Close
Naš prijatelj SZO

Naš prijatelj SZO

COVID-19 / Suprotno onome što možete pročitati u medijima i na društvenim mrežama, Svetska zdravstvena organizacija je bila na visini zadatka u odgovoru na pandemiju. Nemojte da vas zavara propaganda

 

Piše Nikola Zdravković

 

Ovaj tekst je prvobitno objavljen na sajtu Peščanik, 03/06/2020

Ažurirano 04/06/2020; objašnjenje je naznačeno u članku, čiji sadržaj redakcija Odiseje nije menjala

D
onald Tramp je 29. maja najavio povlačenje SAD iz Svetske zdravstvene organizacije (SZO), čime bi se međunarodnoj organizaciji uskratio i najveći izvor budžeta (SAD godišnje donira oko 400 miliona dolara, što je više nego ijedna druga zemlja). To je samo poslednji u nizu pokušaja da se krivica za globalnu katastrofu zvanu Covid-19 svali na SZO – deo propagandnog rata u kojem su se, između ostalog, našle i obaveštajne agencije, novinari i istraživači širom sveta, a čije su lažne narative, nažalost, preuzeli čak i neupućeni domaći mediji, kao i razgranata skupina dežurnih teoretičara zavera na društvenim mrežama.

Naime, suprotno onome što sad već postaje neformalni mejstrim priče o Covid-19, Svetska zdravstvena organizacija je od prve pojave virusa bila na visini zadatka. Niko nije savršen, naravno, a posebno ne međunarodno zdravstveno telo u svetu kojim dominira neoliberalizam, ali SZO se iz nedelje u nedelju, od januara naovamo, pokazala kao pouzdan i pravovremen izvor informacija, uputstava i saveta, i za razliku od vlasti mnogih zapadnih zemalja koje su njen rad uporno ignorisale, kao vodič koji je zaista ulagao trud u spašavanje života običnog naroda.

U svetlu propagande koja se sve više naoružava, odbrana SZO postala je i odbrana celokupne struke, medicine uopšte, a posebno javnog zdravlja.

Prva lekcija je i najvažnija: da su države širom sveta reagovale onda kada je SZO govorila da treba da se reaguje, danas bi stotinje hiljada mrtvih ljudi još uvek bilo živo.

 

Krajem decembra prošle godine, kada su prvi simptomatični pacijenti u Vuhanu ukazivali na novi SARS, nije se znalo gotovo ništa

 

N
ije lako ovako sa distance proceniti kako je izgledao taj presudni januar, kada je u roku od par nedelja postalo jasno da postoji pretnja od pandemije. Nije lako ni ovako sa distance – ovaj put fizičke, kao i saznajne – razumeti ni rasplet događaja u Kini ni prirodu reakcije SZO. U tome svakako ne pomažu mnogi svetski mediji, kao ni državni zvaničnici, koji bi najradije želeli da okrive kuloare kineskog državnog vrha i njihov navodni uticaj na SZO. Ali nikakve činjenice ne govore u prilog teorijama zavere.

Naime, sve važne informacije o tada sasvim nepoznatoj bolesti dobijene su na vreme i izrazito transparentno. Krajem decembra prošle godine, kada su prvi simptomatični pacijenti u Vuhanu ukazivali na novi SARS, nije se znalo gotovo ništa: ni kakav je virus u pitanju, ni da li je smrtonosan, niti da li uopšte može da se prenosi sa čoveka na čoveka.

Međutim, već 5. januara, kada je broj potvrđeno zaraženih bio samo 41, kineski virolozi iz Nacionalnog instituta za kontrolu i sprečavanje zaraznih bolesti završili su genetičko sekvenciranje novog virusa i predali ga na objavljivanje; 13. januara SARS-Cov-2 postaće zvanično javno dostupan u američkoj bazi GenBank. Postalo je jasno da u pitanju nije SARS, niti ijedan drugi poznati koronavirus, ali je njegova priroda i dalje bila misterija. U to vreme se razboljevaju i prvi lekari u Vuhanu, ali rani testovi, razvijeni neverovatnom brzinom, greškom daju negativne rezultate: još uvek nije bilo jasno da li se virus može preneti među ljudima. SZO 14. januara objavljuje zvaničnu (i svakako tačnu) informaciju zbog koje će kasnije dobiti nezaslužene kritike: navodi da (u tom trenutku) „ne postoji jasan dokaz prenošenja novog koronavirusa sa čoveka na čoveka“.

Dani su prolazili bez novih potvrđenih slučajeva, a tek 20. januara stižu prvi pozitivni testovi za zdravstvene radnike: povrda, drugim rečima, da se novi koronavirus prenosi sa osobe na osobu. Istog dana SAD i Južna Koreja prijavljuju prve slučajeve zaraze. Kako opasnost od epidemije postaje jasna, Vuhan zatvara saobraćaj već 23. januara, uključujući i aviotransport i vozove: mesecima kasnije, grupa stručnjaka iz Italije i SAD objaviće istraživanje koje pokazuje da je ovako rana reakcija usporila širenje virusa van Kine za čak nekoliko nedelja.

 

Brza reakcija SZO i relativno rano proglašenje uzbune dalo je celokupnom ostatku sveta vremena i prilike da se pripremi za novi koronavirus i spreči nepotrebno umiranje

 

S
ZO 21. januara počinje da objavljuje dnevne izveštaje o zarazi, koje izdaje i danas, a već narednog dana – samo dva dana nakon potvrde prenošenja novog koronavirusa sa čoveka na čoveka – održava sednicu na kojoj je glavna tačka dnevnog reda bila proglašenje „javne zdravstvene pretnje od međunarodnog značaja“.

U pitanju je apsolutno najoštrije upozorenje i poziv na reakciju koje ova organizacija može da proglasi. Ukupan broj potvrđeno zaraženih ljudi tada je bio samo 314, od čega je 309 bilo u Kini. SZO tog dana ne uspeva da dostigne konsenzus po pitanju krize, ali najavljuje da će se Komitet za hitne situacije, koji čini 15 lekara iz institucija širom sveta (od kojih je, usput, samo jedan bio kineski stručnjak), sastati ponovo u najkraćem roku.

Par dana kasnije, 24. januara, pojavljuju se prva istraživanja koja kažu da prenosioci mogu biti zarazni i pre pojave prvih simptoma, a za njima slede i prve preporuke za široku upotrebu zaštitne opreme u kineskim bolnicama. Svest o opasnosti, drugim rečima, još uvek razvija svoje pravo lice.

Najzad, SZO 30. januara zvanično saopštava javnu zdravstvenu pretnju od međunarodnog značaja, koja podrazumeva preporuku svim zemljama da „budu spremne da zaustave zarazu, da sprovode aktivno posmatranje, ranu detekciju, izolaciju i negu zaraženih, da prate kontakte i spreče dalje širenje“ novog koronavirusa. U samo osam dana od prethodne sednice, broj potvrđeno zaraženih u Kini skočio je na 7.736, ali je u celokupnom ostatku sveta tada bilo otkriveno tek 82 slučaja. Još uvek niko nije bio umro van Kine. Brza reakcija SZO i relativno rano proglašenje uzbune (kao i „zatvaranje“ Kine i otvoreno deljenje laboratorijskih podataka) dalo je celokupnom ostatku sveta vremena i prilike da se pripremi za novi koronavirus i spreči nepotrebno umiranje. Covid-19 je, uz pomoć medicinskog i profesionalnog iskustva, opreza i dobre politike, mogao da postane egzemplar sposobnosti savremene medicine da se izbori sa novom, smrtonosnom bolešću.

Kao što sada znamo, to se nije desilo.

 

U pitanju je kulminacija višegodišnjih političkih i propagandnih, anti-medicinskih i pseudonaučnih kampanja i teorija zavera kojima je Svetska zdravstvena organizacija samo jedna od meta

 

N
arativi o sporoj reakciji SZO nisu tada postojali: oni se javljaju tek mesecima kasnije, kada pre svega SAD, u koju je prvi zaraženi iz Vuhana stigao već 15. januara, ulaze u kritičnu fazu epidemije, i kada postaje jasno koliko su samo vlasti zapadnih zemalja kao što su SAD, Velika Britanija, Italija i Francuska zakazale u svojim odgovorima na pojavu SARS-Cov-2. Najlakše je okriviti malo poznato međunarodno stručno telo, u čiji portfelj, za razliku od državnih aparata, ne ulazi zapravo sprovođenje mera zaštite od epidemije, već međunarodna saradnja, koordinacija podataka i uzbunjivanje.

Ali lakoću sa kojom je anti-SZO narativ prihvaćen u medijima i široj javnosti nije uzrokovao (samo) Donald Tramp: u pitanju je kulminacija višegodišnjih političkih i propagandnih, anti-medicinskih i pseudonaučnih kampanja i teorija zavera kojima je Svetska zdravstvena organizacija samo jedna od meta. One se mogu pratiti sve do osnovnih načela organizacije, koja se principijelno zalaže za vakcinaciju svetskog stanovništva protiv zaraznih bolesti, za dostupnost abortusa i za univerzalnu zdravstvenu zaštitu. A doprinosi SZO nisu se završili u januaru, sa proglašenjem uzbune.

Francuski ministar zdravlja je 14. marta, i to ni manje ni više nego na svom Tviter nalogu, izjavio kako podaci sa terena kažu da je ibuprofen (brufen) opasan kao lek za simptome Covid-19, navodno jer može da ih pogorša. Mada će se kasnije pokazati da za tako nešto ne postoje dokazi, mediji širom sveta preneli su ovu vest bez zadrške, uključujući i renomirane kuće kao što je britanski Guardian. SZO je reagovala brzo, i već 18. marta – samo četiri dana kasnije – objavila je zvaničan demant. Jedna naizgled jednostavna i kratka preporuka, kao što je ova o upotrebi ibuprofena, podrazumeva ogroman rad – potrebno je zapravo proveriti, u tom haosu koji u tom trenutku vlada u zdravstvenim sistemima širom sveta, da li postoje indikacije da je ibuprofen opasan, prikupiti podatke, doći do konsenzusa i stati iza svoje izjave. Ogroman je uspeh uraditi sve to za samo četiri dana: međutim, SZO je svejedno bila optužena za tromost.

Koliko su uputstva SZO bila pravovremena pokazuje i nesrećna priča o hlorokinu i hidroksihlorokinu, antimalaricima koji su, uz pomoć upitnih studija u Francuskoj i bahatog ponašanja Donalda Trampa, tokom aprila potpuno okupirali medicinska istraživanja leka za Covid-19. SZO je još krajem marta upozorila protiv upotrebe ovih lekova pre adekvatnih kliničkih ispitivanja; i dok se na društvenim mrežama širila teorija zavere po kojoj SZO „po naredbi farmakomafije“ kritikuje lek koji je star, jeftin i jednostavan za proizvodnju (pa samim tim i neprofitabilan), SZO je organizovala najveću kliničku studiju na svetu kako bi proverila uspešnost lekova kao što je hidroksihlorokin – Solidarity Trial u koju je bilo uključeno 400 bolnica i 3500 pacijenata iz 17 zemalja. Hidroksihlorokin je iz ove studije izuzet 24. maja, na osnovu relevantnih ispitivanja koja su pokazala ne da lek nije delotvoran, već da njegove nezgodne nuspojave mogu čak i povećati smrtnost kod pacijenata koji ga dobiju kao terapiju za Covid-19.

 


Nove informacije: studija koja je dovela do povlačenja hidroksihlorokina je u međuvremenu pretrpela kritike, i u procesu je revizije u časopisu Lancet u kojem je prvobitno bila objavljena. U svetlu te informacije, SZO je hidroksihlorokin vratila u Solidarity Trial. Više informacija možete pronaći u istraživanju koje je objavio britanski Guardian.


 

Nema potrebe naglašavati svaki doprinos SZO u borbi protiv Covid-19: između ostalog, od januara sprovodi nezapamćenu kampanju informisanja javnosti i razbijanja svakojakih mitova o virusu, a uputstva koja deli, kao što je vodič za upotrebu zaštitnih maski, od samog početka na vrlo odgovoran način balansiraju zdravstvene potrebe, ali i realnost globalnih nestašica medicinske opreme.

Problem je, zapravo, u tome što SZO nije prihvatila da bira stranu u političkom sukobu između SAD i Kine. Kada je u pitanju Covid-19, uspeh Kine, koju je SZO pohvalila više puta na odgovoru i otvorenosti u deljenju podataka, znači da je postojao nekakav „pravi put“ u spašavanju ljudskih života od koronavirusa, samo što ga mnoge najbogatije zemlje sveta nisu odabrale; ako je katastrofalnu smrtnost bilo moguće sprečiti, to znači da krivac nije samo koronavirus, već i državne vlasti širom sveta – da u pitanju nije samo prirodna katastrofa, već i društvena. Ali pustimo sad teorije zavere o Kini: pogledajte datum kada je SZO upozorila sve zemlje sveta da se pripreme. Njena savest je sa razlogom čista. A zatim pogledajte koliko je trebalo vremena da prođe od 30. januara do trenutka kada su vlasti zapadnog sveta odlučile da konačno reaguju: i više je nego jasno gde leži odgovornost za globalnu katastrofu.

Close