postoji li način da se aktuelna zdravstvena kriza prevaziđe, a da se umakne kako Scili nekropolitike u ime „ekonomije“ i „slobodnog“ života na tržištu, tako i Haribdi netransparentne ekspanzije izvršnih ovlašćenja državnog aparata kojih se on nikad lako i svojevoljno ne odriče? Može li široka kampanja obavezne vakcinacije, kao univerzalno sredstvo u načelu dostupno svima, biti adekvatan odgovor kako na pandemiju virusa, tako i na pandemiju dezinformisanja i manipulacije javnim mnjenjem? Ima li trenutno u Evropi, kao našem najbližem okruženju, prepreka za takav pristup i zašto se, u svetlu sporog tempa vakcinacije i sporova sa farmaceutskim kompanijama, već sada ne govori o toj mogućnosti?

Istini za volju, o tome je do sada bilo reči, mada uglavnom na marginama evropske javnosti, sve dok Italija nije krajem marta odlučila da vakcine protiv koronavirusa budu obavezne za sve zdravstvene radnike, nakon što su nova žarišta u bolnicama dovedena u vezu sa odbijanjem zdravstvenih radnika da se vakcinišu. Sankcije za oglušivanje o novu odluku vlasti su suspenzija sa posla bez zarade do kraja godine. Osim toga, i Evropski sud za ljudska prava (ECHR) je početkom aprila 2021. presudio, po tužbi nekoliko čeških porodica u vezi sa obaveznom vakcinacijom za decu, da obavezna vakcinacija ne predstavlja kršenje ljudskih prava (u ovom slučaju prava na poštovanje privatnog i porodičnog života iz člana 8. Evropske konvencije o ljudskim pravima), te da je, štaviše, „neophodna u demokratskim društvima“.

Dobar deo korpusa argumenata protiv obavezne vakcinacije oslanja se na sličnu logiku: da ona krši pravo na privatnost, fizički integritet, pravo da se ne bude podvrgnut medicinskim i naučnim eksperimentima itd, tako da će ova presuda nesumnjivo poslužiti kao presedan ako se – i kad se – slični predmeti nađu pred ovim ili drugim sudovima.

Zagovornici ovakvih argumenta protiv obavezne vakcinacije, namerno ili ne, zaboravljaju da je u hijerarhiji ljudskih prava pravo na život na prvom mestu – mada i tu ima nekoliko dobro poznatih izuzetaka. Ukoliko bi pravo na život bilo ugroženo nezanemarljivom broju ljudi (kao što bi bilo da su stvari uređene prema ubeđenjima antivaksera, i kao što i jeste sa kilavim, polovičnim epidemiološkim merama koje stavljaju „ekonomiju“ na prvo mesto), bilo bi osnova za izuzetke od nekih drugih prava.

No, trenutna politika i strategija vakcinacije u Evropi i, uže, Evropskoj uniji, svakako ne idu u pravcu obaveznosti, već se uglavnom služi podsticajima i sličnim merama. Na nivou zemalja članica mogu se razlikovati dva opšta pristupa: jedna grupa zemalja uopšte ne propisuje vakcine kao obavezne, dok druga grupa zemalja neke vakcine smatra obaveznim i, shodno tome, propisuje i odgovarajuće sankcije za nevakcinisane (npr. po pitanju upisa u škole ili rada u zdravstvu i socijalnim službama).

Prema jednoj studiji iz 2010. godine, sprovedenoj u 27 zemalja članica EU (plus Island i Norveška), 16 zemalja pripadalo je prvoj grupi, dok je ostalih 13 bar jednu vakcinu propisivalo kao obaveznu. Unutar tih 13 zemalja, obavezne vakcine bile su uglavnom one protiv dečje paralize, difterije, tetanusa i hepatitisa B. Razlog za ovako opušteniji pristup vakcinaciji uglavnom je bio to što je strategija preporuka i podsticaja jedno vreme uspevala da održi dovoljan nivo vakcinisanih za postizanje kolektivnog imuniteta. Stvari su se promenile od 2010. godine, bar u nekim zemljama, nakon izbijanja lokalizovanih epidemija skoro iskorenjenih malih boginja (Italija, Rumunija, Francuska), što je najvećim delom bila direktna posledica delovanja antivaksera; Italija je stoga 2017. dodala još 10 vakcina na spisak obaveznih imunizacija, a Francuska, Rumunija i Finska su u otprilike istom periodu pooštrili kazne za roditelje nevakcinisane dece.

U normalnim, „mirnodopskim“ uslovima evropski organi prepuštaju strategiju vakcinacije zemljama članicama, od nabavke do stvarne imunizacije. Međutim, izbijanje pandemije koronavirusa podstaklo je Brisel da, posle kraćeg perioda pasivnosti, preuzme nešto aktivniju ulogu pre svega u domenu nabavke dovoljnih količina vakcine.

Treba imati u vidu da su zemlje članice EU u prvim nedeljama pandemije loše reagovale, zatvorivši granice i međusobno se optužujući za stvarno i izmišljeno gomilanje zaštitne opreme. Kako bi se izbegao takav scenario, ali i onemogućilo farmaceutskim kompanijama da pregovaraju sa svih 27 zemalja članica ponaosob, što bi otvorilo prostor za mogućnost da kompanije okreću članice jedne protiv drugih i igraju na kartu međusobnih tenzija u svoju korist, Brisel se opredelio za korišćenje evropskog Instrument za hitnu podršku (ESI) kako bi nastupio jedinstveno, u ime celog bloka, prema farmaceutskim firmama, i direktno kupio vakcine koje će kasnije biti proporcionalno alocirane zemljama članicama prema stanovništvu, odnosno broju ljudi koji živi u njihovim granicama.

Takva politika, koja je i sad na delu i zapravo se odražava u ujednačenim stopama vakcinacije stanovništva među zemljama članicama, pretrpela je i razne kritike. Jedan deo te kritike poticao je uglavnom od strane većih i bogatijih zemalja koje su smatrale da su individualno mogle „izboksovati“ bolje dilove sa proizvođačima vakcina. Drugi deo ticao se sporog tempa vakcinacije, uglavnom zbog problema i kašnjenja u proizvodnji, kao i praksi izvoza vakcina u druge delove sveta od strane proizvođača koji nisu prethodno ispunili obaveze prema EU. Zato je npr. Mađarska odlučila da sklopi dogovor sa Sinofarmom i samostalno obezbedi dodatne količine mimo Evropske komisije i drugih evropskih organa. Takođe, pitanje je kojim bi tempom išla vakcinacija i kod nas da smo čekali na COVAX ili evropske programe, umesto što su sklopljeni dogovori sa Sinofarmom i Rusijom o dostavi njihovih vakcina koje još uvek nije odobrila EMA. Međutim, prednosti ujednačene politike vakcinacije bile su očigledne onim članicama koje samostalno ne bi došle do dovoljnog broja vakcina, pa je tako primera radi Malta pozvala na nastavak ove prakse i posle pandemije koronavirusa u pogledu drugih lekova.

Iako bi tempo vakcinacije u nekim zemljama mogao biti brži da su one bile prepuštene same sebi, teško da bi to imalo epidemiološkog smisla u prostoru koji je najpre ekonomski, a onda i politički jedinstveniji i manje određen nacionalnim granicama nego što je to slučaj s ostatkom sveta. Koristi od hipotetički visokih stopa vakcinacije u npr. Nemačkoj ili Francuskoj bile bi ugrožene ili čak poništene zaostajanjem npr. Portugala, Poljske, Češke ili Slovačke u uslovima normalne dinamike trgovine, putovanja i kretanja između zemalja članica, a opet bi se rasplamsao i problem unutrašnje nejednakosti i neravnomernosti razvoja u okviru EU. To je za svaku buduću potencijalnu kampanju obavezne vakcinacije važan uvid, podjednako kao i činjenica da se Brisel našao u raskoraku: s jedne strane, nacionalne vlade i dalje imaju velika ovlašćenja, a sa druge, povezanost evropskog prostora čini vakcinaciju u nacionalnim granicama potpuno prevaziđenim ciljem, u istoj meri u kojoj će uspeh vakcinacije u bogatijim delovima sveta biti ugrožen zaostajanjem globalnog juga.

Pristup Brisela koji se ograničava na to da zemlje članice podstiče, ohrabruje i dobrovoljno usmerava, umesto da ih organizuje, znači samo da u svilenoj rukavici nema gvozdene pesnice.

Sve su šanse da se o obaveznoj imunizaciji trenutno ne razmišlja jer se očekuje da takav koordinisani, „podsticajni“ pristup završi posao i postigne proklamovani evropski cilj od 70% vakcinisanih do leta ili, najkasnije, jeseni ove godine. Ima i drugih razloga za oklevanje u pogledu obavezne vakcinacije. Prvo, i dalje su u igri vakcine nekoliko proizvođača, pa nema odgovora da li bi se takva kampanja sprovodila sa jednom obaveznom vakcinom ili nekoliko njih. Drugo, nacionalne evropske vlasti najverovatnije nisu spremne da se izlože političkom riziku koji bi proizašao iz insistiranja na obaveznoj imunizaciji u periodu u kome ozbiljni politički izazovi za njih po pravilu dolaze s krajnje desnog spektra koji uspeva da nedoumice i dileme u vezi sa pandemijom navede na svoju vodenicu borbe protiv „globalizma“, komunizma ili ko zna čega već. Treće, usled zapostavljanja i degradiranja discipline javnog zdravlja, slabljenja javno-zdravstvenih institucija i prebacivanja odgovornosti na privatne aktere (bilo pojedince koji su odgovorni za svoje zdravlje, odnosno bolest, bilo na privatne firme u sektoru zdravstva), mnoga društva kao da više nisu sposobna za široku – neki bi rekli opštenarodnu – kampanju imunizacije koja ne bi bila sužena samo na tu čuvenu iglu, već i na prateću kampanju informisanja, prosvećivanja i vraćanja poverenja u rezultate moderne medicine, bez koje bi svaki takav napor najverovatnije samo izazvao još veći otpor vakcinaciji, a od kojekakvih marginalaca napravio nove političke vođe. O tome kako sprovesti javno-zdravstvenu kampanju informisanja mnoge zemlje bi se mogle ugledati na Vijetnam.

Takva kampanja obavezne imunizacije bila bi mnogostruko efikasnije, jeftinije i brže rešenje, jer bi se u roku od nekoliko nedelja ili meseci postigao kolektivni imunitet, bez pomenutog tavorenja u epidemiološkim merama. Zatvaranje problema pandemije i povratak u normalu, uz punu transparentnost u vezi sa pozitivnim rezultatima vakcinacije i izostankom krupnih negativnih efekata, ujedno bi većini ljudi promenio fokus, raščarao antivaksersku propagandu i učinio je manje „andergraund“, a samim tim i manje privlačnom. Učešće institucija javnog zdravlja, uz regulisano učešće civilnog društva, sindikata i srodnih organizacija – ili čak i masovniju civilnu mobilizaciju – otrglo bi ovaj napor od otuđene, tehnokratske logike savremenih oblika vlasti i sprečilo tzv. ekspertizaciju jednog važnog javnog, političkog pitanja, ali bi izbeglo i dalje produbljivanje postmodernog stanja prema kome se svako vrti oko svoje ose, ima svoju istinu i svoj mehur u kome tu istinu ispoveda. Osim toga, takva kampanja bila bi i dobar protivotrov za prekinute društvene veze i atomizaciju koja je u mnogim društvima uzela maha usled neophodne izolacije i sprečavanja kontakata. Sankcije za nevakcinisane u ovim uslovima – a one bi mogle biti u rangu uobičajenih sankcija za vakcine koje su danas obavezne – imale bi veći legimitet i samim tim bi verovatno i ređe bile primenjivane.

Međutim, da bi takva kampanja bila zaista uspešna – a to može biti samo ako se protegne izvan uskih granica evropskog kontinenta i uopšte Zapada na onaj mnogoljudni deo sveta sa druge strane – morali bi se ispuniti još neki uslovi. Pre svega bi se morao obezbediti dovoljan kontingent vakcina, a to znači da se vraćamo na problem proizvodnje: odustati od patenata na vakcine, monopolizacije ovih patenata i prava privatnih, tržišnih aktera da odlučuju o tome ko živi, a ko umire. — ⊗