Close
Greška zvana dualno obrazovanje

Greška zvana dualno obrazovanje

ARGUMENT / Mada je on bio meta većine kritika, problemi sa dualnim obrazovanjem su značajno dublji od slova usvojenog zakona

piše Nikola Zdravković

 

ovaj članak je prvi put objavljen u Odiseji #01 (decembar 2018) pod naslovom Život i prilike đaka-radnika, sa ilustracijom Bojana Krištofića

U
jednoj samoposluzi u Zemunu mali dečak sa ocem stoji u redu za kasu. Mali komentariše kasira, momka od petnaestak godina: „Tata, a zašto čika na kasi nema bradu?“ Na šta mu otac odgovara: „To nije čika, to je bata.“

Niko, verovatno, nije bio iznenađen činjenicom da je aktuelna skupština, i pored oštrog protivljenja u medijima i na javnim raspravama, krajem 2017. usvojila Zakon o dualnom obrazovanju. Ne treba okolišati: od školske 2019/20. godine čeka nas temeljno drugačije srednje (stručno) obrazovanje, u kojem će veliki broj đaka postati defakto radnici.

Teško je proceniti koliko će dece biti obuhvaćeno. Jedine smernice nam daju postojeći pilot i eksperimentalni programi, u okviru kojih je ove školske godine predviđeno oko 3500 mesta za dualno obrazovanje, od ukupno 56.000 novih đaka u srednjim stručnim školama. Zakon treba da stupi na snagu sledeće godine, a onda broj obuhvaćenih, koji trenutno iznosi oko šest odsto, može samo da raste. Verovatno vrtoglavo.

Sasvim normalno za jednu demokratsku proceduru, usvojeni Zakon o dualnom obrazovanju razlikuje se od prvobitnog nacrta koji je bio glavni predmet polemike.

Promenjena je, na primer, verovatno najgora odredba u čitavom nacrtu, po kojoj bi srednjoškolci dobijali naknadu ne po radnom satu, već po satu „produktivnog rada“, što je bila potpuno proizvoljna, gotovo neobjašnjiva sintagma, koja bi širom otvorila vrata malverzacijama u plaćanju budućih đaka-radnika. U usvojenom zakonu ipak stoji da oni dobijaju naknadu za rad, kao i sav radni svet.

Povećana je i minimalna naknada, koja umesto 50 odsto minimalne zarade sada iznosi 70 odsto. Usvojen je zahtev da poslodavac u dualnom obrazovanju ne sme biti neko ko je pravosnažno osuđivan za zlostavljanje na radu; uveden je maksimum vremena provedenog na radnom mestu u odnosu na fond stručnih predmeta; u postupak upisa u program dualnog obrazovanja na kraju su ipak uključeni i roditelji, i tako dalje.

 

Tamo gde je minimalna zarada nedovoljna za dostojanstven život, ovakvo cenjkanje ne zaslužuje nikakvu pohvalu

 

G
ledano sa strane, veliki broj kritika je usvojen, a gotovo svakom promenom popravljena je materijalna situacija đaka-radnika. Ali šta je rezultat ove, po svim formalnim merilima poštene demokratske procedure – dobar zakon? Pre svega, rezultat je da su kritičarima dualnog obrazovanja vezane ruke, bili oni iz struke, opozicije, medija ili naroda: ponudili su primedbe, rekli šta su imali i čak bili saslušani. Dualno obrazovanje je sada, makar formalno, proizvod dijaloga. Svi smo ga prisvojili.

A kao proizvodi dijaloga, izmene u Zakonu su mahom apsurdne. Mada je „produktivni rad“ izbačen iz rečnika Zakona, ostaje pitanje šta je takva sintagma uopšte tražila u nacrtu. Čak i ako se zanemari činjenica da bi takva odredba kršila postojeće zakonske i ustavne okvire, u pitanju je jedna osnovna stvar, nešto što nije smelo ni da se pojavi na javnoj raspravi, a ne da se na kraju, kada se sve sumira, svrsta u nekakve „usvojene primedbe“ i da se njom meri demokratičnost zakonodavnog procesa.

Druge izmene su zanemarljive, kao što je povećanje minimalne naknade sa 50 na 70 odsto minimalne zarade. Pošto je maksimum učeničkog radnog vremena smanjen sa 35 na 30 sati nedeljno, računica kaže da bi recimo za septembar 2018. naknada učenika umesto 10.010 (po nacrtu) trebalo da bude 12.012 dinara (po Zakonu), ako bi učenik radio maksimalnih 30 sati nedeljno. Nažalost, ta razlika od 2002 dinara mnogima i nije zanemarljiva, ali to je problem za sebe. Tamo gde je minimalna zarada nedovoljna za dostojanstven život, ovakvo cenjkanje ne zaslužuje nikakvu pohvalu.

Takođe, po usvojenom zakonu, i uprkos mnogobrojnim kritikama, naknada za đake-radnike i dalje nije zarada (već „džeparac“) i oni nisu zaposleni, pa im se po svemu sudeći neće uplaćivati ni doprinosi, niti će im se računati radni staž za vreme „učenja kroz rad“. Ako se na naknadu za učenike ne budu obračunavali doprinosi, razlike u troškovima zaposlenih i učenika biće ogromne: jedan radnik na minimalcu, koji radi samo 10 sati nedeljno više, u istom periodu (septembar 2018) koštao bi poslodavca oko 36.000 dinara – gotovo tri puta više od đaka-radnika, u zavisnosti od toga kako će se njihov „džeparac“ oporezivati.

Onda je sasvim smisleno pitanje: zašto bi poslodavac zaposlio svog đaka-radnika nakon školovanja, umesto da samo nastavi da unajmljuje srednjoškolce o mnogo manjem trošku?

Konačno, i pored primedbi stručnjaka i Agencije za borbu protiv korupcije, Privredna komora Srbije je i dalje ta koja je, iako predstavlja interese poslodavaca u dualnom obrazovanju, zadužena da istovremeno kontroliše da li ti isti poslodavci ispunjavaju uslove za unajmljivanje učenika, kao i da vodi njihov registar. Uveden je jedino, u jednom kratkom stavu Zakona i bez daljeg pojašnjenja, nadzor Ministarstva nad radom PKS.

 

Taj zamišljeni boljitak ne bi platila država, niti poslodavci, pa čak ni roditelji, već će ga platiti sami srednjoškolci, svojim radom, stresom, vremenom, ponekad rizikujući svoje zdravlje ili dobrobit

 

K
ljučno pitanje je, naravno, zašto. Zašto će, od sledeće školske godine, veliki broj srednjoškolaca umesto u školi provoditi vreme na radnom mestu, i do 30 sati nedeljno, zarađujući manje od minimalca? I to u najboljem slučaju, odnosno ako se zanemare rupe u zakonu, prevare i drugi stubovi sive ekonomije?

Postoji zvanični odgovor. Iz Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja govore o jačanju kompetitivnosti domaće privrede i o zapošljavanju mladih, ali je prvo relativno nejasna mera gde je uticaj dualnog obrazovanja gotovo nemoguće izmeriti, a potonje je upitno kada se uzme u obzir cena rada đaka-radnika. Međutim, problem sa dualnim obrazovanjem je dublji od toga.

Naime, čak i ako bismo pretpostavili da dualno obrazovanje može doneti nešto zaista dobro – da je optimizam vlasti opravdan, koliko god iskren bio – taj zamišljeni boljitak ne bi platila država, koja samo vrši nadzor, niti poslodavci, kojima se otvara čitavo tržište jeftinih radnika, pa čak ni roditelji, već će ga platiti sami srednjoškolci, svojim radom, stresom, vremenom, ponekad rizikujući svoje zdravlje ili dobrobit, uz sijaset drugih problema koji su karakteristika savremenog, slabo plaćenog radnog mesta. To je cena dualnog obrazovanja i to je trošak koji bi ono moralo da opravda.

A pravdanje je od samog početka imalo zapravo jednu glavnu osu – uvoz. Naime, ne izmišlja se rupa na saksiji, već se kopira uspešna praksa iz inostranstva, i to ne bilo odakle, već iz Nemačke, Švajcarske i Austrije. Ako dualno obrazovanje funkcioniše u najjačim ekonomijama Evropske unije, zašto ne bi i ovde? Međutim, problem sa kopiranjem državnih politika je u tome što, za razliku od kopiranja na ispitu, ne važe za sve isti tačni odgovori. Dok se ekonomije još i mogu kako-tako uporediti, obrazovanje je neuhvatljivo.

Osim što se načelno svuda deli na osnovno, srednje i visoko, gotovo sve ostalo u vezi sa obrazovanjem se razlikuje od zemlje do zemlje: kada počinje, koliko traje, da li se dalje deli (na primer, na niže i više srednje), koji se predmeti uče i po kojim programima, koliki su fondovi časova, kakva su usmeravanja, kolike cene, kakva je administracija, kultura. Za međunarodna testiranja kao što su PISA ili PIRLS potrebno je jako mnogo truda: treba utvrditi neke opšte obrazovne rezultate i uključiti hiljade ispitanika iz desetina zemalja, a mere se „samo“ bazične dečje kompetencije kao što je čitanje. Kako onda oceniti i uporediti nešto tako kompleksno kao što je dualno obrazovanje i njegov učinak?

 

Nemačka se i dan-danas kotira među najgorima kada je u pitanju uticaj socijalnih uslova (odnosno bogatstva) na dečji učinak

 

N
a primer u Nemačkoj, deca polaze u školu najčešće sa šest godina, i njihovo obavezno obrazovanje traje deset godina, sa godinom manje ili više u zavisnosti od savezne države. Ovo ne treba brkati sa osnovnom školom, jer deca u toku tih deset godina pređu iz osnovne u neku od srednjih škola u okviru obaveznog nižeg srednjeg obrazovanja.

Nakon toga, odnosno najčešće sa 16 godina, jedan od mogućih obrazovnih puteva je i dualno (više srednje) obrazovanje. Drugim rečima, iako se mera naziva istim imenom, niko u Nemačkoj ne postaje đak-radnik sa četrnaest godina, što je doba u kojem će oko polovine srednjoškolaca u Srbiji dobijati radno mesto. Štaviše, pošto u Nemačkoj u dualno obrazovanje nisu uključene srednje stručne škole nalik ovdašnjim, već se u njih upisuju i oni koji npr. napuste fakultet, prosečna starost đaka-radnika je preko 19 godina, a u proseku završavaju školovanje sa 22.

Takođe u Nemačkoj, sistem u kojem deca vrlo rano, najčešće sa deset godina, „biraju“ nivo srednjeg obrazovanja, pokazao se kao poprilično loš na prvobitnim PISA testiranjima, u kojima se Nemačka rangirala ispod OECD proseka u sve tri kategorije (pismenost, nauka i matematika). U međuvremenu, od 2006. godine naovamo, ti rezultati su ipak podignuti iznad proseka, ali su neki drugi pokazatelji ostali isti: Nemačka se i dan-danas kotira među najgorima kada je u pitanju uticaj socijalnih uslova (odnosno bogatstva) na dečji učinak, a godinama beleži i velike razlike u rezultatima između dečaka i devojčica, kao i između imigranata i „starosedelaca“.

Nisu u pitanju ocene u odnosu na neke nedostižne ideale: u gotovo svim ovim kategorijama, od Nemačke se bolje kotiraju Brazil, Turska, Rusija, Poljska, SAD, Velika Britanija, Italija, pa i Srbija. Mada dualno obrazovanje ne može da bude neposredan uzrok lošim PISA rezultatima, nemački obrazovni sistem kao uzor je, po najboljem pokazatelju kojeg imamo, daleko od egalitarnog. Slične probleme, a posebno kada je u pitanju uticaj socijalnih uslova na učinak, pokazuju i poslednji rezultati Austrije i Švajcarske. Zašto onda obrazovne prakse uvozimo iz tih zemalja?

Čak i kada se izuzme šira slika obrazovanja, „učenje kroz rad“ i u zemlji u kojoj je nastalo prate kontroverze. U poslednjih nekoliko godina, sve manje srednjoškolaca u Nemačkoj odlučuje se za dualno obrazovanje: po podacima Federalnog ministarstva za obrazovanje i istraživanje, broj polaznika se od 2009. smanjio za gotovo osam odsto. Istovremeno, svake godine raste broj studenata na univerzitetima. Nemačka zapravo ulaže velike napore da uspori opadanje broja đaka-radnika, kojih ima nešto više od pola miliona.

 

Šta će se desiti kada đak-radnik bude morao da postavlja prioritete? Da li će moći da se posveti nekom opštem predmetu sa kojim ima problema, ako time rizikuje 12.000 dinara „džeparca“?

 

D
akle, činjenica je da je dualno obrazovanje sve manje popularno. Stručnjaci kažu da se na savremenom tržištu rada više ceni širina obrazovanja nego usmeravanje od najranijeg doba, pa mladi biraju fakultete iz istog razloga iz kojeg su nekada birali dualno obrazovanje: kako bi lakše došli do posla. Ali ovakve, isključivo tržišne analize uvek propuštaju ključnu stvar.

Naime, samo je dualnom obrazovanju jedini adut zaposlenje. Srednje škole, uključujući tu i stručne, nude nešto više – u najboljem slučaju široko obrazovanje, slobodu, otvorenu budućnost. Ako će posao za koji ste se specijalizovali od tinejdžerskih dana u nekom trenutku postati tehnološki višak, vi niste „samo“ ostali bez posla, već ste i faktički bez razloga žrtvovali sijaset drugih stvari: svoje školske dane, vreme i rad (za koji ste bili slabo plaćeni), svoje obrazovanje, a često, da se ne lažemo, i potencijal.

Možda ne deluje da će dualno obrazovanje uticati na opšte obrazovanje đaka-radnika u Srbiji – uostalom, vreme za rad se odvaja od časova posvećenih stručnim predmetima, tako da će svaki đak-radnik imati pun fond opštih predmeta kao što su jezici ili matematika. Ali nije svaki problem lako vidljiv izdaleka, na papiru. Šta će se desiti kada đak-radnik bude morao da postavlja prioritete? Da li će moći da se posveti nekom opštem predmetu sa kojim ima problema, ako time rizikuje 12.000 dinara „džeparca“? Nije reč o nekom graničnom slučaju, već o zahtevu sa kojim đaci ne bi trebalo da budu suočeni.

Dualno obrazovanje čak i u Nemačkoj ozbiljno pati od ranog napuštanja školovanja. Veliki broj dece odustane. Po istraživanju tamošnjeg Federalnog instituta za stručno obrazovanje, preko 10 odsto polaznika ne završi svoj izabrani program dualnog obrazovanja u predviđenom roku od tri godine – a po svemu sudeći, procenat onih koji doživljavaju probleme na radnom mestu je znatno veći. Naime, prema nešto drugačijim podacima Federalne statističke agencije Nemačke, čak četvrtina ugovora o dualnom obrazovanju se prekida pre vremena, odnosno pre završetka „učenja kroz rad“.

Sasvim očekivano, prevremeni prekid ugovora je češći kod đaka imigranata i obuhvata oko trećinu polaznika, a neuspešno školovanje je ređe kod dečaka nego kod devojčica. Mada za to ne postoje nacionalne brojke, po jednom lokalnom istraživanju iz Lajpciga oko polovine prekida ugovora pokreću kompanije. Pošto ta brojka ne uključuje sporazumne raskide, oni se slobodno mogu nazvati i otkazima.

Još je upečatljivija slika prekinutih ugovora kada se oni podele po sektorima privrede, a mali broj prekida imaju samo javne službe i administracija (između 6 i 7 odsto). Zapravo, javni sektor je glavni faktor u spuštanju broja prekinutih ugovora na „samo“ 25 odsto, jer brojku od oko četvrtine beleže i poljoprivreda i industrija, a zanati preko 30 odsto. Najveći procenat prekida ugovora je u oblasti hotelijerstva i usluga: čak između 44 i 51 odsto.

 

Istraživanja dualnog obrazovanja u Švajcarskoj pokazuju da, u zavisnosti od kantona, između 20 i 40 odsto polaznika ne završi svoje obrazovanje na vreme

 

M
ada se gotovo svi izveštaji ograđuju od konkretnih zaključaka (npr. neki ugovori su prekinuti i zato što su đaci-radnici promenili radno mesto), ova podela po sektorima poprilično jasno prati uslove rada po sektorima privrede, gde sektor usluga često beleži najviše stope nesigurnosti, otkaza i prekarijata. Štaviše, s obzirom da u Nemačkoj najbolje brojke ima javni sektor, postaje upitna celokupna slika dualnog obrazovanja kao uspešnog proizvoda saradnje države i tržišta.

Nemačka nije jedinstvena u ovim problemima; istraživanja dualnog obrazovanja u Švajcarskoj pokazuju da, u zavisnosti od kantona, između 20 i 40 odsto polaznika ne završi svoje obrazovanje na vreme, od čega 10 odsto ponavlja makar jedan razred, a oko sedam odsto u potpunosti napusti školovanje. U jednom detaljnom, kvalitativnom istraživanju koje je sproveo Švajcarski federalni institut za stručno obrazovanje i trening, đaci-radnici su kao glavne razloge napuštanja školovanja navodili loše uslove rada, probleme sa kolegama i nedostatak podrške mentora – a to su, da ne bude zabune, samo oni koji su imali finansijske i druge uslove da sami prekinu svoje ugovore.

To je, ukratko, ono što uvozimo. Jednom kada se završi pilot-faza i dualno obrazovanje u Srbiji zaista krene, pojaviće se snažan poriv da se problemi predstave kao individualni, privremeni i rešivi, kao što se već godinama dešava u Nemačkoj, Švajcarskoj i Austriji. Ali ne treba izgubiti iz vida širu sliku: glavni problem je u tome što u dualnom obrazovanju đaci rade umesto da idu u školu. A koliko god treninzi, praktična nastava ili učenje kroz rad bili normalan deo života, ništa ne može zapravo pomiriti rad na tržištu i obrazovanje, jer jedno služi ličnoj koristi, a drugo je javno dobro. Samo je pitanje u kojem obliku će taj fundamentalni sukob izaći na površinu.
 


Pre nego što odete

Ovaj članak je prvi put objavljen u štampanom izdanju časopisa Odiseja. Časopis izdaje nezavisna izdavačka kuća Horizonti iz Beograda, koja živi od podrške i interesovanja svojih čitalaca. Ukoliko već niste, svoj primerak novog broja Odiseje možete naći na kioscima i u knjižarama širom zemlje (napravili smo i mali vodič da vam pomognemo u potrazi), ali i ako jeste, najbolji način da podržite naš rad i osigurate da Odiseja ostane nezavisan, kritički medij jeste da se pretplatite na naše digitalno izdanje. To košta samo 840 dinara godišnje – a mi vam za tu investiciju garantujemo mnogo kvalitetnog i zanimljivog sadržaja.

Vodič za kupovinu časopisa

Pretplata na digitalno izdanje

Close